Naizgled mala trauma može u nekim slučajevima ostaviti nesagledive posledice na život. Nikada ne možemo sa stopostotnom sigurnošću da znamo da „to nije ništa“. Ljudski mozak je kao sunđer i „upija“ i dobre i manje dobre životne trenutke. Moguće je da će neka emotivna trauma iz prošlosti snažno oblikovati način ponašanja i razmišljanja osobe i posle nekoliko decenija.
Šta je trauma?
Trauma je posledica emocionalno bolnih ili nasilnih iskustava u rasponu od fizičkih nesreća, na primer u saobraćaju, do emocionalnog zlostavljanja. Spektar događaja koji mogu izazvati traumatsku reakciju prilično je širok, pa se i proces izlečenja prilagođava individualnom stanju osobe. Natacha Duke psihoterapeut objašnjava da je trauma emocionalni odgovor koji dugo nakon neprijatnog događaja izaziva jak psihički i fizički stres.
-Baš kao što je ožiljku, koji je posledica fizičke povrede, nekada potrebno dugo vremena da zaraste, tako je i za neke traume potrebno vreme. Oporavak od traume je moguć, ali bitno je znati da ignorisanje simptoma traume nije zdrav odgovor i da može dovesti do ozbiljnih komplikacija – kaže Duke.
Trauma pogađa dve dela mozga
Trauma pogađa dva dela ljudskog mozga – amigdalu i hipokampus. Amigdala je deo mozga i centar emocija, amigdala je sastavljena od žlezde veličine badema koje su smeštene sa obe strane slepoočnica. U slučaju traume ovaj deo mozga može ubrzano da funkcioniše, a sve ima za posledicu preteranu uzbuđenost i strah od opasnosti. Amigdala je krivac, što se kaže da su u „strahu velike oči“. Ova žlezda je i neka vrsta fioke u kojoj držimo emocije iz prošlosti, snažna emotivna obojenost čini da neki događaji nekada i do sitnih detalja ostaju duboko urezani u naše pamćenje.
– Amigdala je vrsta zaštitnika koji nastoji da spreči da nam se ponovo dogode loše stvari. Ona je nekada centar za lažnu uzbunu, jer uvek nastoji da otkrije mogući problem ili opasnost – objašnjava Duke.
Trauma kao deo života
Hipokampus je deo mozga u srednjem delu slepoočnog režnja koji ima odlučujuću ulogu kada je u pitanju pamćenje. Hipokampus je veoma osetljiv na delovanje kortizola. Mozak pamti osećaj traume, pa u trenucima koji liče na traumu hipokampus se bori između sećanja na prošli traumatični događaj i sadašnjosti. Na primer, sećanje na saobraćajnu nesreću izaziva veliki stres pri ponovnom pokušaju da se sedne u auto. Kod osobe koja je bila svedok ratnih razaranja, zvuk preleta aviona može kod posttraumatskog stresnog poremećaja da izazove trzanje, jaku uplašenost, povišen puls.
-Prvi korak u procesu izlečenja jeste da neprijatnom osećaju damo ime – trauma. To nije nešto čega treba da se stidimo, ili da jednostavno odbacimo, trauma je deo nečije životne priče – objašnjava Duke.
Traume sa velikim „T“
Psihologija razlikuje traume sa velikim „T“ (šok traume) i traume sa malim „t“ (razvojne traume). Razlika između traume sa velikim T i traume sa malim „t“ nije izbor za najstrašniji događaj, već pre svega uticaj traume na našu psihu. Velika „T“ trauma najčešće je retki, pojedinačni, veoma negativni događaj, kao što je brutalno nasilje, to je trauma koju bi velika većina ljudi označila kao traumatični događaj. Neki od primera velikih „T“ trauma su prirodne nesreće, zemljotresi, poplave, ratna razaranja, seksualna napastovanja, jako psihičko zlostavljanje, životno opasne situacije. Ovo su uglavnom iznenadni napad, osoba je preplavljena jakim emocijama koje ne može odmah da obradi.
Traume sa malim „t“
Traume sa malim „t“ su kompleksne na drugi način i neće na sve osobe isto delovati. Rastanak od kućnog ljubimca, razvod, iznenadna selidba, finansijski i pravni problemi, vređanje, ponižavanje primeri su traume sa malim „t“. Psiholozi navode da se ove traume često dešavaju između dece i roditelja, staratelja. Ove traume ne mogu u jednom trenutku da naruše psihički integritet osobe, ali gomilanje sitnih povreda može imati za trajnu posledicu karakterne izmene, osećanje manje vrednosti.
– Moguće je da će neko iskustvo biti trauma za jednu osobu, a za drugu samo prolazna neprijatnost. Na primer svakodnevno sitno kinjenje u detinjstvu može na neke osobe ostaviti trajne posledice razviti osećaj nesigurnosti, krivice, manje vrednosti – objašnjava Duke. I male i velike traume mogu da ostave pečat na psihu, ne mogu se lako izbrisati iz iskustva, ali se mogu preovladati, pa čak i osnažiti ličnost čoveka.
