Lekar otkriva zastrašujuće reči koje pacijenti mogu da čuju nakon što im srce stan, dok mozak i dalje „radi“

Šta se stvarno događa u trenutku kada srce stane? Da li tada nestaje i naša svest – ili mozak još neko vreme „zna“ šta se dešava oko nas?

Novo istraživanje donosi uznemirujuće, ali i fascinantne nalaze: mozak može ostati aktivan i do sat vremena nakon srčanog zastoja. To znači da neki pacijenti, iako klinički mrtvi, možda i dalje čuju šta se dešava oko njih – uključujući i trenutak kada lekari izgovore vreme smrti.

„Bili su potpuno svesni“

Dr Sem Parnia, lekar i istraživač sa NYU Langone medicinskog centra u Njujorku, proučavao je pacijente koji su doživeli srčani zastoj i kasnije bili uspešno reanimirani.

Mnogi od njih izjavili su da su tokom reanimacije bili svesni okoline i da su mogli da se sete razgovora, zvukova i događaja u bolničkoj sobi – sa zapanjujućom preciznošću.

– Osećali su da su potpuno svesni. Njihovi doživljaji nisu ličili na snove, halucinacije ili iluzije, već na jasna, organizovana iskustva – navodi dr Parnia.

Mozak ne „umire“ odmah

U medicini se klinička smrt definiše kao prestanak rada srca. Međutim, istraživanje objavljeno u časopisu Resuscitation pokazuje da mozak može pokazivati znake očuvane ili gotovo očuvane aktivnosti i do 60 minuta tokom pokušaja reanimacije.

U studiji je analizirano 53 pacijenata koji su preživeli srčani zastoj u 25 bolnica, uglavnom u SAD i Velikoj Britaniji.

Kod nekih su registrovani talasi moždane aktivnosti povezani sa svesnošću i kognitivnim funkcijama, uključujući gama, beta, alfa, theta i delta talase. Ti obrasci su beleženi čak 35 do 60 minuta nakon što je srce prestalo da radi. Oko 40 odsto ispitanika prijavilo je da ima neka sećanja ili svesne misli iz tog perioda.

Kako je to moguće?

Decenijama se verovalo da mozak trpi trajno oštećenje već nakon 10 minuta bez kiseonika. Međutim, rezultati ovog istraživanja sugerišu da je mozak otporniji nego što se ranije mislilo.

Tokom umiranja dolazi do smanjenog dotoka krvi u mozak. Kako se određeni kontrolni mehanizmi gase, može doći do takozvane disinhibicije, odnosno gubitka „kočnica“ u mozgu. To potencijalno omogućava intenzivnu i fokusiranu aktivaciju neuronskih mreža.

Neki istraživači smatraju da upravo ta pojačana aktivnost može objasniti čuveni fenomen „život mi je prošao pred očima“ – osećaj da osoba u trenutku proživljava svoje uspomene i emocije.

Da li pacijenti zaista čuju proglašenje smrti?

Ako mozak zadržava sposobnost obrade informacija tokom reanimacije, teorijski je moguće da pacijent registruje zvuke iz okruženja, uključujući i razgovor medicinskog osoblja. Ipak, važno je naglasiti da su ovi nalazi i dalje predmet istraživanja. Naučnici pokušavaju da precizno utvrde koliko je ta svest funkcionalna i koliko dugo traje.

Ono što je sigurno jeste da srčani zastoj i biološka smrt nisu uvek istovremeni procesi. Granica između života i smrti kompleksnija je nego što smo mislili.

Šta ovo znači za medicinu?

Ovakva istraživanja ne podstiču senzacionalizam, već otvaraju ozbiljna pitanja o:

• razumevanju procesa umiranja
• načinu proglašenja smrti
• kvalitetu i trajanju reanimacije
• iskustvima bliske smrti

Stručnjaci naglašavaju da je potrebno još podataka kako bi se doneli konačni zaključci. Ipak, jedno je jasno – mozak je izuzetno složen i izdržljiv organ.

Granica između života i smrti možda nije trenutak, već proces. A nauka tek počinje da razume šta se u tim poslednjim minutima zaista događa.

(eKlinika.rs/ AOL.com)