„Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas“: Psihološka pozadina duhovite opaske čuvenog Duška Radovića

Poznata misao da roditelji u svojoj deci često prepoznaju sopstvene osobine i da ih to ponekad uznemirava ima duboko psihološko uporište. Ono što kod deteta prepoznajemo kao „problematično ponašanje“ neretko može da bude odraz obrazaca koje smo i sami usvojili tokom odrastanja.

Kako nastaju obrasci ponašanja

Psihologija jasno pokazuje da se obrasci ponašanja prenose sa generacije na generaciju ne samo kroz genetiku, već pre svega kroz učenje, imitaciju i emocionalne odnose. Od najranijeg detinjstva, deca uče posmatrajući roditelje. Ovaj proces poznat je kao modelovanje ponašanja.

Preporučujemo

Dete ne usvaja samo ono što mu se govori, već mnogo više ono što vidi: način na koji roditelji reaguju na stres, kako izražavaju emocije, kako rešavaju konflikte, kako komuniciraju sa drugima...

Na primer, ako roditelj često reaguje ljutnjom ili povlačenjem, dete može da nauči da su to „normalni“ načini reagovanja.

Zašto nas uznemirava kada dete „liči na nas“

Kada kod deteta primetimo osobine koje i sami imamo, naročito one koje doživljavamo kao mane, to može da izazove snažnu emocionalnu reakciju. Razlog za to je što dete može da bude svojevrsno „ogledalo“ naših nesvesnih delova ličnosti.

Najčešće nas iznerviraju osobine koje kod sebe ne volimo i ne želimo da prihvatamo, prepoznavanje nerešenih konflikata iz sopstvenog detinjstva i obrasci ponašanja koje smo pokušali da promenimo.

U tim trenucima reakcija roditelja često nije usmerena samo na dete, već i na sopstveno unutrašnje iskustvo.

Međugeneracijski prenos ponašanja

Psiholozi ovaj fenomen nazivaju međugeneracijskim prenosom obrazaca, što znači da načini razmišljanja, emocionalne reakcije i ponašanja mogu da se prenose kroz porodicu generacijama. Primeri su način iskazivanja ljubavi, odnos prema autoritetu, stil komunikacije

i strategije suočavanja sa stresom.

Važno je naglasiti da ovi obrasci često mogu da budu nesvesni. Roditelji ne moraju da žele da prenesu određena ponašanja: ona se prenose spontano, kroz svakodnevne interakcije.

Da li je moguće prekinuti ove obrasce?

Dobra vest je da obrasci ponašanja nisu trajni i nepromenljivi. Prvi korak ka promeni jeste samosvest, odnosno prepoznavanje sopstvenih reakcija i njihovog porekla. Korisni koraci mogu da uključuju razmišljanje o sopstvenom detinjstvu i porodičnim obrascima, prepoznavanje situacija u kojima reagujemo automatski, učenje novih načina reagovanja, kao i razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom.

Promena zahteva vreme, ali je moguća.

Roditeljstvo kao prilika za lični razvoj

Roditeljstvo često otvara teme koje možda ranije nismo primećivali kod sebe. Upravo zato odnos sa detetom može da bude snažan podsticaj za lični rast. Umesto da se fokusiramo samo na „ispravljanje“ detetovog ponašanja, korisno je da se zapitamo:

Na šta me ta situacija podseća iz mog detinjstva?

Zašto me baš to ponašanje toliko pogađa?

Da li reagujem svesno ili automatski?

Na taj način roditeljstvo može da postane prilika ne samo za razvoj deteta, već i za ličnu promenu.

Ne zaboravite da deca usvajaju obrasce ponašanja posmatrajući roditelje i da ono što nas kod deteta najviše uznemirava često može da bude povezano sa nama samima.

Obrasci ponašanja mogu da se prenose generacijama, ali mogu i da se menjaju. Samosvest i rad na sebi ključni su za prekidanje negativnih obrazaca.

(eKlinika.rs)