Mnogi roditelji nesvesno prelaze granicu u komunikaciji sa decom bez obzira na uzrast. Obraćaju im se kao odraslima što ne mora uvek da bude loše, naprotiv, ali često i prekorače dobru meru u izboru reči, pod izgovorom da decu tako „čeliče“.
Rečenice koje roditelji ne bi trebalo da izgovaraju: Tepanje, čeličenje ili vređanje?
- Sram te bilo!
- Ti si veoma bezobrazna/bezobrazan!
- Baš si prava beba, kukavice jedna!
- Veliki dečaci ne plaču!
- Niko od dece se ne ponaša kao ti!
- Zašto ne možeš da budeš kao starija sestra?
Ima li osobe koja bar jednu od ovih rečenica nije čula od svojih roditelja? Oni nam ovakve stvari govore jer žele da nas vaspitaju tako da budemo što bolji ljudi i da odrastemo u pristojnu osobu. Međutim, vrlo često ovakve rečenice kod dece pokreću osećaj stida i manje vrednosti. Nikada ne smemo zaboraviti da nemaju sva deca iste kapacitete da ih shvate onako kako bi to roditelji želeli.
Izrugivanje, zadirkivanje… Šta je šala, a šta pritisak i vređanje?
U našem narodu poznat je izraz „čeličenje“, i on dobro ilustruje česte roditeljske težnje i želje da dete bude što otpornije na životne izazove.
Iako polazimo od toga da je roditeljska namera uvek dobra, ipak nije na odmet podsetiti ih da je čvrste granice dobrog ponašanja i vaspitanja moguće postaviti i bez ovakvog tipa verbalnog obraćanja. Uz njega vrlo često ide zadirkivanje i slabostima, izrugivanje, upoređivanja sa drugim osobama, životinjama… Ono se često graniči sa jednom vrstom mobinga, pritiska i vređanja. Sve ove tvrdnje mogu se naći i u stručnim radovima i istraživanjima.
Kakav efekat ima vređanje na dete, iako roditelj ne shvata tako ono što ponekad izgovara
Psiholozi se slažu da jeste važno deci poslati neki vid povratne informacije o njihovom ponašanju. Svakako je, kažu, učiniti to verbalno umesto „ćuške“, čvrge ili čak i fizičkog kažnjavanja. Međutim, čest pritisak ovog tipa može kod dece nepovratno urušiti samopouzdanje i pokrenuti osećaj bezvrednosti.
Kada se mališani u okviru porodičnog okruženja osećaju bezvredno, učiniće sve da udovolje roditeljima, po cenu da ostave spoljašnju savršenu sliku iako će iznutra duboko patiti. Ono što je još opasnija posledica jeste stradanje empatije. Tako ćemo umesto da kod deteta gradimo empatiju, samopoštovanje, samokontrolu, samopouzdanje i moralne vrednosti, dobiti nesigurnu osobu koja će morati da primenjuje druga ponašanja. Ona će često biti devijantna, ali deca neće imati drugačiji način da sebe zaštite.
Veza između osećaja osramoćenosti i stida sa mentalnim poremećajima u kasnijem životu
Identitet i osobine ličnosti se dobrim delom formiraju na osnovu onoga što roditelji deci govore. Ako detetu često govorimo da je bezobrazno, loše, da ništa ne vredi, da ništa što uradi nije dovoljno dobro, da su svi bolji od njega, ono te poruke upija. Problem je što sazrevanjem počinje i da veruje u njih. Stid zbog toga što nismo dovoljno dobri kod pojedinaca može da pokrene osećaj potrebe za samoizolacijom, stida, odbačenosti. To može da otvori široko polje problema sa mentalnim zdravljem, koji će se reflektovati na sve vrste odnosa.
Dete koje o svojim aktivnostima i vrednosti stalno dobija negativnu poruku, pribeći će nekom vidu samocenzure, kako bi izbeglo da da uopšte dolazi u takvu situaciju. Rečenice poput glup si, detinjast si, odrasti već jednom, nikada ovo nećeš uraditi kako treba… mogu ostati duboko ukorenjene u naša mentalna „podešavanja“. Istraživanja pokazuju povezanost osećanja osramoćenosti i stida u ranom detinjstvu i depresije, anksioznosti, fobija, opsesivno-kompulzivnog poremećaja i poremećaja ličnosti, bolesti zavisnosti, kao i poremećaja ishrane i seksualne disfunkcije.
Uz to, osećaj da smo poniženi od strane roditelja često je u odraslom dobu pokretač nasilničkog ponašanja i besa. Istraživanja su dovela u vezu mogući osećaj sramote sa potrebom da se druge osobe kazne. Takođe, uobičajeno je da onaj ko se tako oseća bude agresivan, autodestruktivan ili destruktivan.
