Koji su to često zaboravljeni simptomi hroničnog stresa, podseća nas psihoterapeutkinja Ivana Lukovnjak

Zaboravljeni simptomi hroničnog stresa su nezgodni, dosadni, nekad podmukli, ali nisu dramatični, ne izazivaju uvek paniku ili jaku anksioznost. Ne zaustavljaju čoveka odmah. A u slučaju kada ne obraćamo pažnju na njih, vremenom naučimo da živimo sa njima. A šta tada rade ti simptomi stresa - nastavljaju da nas „troše”, poručuju stručnjaci.

Stres igra podmuklu i skrivenu igru

Postoji jedna rečenica koju često i gotovo svakodnevno čujemo: „Ma, dobro sam...samo sam malo umorna.“ I bilo da je izgovaramo same sebi ili je čujemo od drugih, najčešće verujemo u tu misao....“malo sam umorna“, a telo zapravo poručuje nešto sasvim drugo. Pod stresom smo. Svakodnevni, savremeni stres nije dramatičan u svom izražavanju. Svakodnevni stres ne dolazi nužno uz paniku i jaku anksioznost. On igra podmuklu i skrivenu igru. Dolazi tiho, kroz male, neprimetne promene koje počinjemo da prihvatamo kao deo svakodnevice, jer nemamo vremena da na to obratimo pažnju uz sve obaveze koje imamo - kaže u razgovoru za eKlinika portal psihoterapeutkinja Ivana Lukovnjak, autorka "Malog antistres priručnika" i koordinatorka programa psihosocijalne podrške Udruženja za podršku ljudima sa neurozom “HERC”.

Preporučujemo

Hronični stres deluje tiho

Za sebe i za druge uvek imamo spremno objašnjenje, da nam je prosto naišao „takav period“, kaže naša sagovornica i dodaje da je to objašnjenje koje služi da umiri misli, savest i osećaj odgovornosti, ali tu je telo. A telo nikad ne greši. Jer, telo je to koje trpi i pati. Dok misli maskiraju problem.

- Klijentikinje sa kojima radim mi govore: „Ne mogu reći da sam pod stresom, ali... kao da nisam prisutna, ne mogu da uobličim misli.“ Opis sa kojim se danas sve češće susrećemo. U pitanju je hronični stres. On se ne mora iskazivati kroz jake emocije. Hronični stres deluje tiho, kroz smanjivanje naših kapaciteta: misli su sporije, pažnja nam je rasuta, naporno nam je da donosimo odluke čak i one male, svakodnevne, a energija kao da nam“curi“ i otiče tokom dana. Često čujem komentare od drugih: “Funkcionišem...ali jedva se sastavljam sa sobom.“ To „jedva“ nam je vrlo važan signal. On nam govori da smo već duži period neprimetno pod stalnim stresom - naglašava psihoterapeutkinja Lukovnjak.

Šta je e-mail apneja i može li da se svrsta u  kategoriju simptoma hroničnog stresa?

Možda će da zvuči neobično i možda niste primetili to i kod sebe, ali veliki broj ljudi zadržava dah dok čita mejlove i odgovara na poruke. Uzimamo telefon, otvorimo novu poruku, telo se na trenutak stegne i dah stane. To se naziv „e-mail apneja“.

- Nije u pitanju bolest. Ali je vrlo jasan znak. Šta se zapravo dešava kod e-mail apneje? Kada čitamo novu poruku ili e-mail, telo reaguje kao da je pred nekom vrstom pritiska ili izazova. Ukoliko se to stanje ponavlja više puta u toku dana, organizam nastavlja tokom dana da prebiva u blagoj, ali stalnoj napetosti. Stanje koje suštinski odgovara stresnoj reakciji. To je i razlog zbog kojeg nakon dana provedenog uz telefon ili na računaru, uveče budemo potpuno iscrpljeni kao da smo fizički radili ceo dan. Zapravo i jesmo radili, ali iznutra. Držali smo sve vreme tenziju - ističe sagovornica eKlinika portala.

Možemo li da kažemo da se „magla u glavi“ ili brain fog češće javlja zbog stresa, nego kao simptom ranog Alchajmera?

Odsutnost uma ili mentalna otupljenost, ono što se danas često naziva „magla u glavi“ (brain fog) ume da izazove strah kod ljudi. Osobe često navode osećaj: „Kao da sam usporena“, „Kao da ne mogu da se povežem sa svojim mislima“, „Kao da sam odsutna.“ Takav osećaj ume da uplaši, jer deluje kao da gubimo kontrolu nad svojim misaonim procesom, opisuje naša sagovornica.

- Ovaj osećaj ljudi često dovode u vezu sa mogućim degenerativnim bolestima, kao što je Alchajmer. Međutim, u najvećem broju slučajeva uzrok je bliži i svakodnevniji, pa govorimo o preopterećenom nervnom sistemu. Kada smo dugo pod stresom (pogotovo kada je u pitanju mali, svakodnevni stres koji retko registrujemo), telo luči hormone čija je uloga da nam pomognu da izdržimo to izazovno stanje koje smo percipirali kao stres (bez obzira što ga ne moramo biti svesni u momentima kada se dešava). I ukoliko to stanje nastavi da traje, a kod svakodnevnog stresa ono traje tokom čitavog dana, naš mozak se prebacuje na režim uštede energije. Krene da usporava. Ne zato što ne može da obradi informacije, već zato što pokušava da nas zaštiti. Ono što je dobro je to, što je ovo stanje podložno promeni. Kada se naspavamo ili odmorimo, kada smanjimo opterećenje i pritisak kojem smo izloženi i mozak se vraća u „normalan“ režim funkcionisanja, bez usporavanja i štedenje energije. Rekli bismo, vraća se na staro - pojašnjava Ivana Lukovnjak.

Često čujemo da ljudi kažu „Pao mi je imunitet, stalno sam bolestan“. Da li stres može da bude uzrok tog stanja?

Većina nas je doživela bar jednom u životu period kada smo dugo prehlađeni, bolesni. Često za to krivimo loš imunitet, vreme, nedostatak suplementacije... Kroz produženu prehladu telo nam poručuje da postoji nešto što previše dugo traje, pa produžena prehlada produžava zahtev za odmorom i lečenjem. Zašto?

- Kada smo pod svakodnevnim stresom (hroničnim stresom): telo kontinuirano troši energiju, spavanje nas ne odmara u dovoljnoj meri kao ranije i oporavak postaje sporiji. Upravo se tada dešava situcija koju mnogi opisuju kao „stalno sam nešto bolesna“. To nije slabost. To je zamor vašeg celokupnog sistema - podseća psihoterapeutkinja Lukovnjak.

Simptomi hroničnog stresa lako bivaju ignorisani, zašto?

Ovi simptomi su nezgodni, dosadni, ali nisu dramatični. Uz njih, mi smo još uvek u dobroj meri funkcionalni. Ne „obaraju“ nas. Ne zaustavljaju nas odmah. Ne obraćajući pažnju na njih, mi vremenom naučimo da živimo sa njima. A oni nastavljaju da nas troše, upozorava Ivana Lukovnjak.

- Kroz razgovore na teme o stresu često se kao zahtev provlači pitanje koje trebamo postaviti sebi: “Da li sam pod stresom?“ Zvuči svakodnevno, zvuči opšte i ne dotiče nas, jer je izrečeno već toliko puta od strane stručnjaka da se izlizalo i izgubilo na snazi i poenti koju nosi. Svi već skoro sve znanu o stresu, ali on i dalje ne odustaje, napada i čini nam loše. I tu u fokus dolazi jedan zaboravljeni i olako shvaćeni biopsihosocijalni fenomen. TELO. Nama tako blizu, a zapravo tako daleko od nas, jer smo ga retko kad svesni. Telo je naš  najbolji prijatelj kada je stres u pitanju, jer prirodno teži homeostazi, ravnoteži. Zato nam šalje gomilu, više ili manje suptilnih signala, da nešto narušava tu ravnotežu bitnu za skladno življenje. Telo se ne može prevariti. Ono će uvek imati adekvatnu reakciju na stimulans (ili nedostatak stimulansa). Telo uvek zna odgovor i svojim signalima nas vodi ka rešenju. Samo što mi često zanemarujemo signale koje nam telo šalje i pravdamo se: „Sada nije trenutak“, „Još samo ovo da završim“, „Ima vremena“. Stres ostavlja posledice i kada je neprimetan, ne samo kada nas lomi. Dovoljno je da nas učini malo sporijima, malo umornijima, malo manje prisutnima, malo po malo. Svaki dan. Da nas iscrpljuje u malim dozama. Utiče na kvalitet života. Na odnose koje imamo sa nama dragim ljudima. Na odnos sa samim sobom - objašnjava čitaocima eKlinika portala psihoterapeutkinja Ivana Lukovnjak i savetuje da je jako važno stres prepoznati na vreme. Kako navodi, to jeste  kontinuiran proces - svakodnevno prepoznavanje stresa. Njegovih malih signala. Ne na način da ga se plašimo, već kao zahtev da se vratimo sebi.

(eKlinika.rs)