Specifične fobije, u koje spada i kinofobija, najčešće se prvi put javljaju u ranom detinjstvu, u periodu od pete do dvanaeste godine. Neke strahove dete stiče posle doživljenog negativnog iskustva, npr. ujeda životinje, ali nije retko da se posmatranjem i imitiranjem ponašanja neke bliske osobe, najčešće roditelja, može preuzeti i naučiti neko ponašanje. Na taj način dete često i razvije fobiju od životinja „preuzimanjem“ tog straha od roditelja. Odrasli fobiju obično razvijaju posle traumatske situacije, napada ili ujeda psa, ili u sklopu nekog opšteg anksioznog stanja.
Izbegavanje susreta sa psima pomaže jačanju fobije
Psiholog Aleksandra Stamenković za eKliniku objašnjava da za razvoj fobije nije dovoljno samo negativno iskustvo ili podražavanje uzora iz porodice, već se izbegavanjem fobičnih stimulusa, u ovom slučaju kontakta sa psom, fobija dalje razvija i održava.
– U praksi to izgleda ovako: ako osoba ima fobiju od psa, susret sa psom dovodi do jakog straha koji ide do nivoa panike. Iz tog razloga, ona izbegava da dolazi u kontakt sa psom što redukuje anksioznost i dovodi do osećaja rasterećenja i olakšanja. Zato će i ubuduće izbegavati pse, a izbegavanjem se samo potkrepljuje i održava svaki strah, pa i strah od pasa. Način razmišljanja, sem već opisanog ponašanja, takođe doprinosi nastanku i održavanju fobije. Tu spadaju iracionalna uverenja da je opasnost veća nego što objektivno jeste, uverenje da niko neće pomoći i da osoba neće moći sama da se izboori sa fobijskom situacijom – kaže psiholog.
Razlika između straha i fobije
Mnoga deca ali i starije osobe osećaju neobjašnjiv strah kada im neki pas dolazi u susret. Koja je granica između potrebe da se, recimo, samo sklonimo kada vidimo da nam neki pas, vlasnički ili ulični ide u susret, i paničnog straha koji može da pređe u fobiju?
– Fobiju i normalnu zabrinutost razlikuje intenzitet osećanja, koje imamo u situaciji koju smatramo ugrožavajućom po nas, i ponašanje koje prati osećanje. Normalna zabrinutost se javlja ako nam u susret dolazi opasan pas, sa iskeženim čeljustima i pritom snažno laje, spreman za napad. Tada je prirodno da se sklonimo. Kod fobije od pasa se svaki pas percipira kao opasnost, i umiljato štene i pudlica u roze kaputiću sa mašnom – strah koji se oseća je na nivou panike, a potreba da se pobegne ili pak, da se pas napadne da ne bi prvi napao, je ogromna – objašnjava sagovornica e Klinike.
Roditeljska zabrinutost nije fobija, ali ne treba je zanemariti
Da li je potreba roditelja da, recimo, podižu decu uvis ili ih sklanjanju čim se približava neki pas takođe oblik ove fobije?
– Ova ponašanja više govore o preteranoj zabrinutosti roditelja za detetovu bezbednost i zdravlje, nego o pravoj fobiji. Roditeljska zabrinutost vezana za pse vezana je i za mogućnost prenošenja bolesti, a ne samo za bezbednost deteta. Ovaj vid anksioznosti je kod roditelja mnogo češći nego sama fobija od pasa – kaže Stamenković.
Svedoci smo i brojnih slučajeva nasilja prema životinjama. Na pitanje da li ova fobija može, ako se ne tretira adekvatno, da se pretvori u druga devijantna ponašanja koja mogu da rezultiraju i nasiljem prema životinjama tj. drugim nemoćnim licima, psiholog odgovara:
– Fobija od pasa nikada nije povezana sa zlostavljanjem životinja ili nemoćnih lica. Fobije su, kao i drugi anksiozni poremećaji, opterećujući za samu osobu koja se plaši i dovode do značajnog osiromašenja njenog života, ali nisu povezani sa antisocijalnim ponašanjima u koja spadaju mučenja i zlostavljanja životinja.
Trenutak za traženje stručne pomoći
Fobije, po rečima naše sagovornice, ne utiču uvek na svakodnevnu funkcionalnost ali zavisi i o kakvoj je fobiji reč.
– Ako imate fobiju od zmija i živite u gradu to neće značajno uticati na vaše aktivnosti, jer najverovatnije nećete naleteti na nju. S druge strane, ako imate fobiju od pasa, život može da bude otežan. Ako izbegavanje situacija, objekata i aktivnosti ometa normalno funkcionisanje i sprečava vas da obavljate i uživate u radnjama kao pre, onda je vreme da potražite stručnu pomoć – savetuje.
Odgovorno vlasništvo najvažnije
U suzbijanju kinofobije, odgovornost je na svima: i vlasnicima pasa, i onih koji su predisponirani za ovakvo stanje. Psiholog podseća da je obaveza svakog vlasnika psa adekvatna briga o životinji, koja ne uključuje samo ishranu i šetnju, već i adekvatnu dresuru i socijalizaciju i da je to baza svega.
– Posle toga, obaveza svakog vlasnika je i edukacija dece i odraslih koji prilaze psu o temperamentu samog psa, njegovim navikama i načinima adekvatnog prilaženja psu. Na taj način se smanjuje mogućnost da nastanu neprijatne situacije i za vlasnika životinje i za osobu koja je u kontaktu sa psom. Druga važna stvar je da roditelji koji imaju fobiju od pasa tretiraju to stanje adekvatno, kako se sama fobija kroz podražavanje ne bi prenosila na sledeće generacije – kaže za eKliniku psiholog Aleksandra Stamenković.
