Radoholičar nije čovek koji mnogo radi. Radoholičar je čovek koji ne ume da prestane

U društvu u kojem se uspeh često meri brojem odrađenih sati, prepunim kalendarom i stalnom dostupnošću, nije lako razlikovati posvećenost poslu od nečega što može postati ozbiljan psihološki problem. Često se divimo ljudima koji prvi dolaze na posao, poslednji odlaze iz kancelarije i odgovaraju na mejlove kasno uveče. Nazivamo ih vrednim, ambicioznim i uspešnim.

Ali psiholozi upozoravaju da između marljivosti i radoholizma postoji velika razlika. Ona se ne meri brojem sati provedenih na poslu, već odnosom koji čovek ima prema radu. Drugim rečima, nije pitanje koliko radite. Pitanje je da li možete da prestanete.

Kada posao postane zavisnost

Termin radoholizam (workaholism) prvi je 1971. godine upotrebio američki psiholog Wayne Oates. Posmatrajući sopstveni odnos prema poslu, opisao ga je kao „nekontrolisanu potrebu za neprestanim radom“, upoređujući je sa drugim oblicima zavisnosti.

Danas, više od pola veka kasnije, psiholozi i dalje raspravljaju da li radoholizam treba posmatrati kao zaseban poremećaj ili kao obrazac ponašanja. Međutim, oko jedne stvari postoji saglasnost: nije svaki čovek koji mnogo radi radoholičar.

Neko može da vodi uspešnu kompaniju, radi deset ili dvanaest sati dnevno i pritom bude psihološki zdrav. Takva osoba ume da se odmori, uživa u slobodnom vremenu i ne oseća krivicu kada nije na poslu.

Sa druge strane, neko može raditi standardno radno vreme, ali nikada mentalno ne napušta posao. Dok večera razmišlja o rokovima. Na odmoru proverava poslovne poruke. Vikendom oseća nemir jer „gubi vreme“, a svaki trenutak bez obaveza doživljava kao propuštenu priliku. Upravo ta unutrašnja prinuda razlikuje posvećenost od radoholizma.

Ljubav prema poslu nije isto što i opsesija

Jedno od najpoznatijih istraživanja o ovoj temi sproveli su psiholozi Janet Spence i Ann Robbins. Njihovi rezultati pokazali su da postoje ljudi koji rade mnogo zato što zaista uživaju u svom poslu. Oni su angažovani, motivisani i zadovoljni, ali nemaju problem da naprave pauzu kada je potrebno.

Radoholičari, međutim, ne rade prvenstveno iz zadovoljstva. Njih pokreće unutrašnji pritisak. Oni često imaju osećaj da moraju da rade čak i kada su iscrpljeni, bolesni ili svesni da posao počinje da narušava njihov privatni život. Drugim rečima, posao više nije izbor. Postaje potreba.

Šta se zapravo krije iza potrebe da stalno radimo?

Na prvi pogled može izgledati da radoholičare pokreće želja za uspehom ili novcem. Međutim, istraživanja pokazuju da su razlozi često mnogo dublji.

Kod mnogih ljudi posao postaje način da regulišu neprijatne emocije. Dok rade, osećaju se korisno, uspešno i važno. Kada ne rade, javlja se praznina, nemir ili osećaj krivice.

Psiholozi smatraju da radoholizam može biti povezan sa niskim samopoštovanjem, perfekcionizmom i potrebom za stalnim dokazivanjem. Kod nekih ljudi koreni sežu još u detinjstvo, posebno ako su odrastali uz poruke da ljubav, priznanje ili prihvatanje zavise od postignuća.

Ako ste kao dete često slušali rečenice poput: „Moraš biti najbolji“, „Nemoj da se opuštaš“ ili „Uspeh dolazi samo kroz težak rad“, moguće je da ste vremenom razvili uverenje da vaša vrednost zavisi od onoga što postižete.

Tada posao prestaje da bude samo posao. On postaje potvrda sopstvene vrednosti.

Kada telo kaže ono što um ne želi da prizna

Problem sa radoholizmom nije samo psihološki. Dugotrajna izloženost stresu ostavlja trag i na telu. Brojna istraživanja povezuju radoholizam sa većim rizikom od sindroma sagorevanja (burnout), anksioznosti, depresivnih simptoma, poremećaja sna, povišenog krvnog pritiska i narušenih partnerskih i porodičnih odnosa.

Zanimljivo je da ljudi koji su zavisni od rada često nisu produktivniji od svojih kolega. Naprotiv, zbog hroničnog umora, pada koncentracije i emocionalne iscrpljenosti njihova efikasnost vremenom može da opadne. Drugim rečima, više rada ne znači nužno i bolje rezultate.

Kako prepoznati da je posao preuzeo kontrolu?

Norveški psiholozi razvili su Bergen skalu zavisnosti od rada, jedan od najčešće korišćenih alata za procenu radoholizma. Ona se ne zasniva na broju radnih sati, već na obrascima ponašanja.

Vredi se zapitati:

• Da li stalno razmišljate o poslu, čak i kada bi trebalo da se odmarate?
• Da li osećate grižu savesti kada ne radite?
• Da li zbog posla često zapostavljate porodicu, prijatelje ili svoje zdravlje?
• Da li ste pokušali da usporite, ali niste uspeli?
• Da li radite čak i kada znate da vam to ozbiljno šteti?

Ako je odgovor na više ovih pitanja potvrdan, možda nije problem u tome što mnogo radite, već u tome što vam je teško da se od rada odvojite.

Može li se izaći iz tog začaranog kruga?

Dobra vest je da može. Ali rešenje nije jednostavno kao odluka da ćete od sutra raditi manje. Psiholozi ističu da je mnogo važnije razumeti šta vas tera da stalno budete u pokretu. Da li radite zato što vas posao ispunjava ili zato što vas plaši pomisao da stanete?

Ako posao koristimo da pobegnemo od neprijatnih emocija, usamljenosti ili osećaja da nismo dovoljno dobri, nijedan slobodan vikend neće rešiti problem. Zato psihoterapija može biti od velike pomoći, jer ne menja samo raspored obaveza, već način na koji doživljavamo sebe. Na kraju, cilj nije voleti posao manje. Cilj je da posao prestane da bude jedino mesto na kojem pronalazimo sopstvenu vrednost.

Pitanje koje vredi sebi postaviti

Na kraju ovog teksta možda nije najvažnije da izračunate koliko sati dnevno radite.

Mnogo važnije pitanje glasi:

Da li mnogo radim zato što to želim ili zato što ne umem da prestanem?

Odgovor možda neće biti prijatan, ali bi mogao biti prvi korak ka zdravijem odnosu prema poslu, odmoru i, na kraju, prema samom sebi.

(eKlinika.rs)