Da li ljude bez dece čeka usamljena starost: Odgovor nije jednostavan, ali ruši jednu veliku zabludu

Deca mogu da budu važan izvor ljubavi, bliskosti i pomoći u poznijim godinama, ali roditeljstvo samo po sebi nije zaštita od usamljenosti. O tome da li će neko stariti okružen pažnjom više govori kvalitet odnosa koje je gradio tokom života nego broj potomaka.

Jedna porodična priča, podeljena na društvenoj mreži, otvorila je pitanje koje mnoge ljude potajno plaši: da li osobe koje nemaju decu neminovno čeka usamljena starost?

Autor priče opisuje brata koji ima sina, ali ga zbog udaljenosti i načina života viđa samo nekoliko puta godišnje. Kada je brat oboleo od Alchajmerove bolesti, najveći deo brige preuzele su njegove sestre. Jedna od njih nema decu, ali ima krug bliskih i odanih prijateljica od kojih dobija više društva i podrške nego njen brat od sina.

Ovaj pojedinačni primer ne može da bude dokaz da deca neće brinuti o roditeljima, kao što ni roditeljstvo ne može da garantuje sigurnost u starosti. Psihološka i gerontološka istraživanja pokazuju da je stvarnost znatno složenija.

Imati decu ne znači automatski biti zaštićen od usamljenosti

Usamljenost nije isto što i samoća. Čovek može živeti sam, imati malo svakodnevnih kontakata i ipak se ne osećati usamljeno. Istovremeno, može imati supružnika, decu i unuke, a osećati da nema osobu koja ga razume, sasluša ili mu pruža bliskost.

Stručnjaci razlikuju socijalnu usamljenost, koja nastaje kada nedostaje šira mreža kontakata i osećaj pripadnosti, od emocionalne usamljenosti, odnosno odsustva bliskog i sigurnog odnosa.

Veliko američko istraživanje, koje je obuhvatilo više od 19.000 ljudi starijih od 50 godina, pokazalo je da roditeljski status, kada se uzmu u obzir bračni status, zdravlje, materijalne prilike i društvena uključenost, nije bio značajan pokazatelj depresivnih simptoma. Autori navode da su ukupne razlike u mentalnom zdravlju između roditelja i osoba bez dece uglavnom male i da bi sprečavanje izolacije trebalo da se zasniva i na jačanju prijateljskih veza i uključivanju starijih ljudi u zajednicu.

Drugim rečima, dete može biti važan oslonac, ali njegovo postojanje nije garancija bliskog odnosa. Odrasla deca mogu živeti u drugom gradu ili državi, imati zdravstvene i porodične probleme, biti preopterećena ili imati narušen odnos sa roditeljima.

Da li su ljudi bez dece ipak izloženi većem riziku

Potpuno odbacivanje mogućeg rizika takođe ne bi bilo tačno. Novije istraživanje sprovedeno među 11.670 osoba starijih od 50 godina pokazalo je da su ispitanici bez dece u proseku prijavljivali više usamljenosti. Međutim, kvalitetna prijateljstva bila su povezana sa manjom usamljenošću, a taj zaštitni efekat bio je posebno izražen kod ljudi bez dece.

Druga analiza, sprovedena među odraslima u Belgiji, utvrdila je nešto viši nivo pojedinih oblika usamljenosti kod osoba bez dece, ali su se razlike menjale zavisno od životnog doba. Kod ljudi starijih od 75 godina nije pronađena značajna razlika u usamljenosti između roditelja i onih koji nemaju decu.

Važno je i zbog čega neko nema decu. Nije isto kada je to bio slobodan izbor i kada je roditeljstvo izostalo zbog neplodnosti, bolesti, gubitka partnera ili drugih okolnosti. Kod osoba koje su želele, ali nisu mogle da imaju decu, mogu se javiti tuga, osećaj gubitka i pitanje kome će preneti porodičnu priču i životne vrednosti. Manje kvalitativno istraživanje pokazalo je da su takva osećanja kod nekih ljudi postajala izraženija tokom praznika ili kada su njihovi vršnjaci dobijali unuke. Ipak, učesnici su govorili i o slobodi, fleksibilnosti i mogućnosti da više ulažu u druge značajne odnose.

Prijatelji nisu zamena za porodicu, već porodica koju smo sami izabrali

Osobe bez dece često tokom života svesnije grade mrežu podrške koju čine partner, braća i sestre, rođaci, prijatelji, komšije i ljudi povezani zajedničkim interesovanjima. Takva mreža može da pruži bliskost i osećaj pripadnosti, ali i praktičnu pomoć.

Problem nastaje kada se od prijateljstva očekuje da samo od sebe opstane. Kao i

, i prijateljstva traže vreme, uzajamnost i negovanje. Posebno je važno održavati veze sa ljudima različitih godina, jer se društveni krug u starosti često smanjuje zbog bolesti, otežanog kretanja, penzionisanja i smrti bliskih osoba.

Podrška prijatelja ipak ne rešava svako pitanje. Kada starijoj osobi postanu potrebni stalna nega, donošenje medicinskih odluka ili pomoć u upravljanju novcem, prijatelji možda neće moći ili želeti da preuzmu ulogu negovatelja. Zato je važno unapred razmišljati i o organizovanoj, profesionalnoj i institucionalnoj podršci, nezavisno od toga da li osoba ima decu.

Najbolja zaštita nije roditeljstvo, već mreža pouzdanih odnosa

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, približno jedna od deset starijih osoba oseća usamljenost, dok je približno svaka četvrta socijalno izolovana. Usamljenost i izolacija povezane su sa lošijim mentalnim i fizičkim zdravljem i kraćim životnim vekom.

Rizik se ne smanjuje time što neko u imeniku ima broj svog deteta, već time što postoje ljudi sa kojima je odnos redovan, uzajaman i dovoljno blizak da se pomoć zaista zatraži i dobije.

Zato pitanje ne bi trebalo da glasi samo: Ko će brinuti o meni ako nemam decu? Jednako važno je zapitati se: sa kim danas gradim odnos, kome pružam podršku, kome mogu da se obratim i kako želim da organizujem život ako jednog dana više ne budem mogao samostalno da brinem o sebi?

Deca mogu biti ogromna ljubav i dragocen oslonac. Ali rađanje deteta kao osiguranja od samoće nije ni pravedno prema detetu ni pouzdan plan za starost. Najsigurniju zaštitu pružaju odnosi koji se grade godinama, kao i pravovremeno planiranje podrške koja će možda jednog dana biti potrebna.

(eKlinika.rs)