Vršnjačko nasilje nije izolovan agresivni čin, već jedna vrsta kontinuiteta koja traje određeno vreme. „Možeš da uspeš, samo ako nekog zgaziš“, često čuje dete nasilnik. Dete koje trpi nasilje povlači se u sebe i odbija zbog velike neprijatnosti da sve prijavi. Skoro 70 odsto dece bilo je u jednom momentu žrtva vršnjačkog nasija, dok je u 80 odsto prijavljenih slučajeva izostao adekvatan odgovor, objašnjavaju stručnjaci.
Nasilje je potrebno uvek prijaviti
Ma koliko nekada celokupan proces prijave nasilja bio težak, najteže je trpiti samo nasilje. Zato je bitno da se svaki slučaj nasilja prijavi, objašnjavaju stručnjaci. Ukoliko nasilje ostane nemo, nasilniku se šalje poruka da je sve dozvoljeno i da je agresivan odnos prema drugim osobama način da se dođe do cilja. Vršnjačko nasilje je u porastu, ali to je samo statistika, realnost je da se nasilničko ponašanje samo češće prijavljuje.
– Mnogi slučajevi nisu nikada došli do prijave i ostali su nerešeni. Ne mislim da je vršnjačko nasilje u porastu u apsolutnom broju, ali danas se češće prijavljuje nego pre 3 ili 5 godina. To je jako dobro, zato što se na ovaj način skreće pažnja počiniocima na ono što nije prihvatljivo. Ukoliko ne znamo da se nešto dešava, onda je logično da ne možemo da reagujemo – kaže u razgovoru za portal eKlinika psiholog – psihoterapeut Branislava Stević.
Dete se čak i adaptira na vršnjačko nasilje
Dete koje trpi nasilje, se menja. Na primer, ne uživa u sitnicama koje su mu nekada pričinjavale zadovoljstvo, previše ili premalo spava, nema apetit ili konzumira izrazito obilne obroke, odbija da ide u školu. Psiholozi kažu da vršnjačko nasilje traje duže vremena i da se čak dete nekada adaptira na njega.
– I kada dete ništa ne govori uočljiva je promena. Nepisano je pravilo da deca do IV razreda osnovne škole, koja imaju otvoren odnos poverenja sa roditeljima, potpuno jasno i transparentno kažu šta se dešava. Ali, prema nekim istraživanjima, to nije više 15 odsto dece, koja bukvalno sve ispričaju, uglavnom devojčice. Deca uzrasta 11 do 15 godina ne govore o vršnjačkom nasilju i kada se ono dešava. Ćute jer smatraju da će ih roditelji doživljavati kao slabiće koji ne znaju kako da se suprotstave. Misle i da će roditelji biti i razočarani time što dete nije uspelo da odgovori na nešto što traje određeno vreme – precizira Stević.
Kako prijaviti vršnjačko nasilje?
Stručnjaci nastoje da objasne deci da svako može da bude žrtva vršnjačkog nasilja, ali i uvek postoji miran način da se sve reši.
– Najčešće se sve prijavljuje pedagogu ili psihologu u školi, ili ako je u pitanju uzrast od prvog do četvrtog razreda osnovne škole i učiteljici. To su neki prvi kanali preko kojih se reaguje, jer se vršnjačko nasilje najčešće dešava u školi, ali ne možemo izbeći i digitalno nasilje kada je dete tokom 24 sata u nekoj vrsti rizika. Drugi korak jeste da se dete obrati roditelju, obično onom s kojim će moći da da razgovara bez bilo kakvog straha od sankcija ili kritike. U slučaju da sve ovo nije moguće, savet je da se dete razgovara sa osobom od poverenja u školi ili nekada sa tetkom, bakom. Insistiramo i učimo decu da postoji osoba kojoj mogu da se obrate, ako se desi nešto veoma neprijatno ili neprihvatljivo – navodi Stević.
I nasilje se uči
Sagovornica portala eKlinika kaže da u Novom Sadu postoje školski programi posvećeni nenasilnoj komunikaciji. Kroz ovaj program ipak ne prolaze sva deca, jer se programu pristupa uz pismenu saglasnost roditelja.
Branislava Stević kaže da istraživanja pokazuju da se deca koja su prošla kroz program nenasilne komunikacije lakše nose sa konfliktima. Znaju kako da reaguju, ali znaju i kako da ne reaguju.
– Deca u osnovnoj školi uče po modelu. Dešava se da rastu u atmosferi u kojoj je nasilje čak prihvatljiva kategorija, gde se javno priča da „samo kada nekog zgazimo možemo da uspemo“. Slušaju ove poruke od odraslih na ranom kognitivnom razvoju, ali nemaju još razvijeno apstraktno i kritičko mišljenje, koje se razvija posle 15. godine – objašnjava Stević.
Kako da reaguju roditelji?
U ovakvim okolnostima ne savetuje se da roditelj insistiraju na tome „da se nešto desilo u školi“. Preporuka stručnjaka jeste da se dete pita „kako se oseća, kako mu je prošao dan?“
– Kada su pitanja opšteg tipa, dete neće osetiti pritisak, niti sramotu ukoliko ono procenjuje da je nešto bilo loše. Tek u atmosferi poverenja možemo da očekujemo da će dete da govori o nasilju. U toj korelaciji imate i decu koja uglavnom lakše pričaju o tome, najčešće su u pitanju školski drugari. U stvari, imamo jako dobre povratne informacije, često od dece koja su bliska detetu koje trpi nasilje, ta deca su neka vrsta malih advokata koja često iz potrebe altruizma, empatije da zaštite nekog ko im je blizak, ispričaju šta se desilo. To je ponašanje koje se uči, svesno govorimo deci da kada vide da je neko ugrožen, da se ne oseća dobro, da reaguju, priđu drugaru i na kraju, ako je potrebno samo budu uz njega – napominje Stević i dodaje da se u Danskoj od 5. godine na primer, deca uče kako da priđu i razgovaraju sa nekim ko trpi nasilje.
Ko najčešće trpi nasilje?
Na naše pitanje koja deca najčešće trpe nasilje, Stević kaže da ne postoji precizna statistika o tome. Navodi ipak da se zapaža da su najčešće žrtve vršnjačkog nasilja, deca koja imaju nisko samopoštovanje, ne nisko samopouzdanje. Mogu da veruju u sopstvene sposobnosti, ali veoma malo u svoje vrednosti. To su najčešće deca koja su blagi introverti, ne suprotstavljaju se, ne brane, jer onog momenta kad progovore nešto se ipak preduzima.
– Možda nije uvek adekvatan odgovor na to nasilje, ali svakako se neka akcija pokrene. Ono što moram da priznam i što je za mene poražavajuće, jeste da su često žrtve vršnjačkog nasilja deca koja dolaze iz disfunkcionalnih porodica, roditelji su razvedeni ili neko od roditelja nije živ, ili su jako lošeg socijalnog statusa. Nasilnici su svesni toga da baš nema puno onih osoba koje će stati u zaštitu takvog deteta. To je, ipak, ono što nam sada kaže statistika, međutim u svim tim pravilnostima imamo i izuzetke. Nekada su žrtve vršnjačkog nasilja odlični učenici, u ovom periodu života javlja se zavist kao emocija, pa je moguće da zbog izuzetnog školskog uspeha i ova deca budu žrtve nasilja – kaže Stević.
Zašto se ne prijavljuje nasilje?
Nasilje se ne prijavljuje i zbog straha od etikete, straha da se bude u centru pažnje ili da se sve ponovo proživljava. Stević skreće pažnju i na činjenicu da svako dete može da postane žrtva nasilja.
– Sve ovo navedeno su neke pravilnosti vršnjačkog nasilja, ali danas živimo u toliko nasilnom društvu, prepunom i verbalnog nasilja, ne samo vršnjačkog, da u stvari svako dete u školi u jednom trenutku može da postane žrtva vršnjačkog nasilja. Prema nekim poslednjim podacima, iz 2024. godine, neki oblik vršnjačkog nasilja doživelo je dve trećine dece, odnosno nekih 70 odsto, što je ogroman procenat. Ipak, u ovom istraživanju uzete su u obzir i uvredljive reči. Ono što je problem jeste da 80 odsto dece posle nasilja nije dobilo adekvatnu pomoć i podršku. Moguće je i da same škole ne shvataju sve dovoljno ozbiljno, razmišljaju da su to dečje čarke i ništa tako strašno. Bilo je čak u ovom ispitivanju dosta odgovora u kojima se minimiziralo vršnjačko nasilje, uočava se da nekada nema sistemske podrške. Rečeno je da nasilje postoji, ali nije se pomaklo dalje od toga, niti reagovalo – precizira Stević.
Šta ne bi trebalo da uradi roditelj?
Branislava Stević ponavlja i naglašava da je prvi korak u prevenciji vršnjačkog nasilja da se ono kada se dogodi i prijavi. Bitno je da roditelj obavi jedan podržavajući razgovor sa detetom da dete shvati da je tu neko uz njega i da će da ga zaštiti na svaki način koji je pravno dopustiv.
– Ono što roditelj ne treba da uradi, jeste da preuzme stvar u svoje ruke i sam rešava problem. Bitno je da u tom trenutku kada sazna za vršnjačko nasilje koliko toliko ostane smiren, nije lako prihvatiti činjenicu da je dete žrtva vršnjačkog nasilja – naglašava Stević.
Jako je važno da dete vidi da roditelj ima veštinu i moć da se nosi sa situacijom koja nije laka niti prijatna. Posle prvog razgovora s detetom, važno da se roditelj obrati instituciji gde se nasilje desilo, kako bi se čitav slučaj razrešio, sistemski pomoglo detetu koje je žrtva tog čina, ali i samom nasilniku, kako bi se razotkrilo šta je to, što ga pobuđuje i gura u takvo ponašanje, precizira Stević.
– Bitno je da roditelj reaguje. Dešava se da na osnovu svog referentnog sistema roditelji nastoje da procene u kojoj meri je nešto uznemirujuće za dete, a važno je da to proceni samo dete. Uvek sugerišemo roditeljima da obave podržavajući razgovor sa detetom i da se onda obrate instituciji, da ne idu sami i da ne govore pred detetom frustrirajuće reči koje će ga dodatno uznemiriti – upozorava Branislava Stević.
Kako da reagujemo ako nema odgovora od institucija ili roditelja nasilnog deteta?
Ukoliko se desi da nema reakcije škole ili centra za socijalni rad, savet psihologa Branislave Stević jeste da se sve obavezno prijavi policiji. Ona dodaje da se ako nema adekvatnog odgovora na vršnjačko nasilje, sve mora podići na viši nivo, na institucije koje su zakonom dužne da zaštite svakog građanina ove zemlje, pa i svako dete kada mu je potrebna zaštita.
– Bilo je ovakvih slučajeva i sve je uglavnom posle prijavljivanja policiji bilo mnogo bolje, jer se sve prijavljuje kod inspektora za maloletna lica. Tu se odmah i obavi i razgovor, koji nekada utiče na to da agresivno dete odmah počne da promišlja o svom postupku. Dolazi do promene i bez bilo kakve intervencije. Dete na ovaj način počinje da razvija svest o tome da će njegovi postupci biti sankcionisani, da su nešto što nije dozvoljeno i su zakonski kažnjivi – napominje Branislava Stević.
Branislava Stević je psiholog i psihoterapeut usko je specijalizovana i za rad sa osobama sa traumatskim iskustvima. Bavi se individualnom, partnerskom i grupnom psihoterapijom. Dugogodišnja je direktorka Centra za ratnu traumu, autorka je i voditeljka mngih programa za rad sa ljudima sa iskustvom traume.
