Pre nego što prekinete kontakt sa porodicom (ako je dotle došlo), psiholozi savetuju ove važne stvari

Prekid kontakta sa roditeljem, detetom, rođakom ili drugim članom porodice nekada predstavlja pokušaj zaštite sopstvenog mentalnog i emocionalnog zdravlja, ali takva odluka može da donese i tugu, stres i osećaj gubitka. Stručnjaci upozoravaju da porodično otuđenje retko nastaje zbog jednog događaja i da potpuni prekid odnosa nije jedina mogućnost kada porodični odnosi postanu teški.

Iza porodičnog otuđenja često stoji više međusobno povezanih faktora, a ne samo jedan sukob

Pre konačne odluke važno je razmotriti granice, razloge zbog kojih želimo distancu, moguće posledice, ali i pitanje da li postoji prostor za promenu odnosa.

Preporučujemo

Porodični odnosi mogu da postanu toliko iscrpljujući da osoba počne da razmišlja o smanjenju ili potpunom prekidu kontakta. U stručnoj literaturi porodično otuđenje uglavnom podrazumeva namerno stvaranje i održavanje distance između članova porodice, pri čemu ona ne mora uvek da znači potpuni prestanak komunikacije. Odnos može da se kreće od čestih kontakata, preko povremenih susreta i razgovora, sve do potpunog prekida veze.

Razlozi za udaljavanje mogu da budu nasilje, emocionalno zlostavljanje, zavisnost, ozbiljni i dugotrajni sukobi, finansijska kontrola ili izrazito nezdravi obrasci odnosa. Do udaljavanja mogu da dovedu i razlike u vrednostima, verskim i kulturnim stavovima, razvod ili promenjena porodična dinamika. Istraživanja potvrđuju da iza otuđenja roditelja i odrasle dece često stoji više međusobno povezanih faktora, a ne samo jedan sukob.

Prekid kontakta često nije odluka koja nastane preko noći

Trauma terapeut Alice Zic objašnjava da mnogi ljudi ne žele da izgube odnos sa porodicom, čak ni kada ih taj odnos ozbiljno povređuje. Kada ipak dođe do prekida kontakta, osoba može da ima utisak da više nema drugo rešenje kojim bi zaštitila sebe. Zbog toga odluku o otuđenju nije dobro posmatrati samo kao impulsivan čin ljutnje ili odbacivanja porodice.

Psiholog Joshua Coleman ukazuje i na problem različitog doživljaja istog porodičnog odnosa. Roditelj ponekad priznaje da je pravio ozbiljne greške, ali ne razume zbog čega je odraslo dete zbog njih odlučilo da prekine kontakt, dok u drugim slučajevima odbija da prihvati objašnjenje koje je dobio. Postoje i situacije u kojima odraslo dete, zbog straha od konflikta, nikada jasno ne kaže šta ga je dovelo do odluke o udaljavanju.

Istraživanja dodatno pokazuju da porodično otuđenje nije uvek trajno i nepromenljivo stanje. Kontakt i osećaj bliskosti mogu godinama da se povećavaju i smanjuju, pa odnos prolazi kroz periode približavanja i ponovnog udaljavanja. Studija koja je pratila odnose majki i odrasle dece tokom sedam godina upravo je pokazala takvo kretanje u odnosima, umesto jednostavne podele na „zajedno“ i „zauvek razdvojeni“.

Šta se događa sa psihom kada prekinemo odnos sa porodicom

Prekid porodičnog odnosa može da prati čitav niz emocija među kojima su tuga, ljutnja, stres, krivica, ali ponekad i olakšanje. Pregled istraživanja o otuđenju roditelja i odrasle dece povezao je takve odnose sa osećajem gubitka, stigmom i nižim nivoom psihološkog blagostanja kod dela ljudi. To ipak ne znači da će svaka osoba koja prekine štetan odnos zbog toga imati lošije mentalno zdravlje.

Novija istraživanja dodatno pokazuju koliko je ova tema složena. Kod nekih ljudi izlazak iz problematičnog porodičnog odnosa prati osećaj slobode i pozitivna emocionalna promena, ali ukupni efekti na blagostanje mogu da ostanu pomešani. Zato se ne može jednostavno zaključiti da prekid kontakta sam po sebi poboljšava ili narušava mentalno zdravlje.

Klinička psihološkinja Patricia Dixon podseća da tuga posle prekida odnosa ne mora da bude vezana samo za ono što smo izgubili. Čovek može da tuguje i za odnosom kakav je želeo da ima sa majkom, ocem, detetom, bratom ili sestrom, a koji nikada nije uspeo da izgradi. Upravo taj gubitak očekivane budućnosti može da bude jedan od najtežih delova porodičnog otuđenja.

Da li pre potpunog prekida kontakta treba postaviti granice

Kada ne postoji neposredna opasnost po bezbednost osobe, stručnjaci savetuju da se razmotri da li jasnije granice mogu da promene odnos pre potpunog prekida kontakta. Granica može da podrazumeva ređe razgovore, zabranu određenih tema, kraće susrete ili jasno određivanje ponašanja koje osoba više neće prihvatati. Međutim, u odnosima koje obeležavaju nasilje, pretnje ili ozbiljna kontrola, bezbednost ima prednost nad pokušajem očuvanja kontakta.

Važno je i razlikovati granicu od pokušaja da kontrolišemo drugu osobu. Granica govori šta ćemo mi učiniti ako se određeno ponašanje nastavi, dok zahtev za kontrolom pokušava da propiše kako druga osoba mora da se ponaša. Psihoterapeut može da pomogne osobi da proceni šta joj je potrebno i da pripremi razgovor ako je takav razgovor bezbedan i moguć.

Društveni pritisak može dodatno da oteža donošenje odluke, jer se pomirenje često predstavlja kao jedini poželjan završetak porodičnog konflikta. Taj pritisak može da bude još snažniji u sredinama u kojima se porodična povezanost smatra jednom od najvažnijih vrednosti. Osećaj da „porodica mora da ostane na okupu po svaku cenu“ zato kod nekih ljudi povećava krivicu i stid.

Kako lakše podneti udaljavanje od porodice

Psihološka podrška može da bude važna bez obzira na to da li je osoba odlučila da potpuno prekine kontakt ili samo da ga ograniči. Terapija, tehnike usmeravanja pažnje, fizička aktivnost i podrška bliskih ljudi mogu da pomognu u obradi tuge, ljutnje i stresa. Posebno je važno pronaći stručnjaka koji razume složenost porodičnog otuđenja i neće unapred insistirati ni na prekidu ni na pomirenju.

Podrška ne mora da dolazi samo od biološke porodice. Prijatelji, partneri i druge bliske osobe mogu da čine takozvanu izabranu porodicu i pruže osećaj pripadnosti koji nedostaje posle prekida porodičnog odnosa. Takva mreža podrške može da bude posebno važna kada osoba zbog svoje odluke nailazi na nerazumevanje okoline.

Postoje i naučni podaci koji ukazuju na moguću korist organizovane grupne podrške. U istraživanju sa 263 osobe koje su prolazile kroz porodično otuđenje, psihološki distres se posle šest susreta grupe podrške statistički značajno smanjio sa prosečno umerenog na blag nivo. Učesnici su posle programa takođe navodili da se osećaju manje usamljeno i da osećaju manje stida.

Pomirenje nije obaveza, ali ni prekid kontakta ne mora da bude konačan

Ako osoba razmišlja o ponovnom uspostavljanju odnosa, stručnjaci savetuju da prvo jasno definiše šta bi moralo da se promeni. To mogu da budu prestanak određenog ponašanja, prihvatanje odgovornosti, psihoterapija, poštovanje granica ili druga konkretna promena koja omogućava bezbedniji odnos. Korisno može da bude i određivanje perioda posle kojeg će osoba ponovo proceniti situaciju, umesto neodređenog čekanja da se nešto promeni.

I pomirenje treba posmatrati kao proces, a ne kao jedan razgovor posle kojeg se odnos automatski vraća na staro. Istraživanja porodičnih odnosa pokazuju da udaljavanje i približavanje mogu da se smenjuju tokom dugog perioda, što dodatno govori o složenosti ovih veza. Ponovno uspostavljanje kontakta zato ima smisla kada postoje uslovi za zdraviji odnos, a ne samo zbog pritiska porodice ili okoline.

Ne postoji univerzalno pravilo koje govori kada treba ostati u porodičnom odnosu, a kada ga prekinuti. Ako odnos uključuje nasilje ili ozbiljno ugrožavanje bezbednosti, prioritet je zaštita osobe, dok u drugim okolnostima razgovor sa stručnjakom i postavljanje granica mogu da pomognu u donošenju odluke. Najvažnije je da odluka ne počiva na društvenoj predstavi o tome kakva porodica „mora“ da bude, već na realnoj proceni odnosa, bezbednosti i psihološkog zdravlja.

(eKlinika.rs)