Dijabetes distres nije isto što i depresija: Kako prepoznati razliku i kada potražiti pomoć

Život sa dijabetesom ne podrazumeva samo kontrolu šećera u krvi, pravilnu ishranu i uzimanje terapije, već može da predstavlja i veliko psihičko opterećenje. Neprekidno razmišljanje o vrednostima glukoze, obrocima, lekovima i mogućim komplikacijama kod nekih osoba izaziva frustraciju, strah i osećaj iscrpljenosti koji stručnjaci nazivaju dijabetes distresom.

Šta je dijabetes distres i zašto nastaje

Dijabetes distres predstavlja emocionalno opterećenje koje je neposredno povezano sa životom sa dijabetesom i svakodnevnim zahtevima lečenja ove hronične bolesti. Osoba može da oseća da je preplavljena obavezama zbog neprekidnog merenja glukoze, planiranja obroka, fizičke aktivnosti, uzimanja lekova ili insulina i razmišljanja o mogućim komplikacijama. Američko udruženje za dijabetes (ADA) naglašava da je dijabetes distres posebno povezan sa emocionalnim teretom i brigama koje proizlaze iz upravljanja zahtevnom hroničnom bolešću.

Preporučujemo

Čest izvor frustracije nastaje kada rezultati ne odgovaraju uloženom trudu, na primer kada vrednosti šećera u krvi variraju uprkos pridržavanju preporuka. Neki pacijenti počinju da osećaju da im je dosta neprekidnog donošenja odluka i kontrole, pa mogu da zanemare pojedine obaveze povezane sa lečenjem. Dijabetes distres povezuje se sa lošijim pridržavanjem terapiji, višim vrednostima HbA1c, manjim osećajem sposobnosti da se bolest kontroliše i nepovoljnijim navikama u ishrani i fizičkoj aktivnosti.

Dijabetes distres pritom nije retka pojava, niti znači da osoba „ne ume“ da se nosi sa svojom bolešću. Podaci koje navodi ADA pokazuju da je problem čest i kod osoba sa dijabetesom tipa 1 i kod pacijenata sa dijabetesom tipa 2. Zbog toga se preporučuje procena dijabetes distresa najmanje jednom godišnje, kao i češće kada ciljevi lečenja nisu ostvareni, tokom važnih promena u terapiji ili kada se pojave komplikacije.

Kako se depresija razlikuje od dijabetes distresa

Depresija je poremećaj mentalnog zdravlja čiji se uticaj ne ograničava na brige i teškoće povezane sa dijabetesom. Može da utiče na raspoloženje, energiju, koncentraciju, spavanje, apetit, motivaciju i interesovanje za aktivnosti koje su osobi ranije pričinjavale zadovoljstvo. Upravo širina i trajanje simptoma predstavljaju jednu od najvažnijih razlika između depresije i dijabetes distresa.

Osoba sa dijabetes distresom može, na primer, da bude iscrpljena i frustrirana kada razmišlja o merenju glukoze, terapiji ili ishrani, ali da se i dalje raduje druženju, poslu ili drugim aktivnostima. Kod depresije gubitak interesovanja, bezvoljnost ili loše raspoloženje obično zahvataju mnogo širi deo svakodnevnog života i nisu ograničeni samo na dijabetes. Zbog toga stručna procena treba da utvrdi da li simptomi prvenstveno potiču od tereta života sa hroničnom bolešću, ukazuju na depresiju ili su prisutna oba problema.

Razlikovanje nije samo pitanje naziva, jer od njega može da zavisi način lečenja. ADA navodi da je dijabetes distres zaseban problem koji ima specifične veze sa regulacijom glikemije i drugim zdravstvenim ishodima. Istovremeno, dijabetes distres može da bude povezan sa simptomima depresije i anksioznosti i lošijim kvalitetom života, što dodatno otežava povlačenje jasne granice bez odgovarajuće procene.

Zašto se dijabetes distres i depresija tako lako pomešaju

Umor, nedostatak motivacije, frustracija, osećaj preopterećenosti i povlačenje iz aktivnosti mogu da se pojave kod oba problema. Osoba koja kaže da je „umorna od svega“ možda govori o neprekidnim zahtevima lečenja dijabetesa, dok ista rečenica kod druge osobe može da bude deo šire depresivne slike. Zbog toga samo jedan simptom najčešće nije dovoljan da bi se napravila razlika.

Istraživanja su pokazala koliko takvo preklapanje može da bude značajno u kliničkoj praksi. U jednom istraživanju osoba sa dijabetesom tipa 2, 70 odsto onih koji su prema upitniku imali povišen nivo depresivnih simptoma nije ispunjavalo dijagnostičke kriterijume za veliki depresivni poremećaj na strukturisanom kliničkom intervjuu. Autori su ukazali da dijabetes distres, depresivni simptomi i klinička depresija predstavljaju povezane, ali ipak različite pojave.

Zato je važno da se procena ne završi pitanjem da li je pacijent tužan, umoran ili zabrinut. Potrebno je utvrditi kada su tegobe počele, koliko dugo traju, u kojim situacijama se javljaju i koliko utiču na funkcionisanje i kontrolu dijabetesa. Stručnjaci takođe preporučuju upotrebu odgovarajućih, validiranih instrumenata za procenu dijabetes distresa, uz procenu simptoma depresije kada za to postoji razlog.

Klinička studija pokazala je zašto je važno prepoznati oba problema

Da ciljano psihološko lečenje može da utiče i na depresivne simptome i na dijabetes distres pokazala je randomizovana kontrolisana klinička studija programa DIAMOS. U istraživanju je učestvovalo 214 osoba sa dijabetesom i subkliničkom depresijom, koje su nasumično raspoređene u grupu sa specifičnim kognitivno-bihejvioralnim programom ili u kontrolnu grupu koja je prošla edukaciju o dijabetesu. Posle 12 meseci grupa koja je učestvovala u programu DIAMOS imala je značajnije smanjenje depresivnih simptoma, ali i bolje rezultate na skalama kojima se meri dijabetes distres.

Istraživači su takođe utvrdili da je rizik od razvoja velike depresije bio značajno manji u grupi koja je prošla ovaj program. Rezultati ne znače da će isti pristup odgovarati svakoj osobi sa dijabetesom, ali pokazuju koliko ciljano bavljenje emocionalnim teškoćama povezanim sa bolešću može da bude značajno.

Važno je, međutim, da osoba sama sebi ne postavlja dijagnozu samo na osnovu upitnika ili opisa simptoma koje pronađe na internetu. Procena stručnjaka može da pokaže da li je u prvom planu dijabetes distres, depresivni poremećaj ili njihova kombinacija. Takva razlika omogućava da se pomoć prilagodi problemu koji pacijentu zaista otežava svakodnevni život.

Kako se leči dijabetes distres, a kako depresija

Kod dijabetes distresa pomoć često podrazumeva pronalaženje konkretnih delova lečenja koji pacijentu predstavljaju najveći teret. To može da bude strah od hipoglikemije, teško prilagođavanje ishrane, zamor od merenja glukoze, komplikovan raspored terapije ili osećaj da se dobri rezultati nikada ne postižu uprkos velikom trudu. Razgovor sa lekarom, medicinskom sestrom, nutricionistom, edukatorom za dijabetes ili stručnjakom za mentalno zdravlje može da pomogne da svakodnevni plan postane realističniji i lakši za sprovođenje.

Kod depresije pristup može da uključuje psihoterapiju, a kod nekih pacijenata i farmakoterapiju ili kombinaciju više metoda. Izbor terapije zavisi od vrste i intenziteta simptoma, drugih bolesti, lekova koje osoba koristi i procene zdravstvenog stručnjaka. Kada su istovremeno prisutni depresija i dijabetes distres, potrebno je obratiti pažnju na oba problema, umesto da se sve tegobe pripišu samo jednom uzroku.

Promene u načinu lečenja dijabetesa takođe mogu da smanje svakodnevno opterećenje kada su medicinski opravdane. Cilj nije da pacijent jednostavno dobije savet da se „manje nervira“, već da zdravstveni tim prepozna konkretne izvore stresa i zajedno sa njim potraži održiva rešenja. ADA upravo zato preporučuje da zdravstveni radnici razgovaraju sa pacijentima o dijabetes distresu i, kada postoji potreba, uključe stručnjaka za mentalno zdravlje koji poznaje specifičnosti života sa dijabetesom.

Kada emocionalni teret dijabetesa zahteva stručnu pomoć

Povremena frustracija zbog nivoa šećera u krvi, terapije ili ograničenja koja bolest nameće ne mora automatski da znači da osoba ima dijabetes distres ili depresiju. Pažnju, međutim, treba obratiti kada osećaj preopterećenosti počne da remeti redovno uzimanje terapije, kontrolu glukoze, ishranu, fizičku aktivnost ili odlaske kod lekara. Posebno je važno razgovarati sa zdravstvenim radnikom ako se emocionalne teškoće pojačavaju nakon promene terapije, pogoršanja regulacije bolesti ili pojave komplikacija.

Ako se loše raspoloženje proširi na gotovo sve oblasti života, traje nedeljama ili ga prate gubitak interesovanja, izražena bezvoljnost i teškoće u svakodnevnom funkcionisanju, potrebna je procena stručnjaka za mentalno zdravlje. Prisustvo dijabetesa ne znači da svaku psihičku tegobu treba pripisati samoj bolesti, baš kao što ni svaka frustracija zbog dijabetesa automatski ne predstavlja depresiju. Pravilno prepoznavanje izvora problema prvi je korak ka izboru pomoći koja će odgovarati potrebama konkretnog pacijenta.

Posebno ozbiljno treba shvatiti osećaj beznađa, nemogućnosti da se osoba izbori sa svakodnevicom ili pojavu misli o samopovređivanju ili samoubistvu. U takvoj situaciji potrebno je odmah potražiti stručnu medicinsku pomoć i ne čekati da tegobe prođu same od sebe. Dijabetes zahteva svakodnevnu brigu o fizičkom zdravlju, ali emocionalno i mentalno zdravlje predstavljaju jednako važan deo uspešnog dugoročnog lečenja.

(eKlinika.rs)