Praštanje, ili nastavak života uz gorčinu? Izbor je samo na nama, a razumljivo je da nije uvek lako pretegnuti tas na stranu oprosta. Svako od nas se barem nekad osećao povređeno, a iza nekih životnih događaja, ako se sa njima ne pomirimo, ostaju ljutnja i ogorčenost koje utiču na našu mentalnu ali i fizičku jačinu.
Praštanje je ponekad dug, bolan i traumatičan proces
Ne postoji osoba koja se nije osećala povređeno, razočarano ili iznevereno. Ponekad i neka neoprezno izgovorena reč ili rečenica može da nas uvredi, povredi, učini da, jednostavno, budemo loše. Tako je, međutim, i u drugom smeru, što znači da slična osećanja i mi sami prouzrokujemo kod drugih ljudi. Možemo da budemo ljuti i na roditelje, partnera, brata, sestru ili najboljeg prijatelja. Stepen više su traume koje preživimo ili doživimo od stranaca ali, nažalost, i od bližnjih, kao što su nasilje, fizičko ili emocionalno zlostavljanje. Sve su to rane koje mogu da ostave trajna osećanja besa i gorčine, pa čak i osvete.
U trenutku kada se dešava da budemo povređeni na ovaj ili onaj način, sasvim sigurno nemamo ni mogućnost ni kapacitete da mislimo o bilo kakvom vidu praštanja. Međutim, ova ljudska osobina može se vremenom okrenuti protiv nas i učiniti da se osećamo neuporedivo gore. Put do oproštaja uglavnom nije ni kratak, ni brz, ali je svakako korak ka fizičkom, emocionalnom i duhovnom blagostanju, miru i napretku.
Šta praktično znači praštanje?
Budući da smo svi različiti, i čin praštanja za nas može da ima različitu percepciju i oblike. Generalno, u osnovi je odluka da se oslobodimo ljutnje, loših misli ili ideja o osveti, kao i tome da nekome ko nas je povredio želimo ili istu, ili goru stvar. Ono što nas je povredilo, uvredilo ili razočaralo kao nečiji postupak, može da nas prati dugo, u zavisnosti od toga o kome se radi, u kakvom smo odnosu bili i kakva smo očekivanja imali.
Vremenom, bes i ljutnja će sami po sebi početi da jenjavaju. Ako smo ispunjeni sobom, svojim životom i pozicijom u njemu, moći ćemo i racionalnije da sagledamo ono što nam se dogodilo. To najpre znači da, koliko god nam to teško zvučalo, pokušamo makar da se stavimo u poziciju osobe koja je sa druge strane, koja nas je povredila. Opraštanje ne znači da zaboravimo ili da opravdavamo štetu koja nam je pričinjena, ili da obavezno moramo da se pomirimo sa određenom osobom koja nas je povredila. Praštanje može da nam omogući prvenstveno neku vrstu mira koja će nam pomoći da nastavimo sa životom bez tereta, loših i opterećujućih misli.
Koje koristi možemo da imamo ako nekome nešto oprostimo
Eliminacija ljutnje, gorčine i ozlojeđenosti može da napravi zdrave temelje za oporavak od trauma ili loših događaja, kao i put za poboljšanje zdravlja i duševnog mira. Ovaj proces će uticati da imamo:
- zdravije odnose
- bolje i stabilnije mentalno zdravlje
- manje anksioznosti, stresa i teskobe
- niži krvni pritisak
- manje simptoma depresije
- jači imuni sistem
- zdravije srce
- veći osećaj samopoštovanja i samopouzdanja.
Zašto je tako lako „hraniti“ ljutnju i da li se praštanje uči
Ako nas neko povredi, posebno neko koga volimo i kome verujemo, to će najverovatnije izazvati šok, bes, tugu i zbunjenost. Međutim, ako ostanemo u šablonu loših događaja ili situacija, ako smo ogorčeni, osvetoljubivi ili zlovoljni čak i kada prođe određeno vreme, ljutnja, pa i mržnja mogu u našem biću „pustiti korenje“.
Takođe, ako dozvolimo negativnim osećanjima da istisnu dobra i pozitivna, mogli bismo da se doslovno udavimo u gorčini. Postoje ljudi koji mogu da oproste lakše, ali i oni kojima ovaj proces nikako ne ide. Ipak, psiholozi nas ohrabruju, i kažu da opraštanje može da se „nauči“.
Posledice ljutnje i negativnosti na kvalitet života
Ako ne uspevamo da se oslobodimo ljutnje, negativnih misli i želje da se i drugima događaju slične stvari, to može trajno da naruši kvalitet našeg života i odnosa. Na prvi pogled, može da izgleda nevažno, ali daleko je od toga. Prosto, ovakva osećanja nas zaista blokiraju, limitiraju i čine da se ne osećamo dobro. Pored ostalog, možemo se osećati i ovako:
- unositi ljutnju i gorčinu u svaku vezu, odnos i novo iskustvo
- biti zarobljeni u prošlosti i strahovima da će nam se to ponavljati
- biti zatvoreni za nove konekcije i opterećeni time da će svako sledeći da nas povredi
- postati depresivni ili anksiozni
- osećati da nam nedostaje smisao ili svrha življenja
- gubiti prijatelje zbog nepoverenja i negativnosti kojom zračimo.
Šta ako smo mi ti koji kojima neko treba da oprosti
Iako retko ko od nas racionalno vidi sebe, trebalo bi da se s vremena na vreme preispitamo i pokušamo da racionalno procenimo kada smo, da li smo i zašto i mi nekoga povredili, ili se o njega ogrešili. Prema sebi ne treba biti ni previše kritičan, već koliko se to može, realan. Pokažimo dobru volju, a ako to zahteva i da možda pogazimo neku svoju reč ili tvrdoglavi stav, razmislimo dobro – možda stvari nisu onakve kakvima ih mi vidimo.
Ako vam je zaista žao zbog nečega što ste rekli ili uradili, čestitka za praznik je dobra prilika da tu preporeku preskočite. „Izvini, iskreno mi je žao“ – možda zvuči i strašno i teško, ali nije tako. Osećaj olakšanja koji ćete doživeti anuliraće brzo i strahove i nedoumice. Takođe, zamoliti nekoga da vam oprosti, kod te osobe će takođe pokrenuti proces oslobađanja od teskobe.
Duhovni mir i psihofizička ravnoteža su najvažniji
Zapamtite – ne možete naterati nekoga da vam oprosti. Ako ste nekome nešto oprostili, a ta osoba je porušila neke društvene ili moralne norme, ovaj proces vas ne obavezuje da se sa istim pomirite ili nastavite odnos.
Ophodimo se prema drugima sa saosećanjem, empatijom i poštovanjem – to će nam doneti duhovni mir i psihofizičku ravnotežu, a kako bi naš mudri narod to lepo rekao, neka „svako nosi svoj krst“ kako najbolje ume.
