Odrasla deca nesvesno povređuju svoje roditelje i tako ih uznemire, pa im čak i srce slome. Kada odrastemo, često živimo u svom sopstvenom svetu, zaboravljajući na one diskretne načine na koje možda povređujemo naše roditelje. To ne radimo namerno, ali ponekad, naši postupci, ili njihov nedostatak, mogu dovesti do nesporazuma ili osećanja zanemarivanja ili odbacivanja. Razumevanje obrazaca našeg ponašanja može pomoći da poboljšamo svoj odnos s roditeljima.
Uzimanje roditelja zdravo za gotovo
Uzimanje roditelja zdravo za gotovo zamka je u koju lako upadamo. Pretpostavljamo da će uvek biti tu, spremni da nam pomognu kad god je potrebno, bez obzira na sve. Ali time možemo nehotice da ih povredimo.
Uvek smo ona strana koja dobija i retko razmišljamo o tome šta bi njima moglo da bude potrebno ili kako se osećaju. Ovako nehotice šaljemo poruku da su njihova osećanja i potrebe manje važni od naših.
Nije ovo pitanje sebičnosti ili nezahvalnosti. Često je to samo nusproizvod naših života preopterećenih obavezama i možda ni ne shvatamo da to radimo. Ali za naše roditelje to deluje kao nedostatak poštovanja i zahvalnosti za sve što za nas čine.
Prepoznavanje ovog obrasca prvi je korak ka njegovoj promeni. Treba da se potrudimo da češće izražavamo svoju zahvalnost, pitamo kako su proveli dan ili jednostavno provodimo više kvalitetnijeg vremena s njima.
Previše agresivna težnja nezavisnosti
Kao odrasla deca, često težimo nezavisnosti. To je prirodan deo odrastanja – želimo da dokažemo da možemo čvrsto da stojimo na sopstvenim nogama. Želimo da pokažemo da možemo sami da rešavamo svoje probleme i donosimo svoje odluke.
Ali ponekad, ova potraga za nezavisnošću može nenamerno da povredi naše roditelje. Mogu da se osećaju odbačenim ili nepotrebnim jer insistiramo da sve radimo sami. Našu samostalnost mogu da shvate kao znak da nam više nisu potrebni, što za njih može biti prilično bolno.
Roditelji često nalaze radost u tome što mogu da pomognu svojoj deci, čak i kada su odrasla. Ako im uskratimo ovu priliku, mogli bismo nehotice da im nanesemo bol. Balansiranje naše potrebe za nezavisnošću sa njihovom željom da budu uključeni u naše živote može pomoći u ublažavanju ovog problema.
Nedovoljno im pričamo o našem životu
Naši roditelji godinama su bili aktivno uključeni u naše živote, od naših prvih koraka do mature. Kako odrastamo i počinjemo da vodimo odvojene živote, prirodno je da su sve manje uključeni u svaki detalj. Ali, kada ne govorimo dovoljno o tome šta se s nama dešava, to u našim roditeljima može da stvori osećaj nepovezanosti i zabrinutosti. Roditelji imaju duboko usađen instinkt da zaštite svoju decu, a neznanje o tome šta se dešava u našim životima može izazvati anksioznost i stres.
Štaviše, istraživanja pokazuju da otvorena komunikacija pomaže u izgradnji jakih odnosa. U protivnom, nenamerno slabimo vezu koju imamo s roditeljima.
Zaboravljanje značajnih datuma
U našim životima prepunim obavezama, lako možemo da izgubimo pojam o datumima. Rođendani, godišnjice, pa čak i Dan majki i Dan očeva mogu da prođu neprimećeno. Iako za nas ovo može da bude samo mali previd, za naše roditelje to može da bude prilično bolno. To su trenuci koji su njima važni – datumi koje su obeležavali iz godine u godinu. Zaboravljanje ovih značajnih datuma može nenamerno poslati poruku da nam nije stalo koliko bi trebalo.
Jedan telefonski poziv, iskrena poruka ili kvalitetno vreme provedeno s njima mogu ove dane da učine posebnim za njih.
Ne posećujemo ih dovoljno često
Svi imamo svoje živote koje treba da vodimo, sa obavezama, poslom, društvenim obavezama i još mnogo toga. Ponekad to može da ometa našu mogućnost da posećujemo roditelje onoliko često koliko želimo. Ali za naše roditelje ove posete znače sve na svetu. Oni nestrpljivo iščekuju i raduju se prilici da se s nama vide, podele obrok ili provedu vreme s nama. Kada posete postanu retke, u njima se javlja osećaj usamljenosti i zanemarenosti.
Ponekad iznenadna poseta bilo kog dana može značiti isto koliko i planirana tokom praznika. Najvažnije je da budemo prisutni u njihovim životima i da im pokažemo da su važan deo našeg.
Previđanje njihovih saveta
Kad odrastemo, često mislimo da znamo najbolje. Imamo životno iskustvo i sigurni smo u donošenje odluka. Ali naši roditelji već su sve to prošli i njihovi saveti potiču iz ljubavi i brige za našu dobrobit. Ignorisanje njihovih saveta može nenamerno da ih povredi. Zbog toga imaju osećaj da ih ne slušamo i ne cenimo.
Ako slušamo njihove savete to ne znači da moramo slepo da ih sledimo. Ali priznavanje i razmatranje njihovog gledišta može uveliko pomoći da im pokažemo da cenimo njihovu mudrost i iskustvo.
Izbegavanje teških razgovora
U ljudskoj prirodi je izbegavanje teških razgovora, posebno kada su u pitanju naši roditelji.
Možemo da se klonimo tema kao što su njihovo zdravlje, finansije ili buduće potrebe za brigom. Možda želimo da ih poštedimo uzbuđenja, ali u stvari propuštamo priliku da im pružimo podršku i sigurnost.
Ovi razgovori mogu biti teški, ali su neophodni. Daju nam priliku da razumemo njihove strahove i brige i da zajedno planiramo budućnost. Izbegavanje ne rešava probleme; samo ih odlaže. Suočavanje s ovim teškim temama može doneti mir obema stranama i ojačati vezu između roditelja i odrasle dece.
Nedovoljno često im kažemo „Volim te”
Dve jednostavne reči, a tako moćne. „Volim te.” Često pretpostavljamo da naši roditelji znaju koliko nam je do njih stalo. Ali kada to naglas izgovorimo, za njih je to velika stvar.
Verbalno izražavanje naše ljubavi pruža im sigurnost i utehu. To je direktna potvrda naših osećanja i daje im emocionalni podstrek.
Nekada, zatrpani dnevnim obavezama, na ovo možemo da zaboravimo, ali je veoma važno da znamo koliko su ove dve reči značajne. To može mnogo doprineti održavanju jake, zdrave veze i osigurati da naši roditelji nikada ne sumnjaju u naša osećanja prema njima.
