Većina tinejdžera se u jednom periodu života stidi svojih roditelja: Ne prebacujte im, pokušajte da ih razumete

Tinejdžeri kriju svoja osećanja Foto: Pexels

Izvor: 24sata.hr

Imam sina na početku puberteta, ima 12 godina i u poslednje vreme je počeo da se stidi mene i svog tate pa recimo na ulici najradije ne bi uopšte išao s nama, nego zaostaje i pravi se da nismo zajedno. To sam primetila u još nekim prilikama. Želi da me ućutka u prodavnici, a u raznim običnim i bezazlenim situacijama se ponaša kao da ga sramotimo pred prijateljima ili čak slučajnim prolaznicima. Je li to normalno, samo neka faza u pubertetu, ili bi nešto trebalo preduzeti? I što bi bilo najbolje?

Psiholog Miranda Novak tvrdi da je situacija koju ova majka opisuje sasvim normalna za decu tog uzrasta i tinejdžere i pubertetlije generalno. Ako se setite svog odrastanja, sigurno ćete se ili vi ili suprug prisetiti nekih sličnih ličnih primera s vašim roditeljima.

– Pričajte s njim bez predbacivanja. Kada bude moguće, u nekoj toploj porodičnoj atmosferi, nakon što ste zajedno ručali ili proveli neko vreme ugodno se družeći, predlažem da iskreno sa sinom podelite svoj utisak. Pričajte s njim bez predbacivanja tako da najpre opišete šta ste primetili i podelite kako se u vezi s tim osećate. Važno je da kažete da razumete da se svi ponekad stide svojih roditelja i da je razlog zbog kojeg pokrećete ovu temu vaš interes za razloge zbog kojih se on vas stidi i kako to možete promeniti ili popraviti. Budite otvoreni za sve odgovore i spremni da se suočite s njima.
Važno je, kaže psiholog, da komunikacija među vama bude otvorena i da vaše dete stekne utisak da ga podržavate i razumete. Možda je ovakvo njegovo ponašanje znak da se prema njemu zaštitnički postavljate ili da mu pristupate na način koji više ne odgovara njegovim potrebama ili uzrastu. Možda svojim ponašanjem želi da vam poruči da mu treba više samostalnosti ili pak da ga ravnopravnije tretirate.

– Dajte im pravo na njihova osećanja. Deci u tim situacijama je teško iskreno odgovoriti jer ustvari ne žele da povrede roditelje, pa budite oprezni da mu ne nabijete osećaj krivice ili preterane odgovornosti. Uloga roditelja se s odrastanjem deteta isto menja pa bi se možda trebalo uskladiti. Iz vlastite prakse znam za primere da se deca srame kada roditelji imaju finansijskih problema, kada primećuju da su po nečemu drugačiji od „tipičnih“ roditelja ili pak imaju nesuglasica i poteškoća u braku.

U svakom slučaju, kroz iskrenu komunikaciju i prisan odnos s detetom dajete mu pravo na sva osečanja. Vrlo je važno razlikovati osećanja i ponašanje – vi kao roditelji možete istaknuti da razumete emocije, ali možete i vrlo jasno izraziti koja ponašanja možete da tolerišetei, a koja ponašanja ne. Tu je neophodno da se roditelji dogovore oko toga šta vam je važno – kada ćete sinu pustiti da vas se stidi i da hoda kao da vas ne poznaje, a kada je i vama kao roditeljima važno da on iskaže prihvatanje. U svakom slučaju, kroz deljenje iskrenih emocija ne možete napraviti ništa pogrešno već samo učvrstiti svoj odnos s detetom.