Kad se zaljubimo, partnerski odnos postaje zasebni, mali, privatni svet u kome slobodno delimo osećanja, tajne. Međutim, partner je taj koji saznaje i za traume i iskustva iz dotadašnjeg života, a delimo ih sa željom da budemo prihvaćeni i dobijemo podršku.
Zašto je partner „sigurna kuća“ za naše emocije i da li je prirodno što ih delimo sa njim
Vremenom, partner često postaje „sigurno mesto“ za naše probleme, brige i nesigurnosti. Ali – da li nesvesno stavljamo teret svom emocionalnog izlečenja na njihova pleća? Prema mišljenju psihoterapeutkinje Hui Ting Kok , reč je o sledećem:
– Kada partner deli nešto važno, obično traži potvrdu, razumevanje ili povezanost. To je oblik intimnosti koji nastaje kada se osoba oseća dovoljno sigurno da iskreno podeli svoja osećanja i misli. Kad dvoje ljudi gradi život zajedno, emotivna ranjivost i iskrenost često su temelj veze. Studije pokazuju da deljenje ličnih iskustava produbljuje osećaj bliskosti i doprinosi trajnijim, zdravijim odnosima. Međutim, iako je dobro imati nekog ko nas razume, postoji tanka linija između iskrene, potpune otvorenosti i emocionalnog preopterećenja odnosa – upozorava Ting Kok.
Zašto naš partner ne može biti naš terapeut?
Romantični, pouzdani, verni partner nije odgovoran za naše emocionalno izlečenje, upozoravaju stručnjaci za mentalno zdravlje. Zdrava veza podrazumeva pažnju i slušanje, podršku i razumevanje, međusobno poštovanje i otvorenu komunikaciju.
Međutim, kada partner postane jedino uporište i sklonište za sve naše emotivne rane, odnos može izgubiti ravnotežu.
– Naši partneri često znaju sve o nama: porodične odnose, prošlost, snove i strahove i oslanjamo se na njih. Ali, oni nisu i ne mogu biti naši terapeuti – kaže Shandelle Hether-Gray, terapeut i autor više knjiga o partnerskim odnosima.
Ona ističe da zdrava podrška ima granice i da je brinuti o partneru prirodno, ali da prevelika emocionalna odgovornost može da napravi neravnotežu u vezi. Takođe, moguć je niz drugih negativnih posledica, poput izazivanja osećaja krivice, nemoći ili frustracije.
Sve to dodatno može narušiti individualnost oba partnera, ali i njihovo zajedništvo. Zato partner ne bi trebalo da bude jedina osoba kojoj se poveravamo.
Partner VS terapeut: Obe strane imaju prednosti kada su u bazičnim ulogama
Istraživanja pokazuju da široka mreža socijalne podrške (prijatelji, porodica, ali i terapeuti) smanjuje stres i poboljšava mentalno zdravlje. Kada partner ne zna kako da pomogne – to nije znak slabosti, već trenutak za uključivanje stručne pomoći.
Terapeut nudi profesionalnu distancu, ima znanje, alate i tehnike za obradu trauma i pomaže u procesu pronalaženja sopstvenih rešenja i emocionalnom rastu. Partner može imati najbolje namere, ali često je previše emotivno uključen da bi bio objektivan.
Znakovi da koristite partnera kao terapeuta
Dobro ih pročitajte i razmislite, jer ovo su znaci koji ukazuju na to ste prešli granicu:
- veza je emocionalno zavisna
- samo partner vam „reguliše“ emocije
- njegovo mišljenje vam postaje jedino važno
- gubite granice između sebe i njega
- odnos postaje jednostran
- jedan partner stalno daje, drugi stalno uzima
- onaj koji daje vremenom zanemaruje svoje potrebe
- problemi se produbljuju
- preplavljenost vodi u izbegavanje
- jedan ili oba partnera se povlače zbog emocionalne iscrpljenosti
- partner preuzima previše odgovornosti
- oseća da mora da vas „popravi“, što može da vodi ka frustraciji i ogorčenju.
Kako uspostaviti zdravu ravnotežu
Ako niste sigurni šta treba podeliti sa partnerom i koje su granice, počnite od sledećeg:
- podelite: vrednosti, granice, očekivanja
- važne događaje iz prošlosti koji oblikuju vašu vezu.
Zadržite za terapeuta:
- teme koje izazivaju traume
- duboke emocionalne blokade
- stvari koje partner ne može da reši.
Na kraju, ne zaboravite: nema ništa bolje za mentalno zdravlje od stabilne, kvalitetne veze. Međutim, partner ne treba da bude „sve“ – ni terapeut, ni spasilac.
