Osoba sa uznapredovalom demencijom odjednom govori jasno: Šta znamo o trenucima bistrine

Porodica mesecima ne uspeva da razgovara sa voljenom osobom, a onda je ona iznenada prepozna, izgovori njeno ime ili smisleno odgovori na pitanje. Takvi kratki trenuci bistrine kod nekih ljudi sa uznapredovalom demencijom zaista su zabeleženi. Naučnici ih proučavaju, ali još ne znaju zašto se javljaju, niti svaka takva epizoda znači da se bliži kraj života.

Susret može biti dirljiv, ali i zbunjujući. Kada se činilo da je sposobnost razgovora izgubljena, osoba nakratko uspostavi kontakt koji porodica prepoznaje kao „onu staru osobu“. Istraživači za to koriste naziv epizoda lucidnosti ili paradoksalna lucidnost. Ona može da obuhvati jasniji govor, prisećanje, primeren odgovor, pogled ili gest koji za tu osobu imaju posebno značenje.

Šta su istraživači zaista otkrili?

Veći deo ranijih saznanja poticao je iz sećanja članova porodice i negovatelja. U istraživanju objavljenom 2025. godine u časopisu The Gerontologist naučnici su pratili 20 osoba sa uznapredovalom demencijom u ustanovi za palijativno zbrinjavanje. Tokom 539 posmatranja, uz audio i video zapise, potvrdili su devet epizoda kod tri osobe. U svim potvrđenim epizodama govor je bio sadržajniji ili jasniji nego što je to za tu osobu bilo uobičajeno. 

Ovo je važan korak jer događaji nisu zabeleženi samo kroz naknadna prisećanja. Ipak, istraživanje je malo: podatak da su epizode viđene kod tri od 20 učesnika ne znači da se javljaju kod 15 odsto svih ljudi sa demencijom. Učesnici su boravili u jednoj ustanovi, a epizode je teško predvideti i snimiti.

Da li trenutak bistrine znači da je smrt blizu?

Ne mora da znači. Kada se neočekivana bistrina javi neposredno pred smrt, ponekad se naziva terminalnom lucidnošću. Međutim, epizode lucidnosti opisane su i kod osoba koje nisu bile u poslednjim danima života. U studiji zasnovanoj na razgovorima sa 30 članova porodice, najčešće opisane epizode nisu se dogodile pred sam kraj života, već tokom porodičnih poseta.

Zato pojedinačan razgovor, osmeh ili prepoznavanje nisu pouzdan znak koliko će osoba još živeti. Isto tako, kratak povratak komunikacije ne znači da se demencija povukla. Za porodicu to može biti dragocen trenutak bliskosti, ali iz njega ne treba izvlačiti prognozu daljeg toka bolesti.

Zašto se to događa?

Za sada nema potvrđenog objašnjenja. Naučnici ispituju da li u tim trenucima preostale moždane mreže privremeno uspevaju da uspostave bolju komunikaciju. Razmatraju i ulogu okruženja, emocija, lekova i drugih promena, ali to su pitanja za dalja istraživanja, ne dokaz da određena pesma, postupak ili terapija mogu izazvati epizodu.

I sama granica između izuzetnog trenutka bistrine i uobičajenog kolebanja sposobnosti nije uvek jednostavna. Najbolji poznavaoci osobe često su oni koji je svakodnevno neguju: lakše primete da reč, pogled ili dodir predstavljaju odstupanje od njenog uobičajenog stanja. Njihova zapažanja su važna, ali naučnicima su potrebna i pažljivo dokumentovana posmatranja da bi razumeli šta se tačno dešava.

Kako da porodica reaguje?

Ako osoba poželi da razgovara, dajte joj dovoljno vremena, govorite mirno i budite uz nju, bez proveravanja koliko se seća i pritiska da trenutak potraje. Ako se neobična promena ponovi, zabeležite kada se dogodila, koliko je trajala i da li je prethodila promena lekova ili zdravstvenog stanja. O tome obavestite lekara koji je prati.

Posebno je važno da se nagli ili izrazito promenljiv obrazac ponašanja i svesti ne pripiše automatski demenciji. Infekcija, neželjeno dejstvo leka ili drugo akutno stanje mogu zahtevati pregled. Trenutak bistrine zaslužuje pažnju i poštovanje, ali ne zamenjuje medicinsku procenu kada se stanje osobe iznenada menja.

(eKlinika.rs)