Fudbaler Majkl Oven posle strašnog gubitka kaže da deci nikada ne govori „volim te“, izazvao žestoke reakcije

Bivši engleski fudbaler Majkl Oven pokrenuo je raspravu kada je rekao da svojoj deci „nikada“ ne govori da ih voli, iako su mu, kako kaže, najvažnija na svetu. Njegova izjava otvorila je pitanje da li dete ljubav mora da čuje rečima ili je dovoljno da je roditelj pokazuje postupcima. Psiholozi upozoravaju da odgovor nije jednostavan, jer deca osećaj sigurnosti i pripadnosti grade i kroz ono što roditelji govore i kroz ono što svakodnevno rade.

Podeljene reakcije javnosti nakon Ovenove izjave

Legendarni engleski fudbaler Majkl Oven privukao je pažnju javnosti kada je priznao da svojoj deci „nikada, baš nikada“ ne govori da ih voli. Otac četvoro dece rekao je u podkastu Džejmija Linga da su njegova deca „najdraža bića na svetu“, ali da smatra da ljubav dovoljno jasno pokazuje svojim ponašanjem.

„Ne govorim takve stvari, jednostavno pretpostavljam da moji postupci pokazuju da ih volim i mislim da je većina nas takva“, rekao je Oven.

Njegove reči izazvale su podeljene reakcije, jer su pojedini roditelji ocenili da detetu treba svakodnevno govoriti da je voljeno. Drugi su se, međutim, prepoznali u njegovom stavu i naveli da ljubav u njihovim porodicama nikada nije bila izgovarana često, ali se nije dovodila u pitanje. Rasprava je tako otvorila mnogo šire pitanje o roditeljstvu, polnim ulogama, generacijama i kulturnim razlikama.

Da li su važnije reči ili postupci?

Pedagog i psiholog dr Patricija Brito kaže da nekoliko izgovorenih reči samo po sebi ne određuje kvalitet odnosa roditelja i deteta. Prema njenim rečima, mnogo je važnije da se dete oseća bezbedno, cenjeno i emocionalno sigurno.

„Ne bi trebalo da zaključimo da je dete psihološki oštećeno samo zato što ne čuje te reči, jer ljubav može vrlo jasno da doživi kroz postupke“, rekla je dr Brito za BBC.

Ona naglašava da je ključno da dete ljubav doživljava kao nešto što mu roditelj dosledno pokazuje. To može da se odvija kroz reči, ponašanje ili, što je najbolje, kroz njihovu kombinaciju.

„Ako detetu stalno govorite: ‘Volim te, volim te’, ali se nikada ne pojavite na njegovoj utakmici ili priredbi, možda se neće osećati voljeno već će te reči doživeti kao prazne“, objasnila je dr Brito.

Sa njom se slaže i Aron Dejl, otac, voditelj podkasta „Raisingboys2men“ i autor knjige o roditeljstvu.

„Nije stvar u tome da biramo između reči i postupaka, jer oni ne treba da se takmiče nego da se dopunjuju“, kaže Dejl. „Reči prenose poruku, a postupci predstavljaju dokaz.“

Zašto neki muškarci nežnost i dalje doživljavaju kao slabost

Da Oven voli svoju decu teško je dovesti u pitanje kada se posmatraju njegove javne izjave i porodični život. Govoreći 2024. godine o gubitku vida svog sina Džejmsa, bivši reprezentativac Engleske rekao je:

„Kada bih mogao da mu dam svoje oči, dao bih mu ih.“ Ipak, kada ga je voditelj podkasta pitao zašto mu je teško da izgovori „volim te“, Oven je priznao da bi voleo da bude „malo nežniji“.

„Definitivno postajem mekši, ali još nisam dovoljno mekan da govorim takve stvari“, rekao je Oven.

Upravo korišćenje reči „mek“ u ovom kontekstu, prema mišljenju stručnjaka, pokazuje koliko su stare predstave o muškosti i očinstvu i dalje prisutne. Dejl i dr Brito navode da kulturno okruženje, društvena klasa, polne uloge i generacijske razlike mogu snažno da utiču na način na koji roditelji pokazuju emocije.

„Mislim da je upravo to opasni deo priče, ta predstava o tome šta muškarci treba, a šta ne treba da rade“, kaže Dejl. Mnogi očevi, dodaje on, i dalje svoju osnovnu ulogu vide u tome da materijalno obezbede porodicu.

„Muškarci su mnogo više od onih koji samo obezbeđuju novac, jer imamo emocionalni kapacitet da razgovaramo, budemo prisutni i budemo očevi čak i onda kada ne možemo sve da pružimo materijalno.“

Kada „volim te“ izgubi značenje

Dejl je naveo i primer iz sopstvenog detinjstva, kada mu je otac često govorio „volim te“ nakon što ga je prethodno razočarao. Zbog toga su, kako kaže, te reči za njega vremenom gubile snagu i značenje. Njegovo iskustvo pokazuje zašto izgovorena ljubav bez ponašanja koje joj odgovara može da ostavi sasvim drugačiji utisak.

Sa druge strane, ima roditelja koji smatraju da je veoma važno da dete jasno čuje da je voljeno. Jedan otac sedmogodišnje devojčice rekao je da su ga Ovenove reči iznenadile i nazvao takav stav „užasnim“.

„Deci uvek treba govoriti da ih volite, bez obzira na to da li su tog dana bila dobra ili ne“, rekao je.

Slične reakcije pojavile su se i na društvenim mrežama, gde je jedan roditelj pozvao druge da ne slede Ovenov primer.

„Roditelji i budući roditelji, nemojte da slušate ovog čoveka, govorite svojoj deci svakog dana da ih volite, čak i kada ih to nervira“, napisao je.

Ipak, sama učestalost tih reči ne može da bude jedino merilo emocionalne bliskosti u porodici.

Kako sopstveno detinjstvo oblikuje način na koji pokazujemo ljubav

Dejl smatra da način na koji se neko ponaša kao roditelj gotovo uvek ima korene u njegovom sopstvenom iskustvu iz detinjstva. Važnu ulogu može da ima i to da li je osoba od svojih roditelja često slušala da je voljena ili se ljubav u porodici pokazivala na druge načine. Obrazac koji smo upoznali kao deca često postaje polazna tačka za odnos sa sopstvenom decom.

Dr Brito upozorava da pol i tradicionalna očekivanja od muškaraca nisu jedina objašnjenja. „U nekim kulturama ljudi gotovo nikada ne koriste reči ‘volim te’, već će vas, na primer, pitati: ‘Jesi li jeo?’ i time pokazati ljubav“, kaže ona.

„I sama sam Afrikanka i u nigerijskoj kulturi roditelji ne govore uvek ‘volim te’, ali sam se ja ipak osećala voljeno.“

Način iskazivanja emocija zato se ne može potpuno odvojiti od kulture i porodične tradicije. Ono što u jednoj porodici predstavlja važan verbalni izraz bliskosti, u drugoj može da se pokazuje brigom, pripremanjem hrane, prisustvom ili konkretnom pomoći. Problem nastaje onda kada dete nijedan od tih signala ne prepoznaje kao dokaz da je važno roditelju.

Generacije roditelja nisu govorile isto o emocijama

Generacijske razlike vide se i u reakcijama ljudi koji su komentarisali Ovenovu izjavu. Jedna osoba navela je da njen otac nikada nije izgovarao te reči, ali da njegova ljubav „nikada nije bila pod znakom pitanja“. Druga je napisala da njen otac nije govorio „volim te“, ali da je radio „nešto mnogo važnije - pokazivao je ljubav postupcima“.

Takva iskustva ne znače da je jedan način roditeljstva automatski bolji od drugog. Nekoj deci verbalna potvrda ima veliki značaj, dok druga posebno snažno doživljavaju zajedničko vreme, fizičku nežnost, podršku ili pouzdanost roditelja. Najvažnije pitanje zato nije samo koliko često roditelj izgovara određene reči, već kako dete doživljava ceo odnos.

Savremeni pristupi roditeljstvu mnogo otvorenije govore o emocijama nego ranije generacije. To ne znači da su roditelji koji su bili manje verbalni nužno manje voleli svoju decu, već da su emocije često izražavali drugačijim jezikom. Istovremeno, današnje znanje o emocionalnom razvoju dece pokazuje koliko jasno i dosledno pokazivanje privrženosti može da doprinese osećaju sigurnosti.

Najvažnije pitanje nije „da li kažete volim te“, već šta dete oseća

Ovenova izjava izazvala je snažne reakcije upravo zato što se odnosi na nešto što mnogi smatraju osnovnim izrazom roditeljske ljubavi. Ipak, stručnjaci upozoravaju da dete ne gradi osećaj voljenosti na osnovu jedne rečenice, već kroz hiljade svakodnevnih iskustava sa roditeljem. Prisustvo, pažnja, uteha, doslednost, podrška i spremnost da roditelj sasluša dete mogu da budu jednako snažne poruke.

To ipak ne znači da reči nisu važne, posebno kada detetu pomažu da jasno razume ono što roditelj oseća. Kada su „volim te“ i ponašanje usklađeni, dete dobija i verbalnu potvrdu i iskustveni dokaz pripadnosti i sigurnosti. Upravo zato stručnjaci reči i postupke ne postavljaju kao suprotnosti već kao dva načina prenošenja iste poruke.

„Da li se osećaju voljeno, da li osećaju da su željeno dete i da li osećaju da su važni“, pitanja su koja dr Brito smatra presudnim. Prema njenim rečima, upravo to treba da bude važnije od pukog brojanja koliko je puta roditelj izgovorio „volim te“. Za dete je na kraju najvažnije da ljubav ne mora da nagađa, već da je jasno prepoznaje u odnosu sa roditeljem.

(eKlinika.rs)