Deca iz prethodne veze ili braka neminovno pokreću brojna pitanja, dileme, ali i predrasude o odnosu u koji se ulazi. Naime, to je sastavni deo koji može da ga optereti, učine komplikovanim, ugrozi, pa čak i da dovede do kraha emotivnih i drugih planova. Ključ je u načinu vaspitavanja dece, ali i strpljenju, iskrenosti i spremnosti oba partnera da se problemi, ako do njih dođe, prevaziđu.
Bez obzira na okolnosti, deca su zauvek neodvojivi deo života roditelja
Pri izboru partnera koji već ima decu, logično je da se jave brige. To je, kažu stručnjaci, još jedan od znakova da nam je stalo. Međutim, veoma često se javljaju i predrasude. Retke su, na sreću, ali postoje i osobe koje u samom startu „odluče“ da ih deca partnera ne zanimaju.
– Тakva vrsta odnosa je gotovo sigurno osuđena na neuspeh. Upitan je samo rok trajanja. Deca su, i uvek će to biti, sastavni deo života roditelja, tako da se o mentalnom statusu oba učesnika ovakvih veza dosta toga naslućuje i bez dublje analize. Naime, ako u odnos unesete i ucenu da za decu partnera tu nema mesta, a partner na to pristane – nešto ozbiljno nije u redu. I to nema veze sa potrebom da sa njim, čak i u vreme najjače zaljubljenosti, budete što više – kaže u razgovoru za eKlinika portal Milica Milkić, psiholog i psihoterapeut.
Deca iz prethodne veze ili braka često su razlog predrasuda
Ako imamo decu, bez obzira na to da li sa njima živimo ili ne (kod drugog roditelja su), logično je da prema njima imamo određene obaveze. A ako potencijalnom partneru ne damo jasne informacije ili nismo iskreni, može da dođe do pogrešnih pretpostavki, kaže Milkić, i pojašnjava:
– To su uglavnom stvari poput „Sigurno ima mnogo obaveza sa decom, kada će i da li će imati vremena za mene? Da li ću i ja imati manje svog vremena ako se uključim u aktivnosti sa decom?“ Nije pametno ni u jedan odnos ulaziti previše brzo ili ishitreno, a ovaj je jedan od „najpipavijih“. Sa decom i njihovim emocijama ne smemo da se igramo. Savet je da se ovaj proces odvija koliko god je moguće postepeno. Odnosno, da sami partneri najpre uspostave međusobni odnos poverenja koji će onda, ako se tako dogovore, dovesti i do uključivanja u dečje živote. Drugo pogrešno uverenje je da „tuđe dete sigurno ne može da se voli kao svoje“. Ima toliko slučajeva usvojene, ili dece koju su njihovi biološki roditelji ostavili ili zapostavili, a hranitelji ili oni koji su preuzeli njihovu ulogu bili su prema njima „bolji“ nego oni koji su ih doneli na svet. Ljubav nije kategorija koja se može izmeriti ni u jednom, pa ni u ovom slučaju – objašnjava Milkić.
Život u koji su uključena i deca iz prethodne veze – težak, hrabar ili sasvim normalan izbor?
Naše društvo je sklono prerasudama, pa se tako, bez obzira da li su u pitanju žene ili muškarci, može javiti zluradost, pa i podsmeh. Još češće se može čuti da je izbor partnera koji već ima decu, i težak i hrabar. Ali, pita se naša sagovornica – nije li takav i svakodnevni život?
– Ne radi se o hrabrosti, već o emocionalnoj zrelosti. Ako izaberemo partnera sa kojim imamo i dobru komunikaciju, slična interesovanja, dobro se razumemo, smejemo se – već imamo dobre temelje za dalje. Ako postoji određena, barem polazna sigurnost sa obe strane da veza ima perspektivu, i pitanje dece će svakako „doći na red“. Takođe, kada se već uplovi u „ozbiljnije“ vode, posebno u slučaju ako jedan partner nema svoje dete, može da dođe do inferiornog položaja ako se o pitanju zajedničkog deteta ne razgovara otvoreno. Ovo je posebno indikativno za žene u reproduktivnom periodu. Ukoliko su posvećene deci partnera, a on izbegava da se izjasni o zajedničkom detetu, to umnogome može da poremeti odnose. Nemojte kriti od partnera svoje dileme. Šta želite, šta ne želite, čemu se nadate, koja god da ste „strana“. I jedan i drugi pol može da gaji nerealna očekivanja. I jedan i drugi pol može da upadne u zamku davanja obećanja čije je ispunjenje upitno. Opet se vraćamo na to da je ključ emocionalna zrelost, uz iskrenost i poverenje – zaključuje Milica Milkić.
Kako uspostaviti što pravilniji odnos sa detetom partnera, koji su najčešći dečji strahovi
Kada se sa partnerom saglasimo u tome da je vreme da se uspostavi i odnos sa detetom, dobro bi bilo da saznamo što više. Kakve su mu navike, šta voli a šta ne, koja su mu interesovanja. Prirodan, ali i koristan način su, navodi sagovornica našeg portala, neke zajedničke aktivnosti (sport, muzika, šetnja, pozorište…). Kroz njih se može, bez presije a opušteno, voditi i razgovor o stvarima koje detetu mogu da nas približe.
– Pored toga, dete iz prethodne veze će shvatiti da sa novim partnerom svog roditelja ima nešto zajedničko. Ali, i da mu mamu ili tatu niko neće „ukrasti“ ili oduzeti. To je jedan od najčešćih dečjih strahova i razloga otpora prema novim osobama, kao i ljubomore. Naravno, dosta zavisi i od odnosa među samim roditeljima. Koliko su otvoreni, civilizovani, kakve su bile okolnosti razvoda ili prekida veze, ima li trzavica i problema… Ukoliko su odnosi u redu, dobro bi bilo da i drugi roditelj ohrabri dete da se opusti i prihvati novu osobu. Tako i sebi otvara prostor za novi, kvalitetniji život. Takođe, dete se neće osećati ugroženo, ni ostavljeno od strane bilo koga – ističe psihoterapeut.
Kako zadobiti poverenje deteta
Prema rečima Milkić, jedna od najčešćih grešaka koju prave novi partneri jeste da se prema detetu postave i ponašaju kao zamena za mamu ili tatu. Sagovornica eKlinika portala savetuje kao dobru alternativu drugarski odnos. Mamu i tatu, kako kaže, niti treba, niti može da zameni bilo ko. Ljudi su često nekritični, pa od dece traže da novu osobu oslovljavaju sa „mama“ ili „tata“, sami, ili na insistiranje novog partnera. Ovo kod dece stvara dodatni otpor u slučaju da to sami ne požele, ističe Milica Milkić i dodaje:
– Ako sve strane daju svoj doprinos da stvari budu funkcionalne, i tada treba ići postepeno. Deca ne vole ništa što im se nameće. Veoma su intuitivna. Većina njih zbog razvoda i razdvajanja roditelja preživi traumu. Često i oni manipulišu da bi zadobili naklonost roditelja. Roditelji, sa druge strane, da bi zadovoljili neke svoje potrebe sujete ili sebičnosti, manipulišu upravo decom. Novi partner može da upadne u ovakvu mrežu. Tada se od prevelike želje za uklapanjem, jednostavno u njoj bespomoćno „koprca“, ne snađe i od pritiska odustane. Naravno, postoji i ogroman broj suprotnih, pozivitnih primera. Život se nastavlja, porodice se šire, i nemaju značajno drugačije probleme od onih koje imaju sve druge, „klasične“ – kaže Milica Milkić.
Nemojte „kupovati“ decu, ni previše ekspresivno iskazivati emocije u početku
– Takođe, potpuno je pogrešno u ovaj odnos prebrzo unositi previše ekspresivne emocije. Ako sve strane daju svoj doprinos da stvari budu funkcionalne, i tada treba ići postepeno. Novi partner ne treba da preteruje ni u fizičkom izražavanju naklonosti prema detetu (grljenje, ljubljenje…). Pustite decu da sama diktiraju intenzitet pokazivanja emocija. Pratite ga. Mnogi misle da decu mogu da kupe materijalnim stvarima. To je kratkog daha. Ako nema svih navedenih činilaca za uspostavljanje jednog zdravog odnosa, novac kao sredstvo kupovine naklonosti na duže staze neće doneti ništa dobro. Deci takav obrazac nije potreban ni od roditelja, ni od bilo koje druge osobe u okruženju – savetuje naša sagovornica.
Deca iz prethodne veze mogu da shvate da mamu ili tatu niko ne može da „preotme“
Uloga porodičnog terapeuta je da sve učesnike u procesu uklapanja, ako i nije došlo do nesporazuma, najpre podseti da se razvodom život ne završava – naprotiv. I deci i partnerima se otvaraju se nove perspektive, saznanja, druženja, kvalitet življenja.
– Ipak, ne smemo da zaboravimo da su mališanima njihovi roditelji uvek na prvom mestu. Njih niko ne može i ne treba da zameni. Nova osoba, međutim, i treba i može da bude punopravan član porodice. Ona nije neko ko će mamu ili tatu da „oduzme“ detetu. Novi partner treba da pokaže detetu da mu je stalo do emocija i dobrobiti roditelja, samim tim i njihove. Sve to se ostvaruje prvenstveno uspostavljanjem poverenja. Iako je ovaj proces ponekad dug i nije lak, on predstavlja osnovu za funkcionalan dalji zajednički život – ispričala je u razgovoru za eKlinika portal Milica Milkić, psiholog i psihoterapeut.
