Zašto su neki ljudi stalno nezadovoljni, a ne umeju da objasne šta im zapravo nedostaje

Nezadovoljstvo nema uvek jasno ime niti jedan prepoznatljiv uzrok. Čovek može da ima posao, porodicu, prijatelje i naizgled uređen život, a da ipak oseća da nešto nije kako treba. Kada ga pitate šta bi želeo da promeni, često nema odgovor.

Postoje ljudi koji gotovo svakodnevno osećaju napetost, razočaranje ili unutrašnju prazninu, ali ne mogu da pokažu na konkretan problem. Nisu zadovoljni poslom, ali ne znaju čime bi se drugim bavili. Smeta im odnos sa partnerom, ali ne umeju da kažu šta u njemu nedostaje. Čeznu za promenom, a nijedna promena koju zamisle ne deluje dovoljno dobra.

Takvo stanje okolina ponekad tumači kao nezahvalnost, razmaženost ili sklonost ka traženju problema. Međutim, stalno nezadovoljstvo često nije dokaz da osoba ima loš život, već signal da ne razume dovoljno dobro sopstvene potrebe, osećanja i unutrašnje sukobe.

Kada čovek oseća posledicu, ali ne prepoznaje uzrok

Ljudi ne umeju uvek precizno da prepoznaju ono što osećaju. Umesto tuge, usamljenosti, straha ili razočaranja, mogu da registruju samo opšti utisak da im ništa ne prija.

Neko će reći da je nervozan, iako je zapravo povređen. Drugi će verovati da mu je dosadno, dok mu u stvari nedostaju bliskost i osećaj pripadanja. Treća osoba će biti nezadovoljna svime oko sebe jer sebi dugo ne dozvoljava da prizna da je iscrpljena.

Sposobnost da se emocija prepozna i imenuje važna je za njeno regulisanje. Psihološka istraživanja o takozvanom označavanju emocija pokazuju da samo imenovanje onoga što osećamo može da promeni način na koji doživljavamo i obrađujemo emocionalno iskustvo. Zbog toga pitanje nije samo: „Zašto sam nezadovoljan?“, već i: „Da li sam tužan, ljut, uplašen, usamljen, umoran ili razočaran?“ 

Život koji izgleda dobro ne mora da bude život koji nam odgovara

Jedan od čestih izvora neobjašnjivog nezadovoljstva jeste raskorak između života koji osoba vodi i života koji zaista želi. Problem je što mnogi ljudi svoje želje nikada nisu jasno ispitali.

Godinama mogu da prate plan koji su za njih, otvoreno ili neprimetno, napravili roditelji, partner, sredina ili društvena očekivanja. Biraju „siguran“ posao, ostaju u odnosima koji odavno ne donose bliskost i ispunjavaju obaveze koje se od njih očekuju. Spolja sve može delovati stabilno, ali iznutra raste osećanje da žive tuđi život.

Osoba tada često ne zna šta joj nedostaje jer nikada nije ozbiljno razmišljala o tome šta je njoj važno. Zna šta bi trebalo da želi, ali ne i šta stvarno želi.

Nezadovoljstvo može da nastane i kada postoji veliki jaz između stvarnog sebe i idealne slike o sebi. Čovek ne pati nužno zato što mu je život loš, već zato što se neprekidno poredi sa zamišljenom verzijom sebe koja je uspešnija, smirenija, lepša, bogatija ili voljenija.

Zašto ni ostvarena želja često ne donosi trajno zadovoljstvo

Ljudi se relativno brzo navikavaju i na dobre promene. Nova plata, stan, posao, veza ili priznanje u početku donose snažno zadovoljstvo, ali vremenom postaju deo svakodnevice. Ovaj proces poznat je kao hedonička adaptacija.

To ne znači da postignuća nemaju vrednost, već da ne mogu trajno da ispune svaku unutrašnju potrebu. Ako osoba očekuje da će je sledeći uspeh konačno učiniti potpuno zadovoljnom, može godinama živeti po obrascu: „Biće mi dobro kada...“

Kada dostigne cilj, olakšanje traje kratko, a zatim se pojavljuje novi uslov. Tako zadovoljstvo stalno ostaje u budućnosti. Istraživanja ukazuju i na to da prevelika usredsređenost na pitanje da li smo dovoljno srećni može biti povezana sa dodatnim negativnim emocijama.

Poređenje sa drugima pomera granicu onoga što je „dovoljno“

Društvene mreže dodatno otežavaju realnu procenu sopstvenog života. Čovek svoju svakodnevicu, sa svim brigama, greškama i dosadnim trenucima, poredi sa pažljivo izabranim delovima tuđih života.

Čak i kada ostvari nešto što je dugo želeo, lako može da pronađe nekoga ko ima više. Tada se granica zadovoljstva stalno pomera. Umesto da primeti koliko je napredovao, osoba vidi samo razliku između sebe i onoga ko joj u tom trenutku deluje uspešnije.

Poseban problem nastaje kada samovrednovanje gotovo potpuno zavisi od spoljašnjih potvrda. Pohvala, uspeh ili pažnja tada kratko podignu raspoloženje, ali je za održavanje dobrog osećanja ubrzo potrebna nova potvrda.

Iza nezadovoljstva ponekad stoji dugotrajna iscrpljenost

Nije svako nezadovoljstvo filozofska ili životna dilema. Ponekad je čovek jednostavno predugo umoran, opterećen i bez vremena za oporavak.

Hronični stres može da utiče na san, koncentraciju, strpljenje, motivaciju i sposobnost uživanja. Osoba tada veruje da joj smetaju posao, ukućani, grad ili sopstveni život, dok je deo problema u tome što je njen psihički i fizički sistem stalno u stanju pripravnosti.

Zbog toga velike odluke ne bi trebalo donositi usred potpune iscrpljenosti. Nije svaka želja da se „pobegne od svega“ dokaz da je potrebno promeniti čitav život. Nekada su najpre potrebni san, rasterećenje, razgovor i vraćanje osnovnog osećaja sigurnosti.

Kako otkriti šta se krije iza osećaja da ništa nije dovoljno

Opšte pitanje „Šta mi je?“ često je preširoko. Korisnije je nezadovoljstvo razložiti na nekoliko konkretnijih pitanja:

• U kojim trenucima se ovaj osećaj najčešće pojavljuje?
• Da li mi nedostaju odmor, bliskost, sloboda, sigurnost, priznanje ili osećaj smisla?
• Šta radim zato što to želim, a šta samo zato što se od mene očekuje?
• Kada sam poslednji put u nečemu iskreno uživao?
• Da li želim promenu ili samo predah od prevelikog opterećenja?
• Šta bih promenio kada ne bih morao nikome da opravdavam svoj izbor?

Odgovori možda neće doći odmah. Ipak, vođenje kratkih beležaka o situacijama u kojima se nezadovoljstvo pojačava može da otkrije obrazac koji se u svakodnevnoj žurbi ne primećuje.

Kada nezadovoljstvo više nije samo prolazno raspoloženje

Povremeno nezadovoljstvo prirodan je deo života i može da bude koristan podsticaj za promenu. Problem nastaje kada čoveka ništa ne raduje, kada gubi interesovanje za ljude i aktivnosti koje je ranije voleo ili kada se osećaj praznine udruži sa nesanicom, promenama apetita, bezvoljnošću, beznađem i teškoćama u svakodnevnom funkcionisanju.

Takvo stanje može biti povezano sa depresijom, anksioznošću, sagorevanjem ili drugim psihičkim teškoćama i zaslužuje razgovor sapsihologom, psihoterapeutom ili psihijatrom.

Nezadovoljstvo nije uvek neprijatelj kojeg treba što pre utišati. Ponekad je to poruka da su važne potrebe dugo zanemarivane. Ali da bi ta poruka bila korisna, nije dovoljno ponavljati da nam ništa ne odgovara. Potrebno je polako otkriti šta nas boli, šta nam nedostaje i čiji život zapravo pokušavamo da živimo.

(eKlinika.rs)