Kako svakodnevne loše vesti utiču na psihu čoveka, objašnjava psihoterapeut Ivana Lukovnjak

Loše vesti ne ostaju u glavi. One se prelivaju u naše raspoloženje, pažnju, odnose i svakodnevne odluke. Živimo u vremenu kada nam telefoni zvone tokom čitavog dana, pa i noći, a vesti nas bombarduju teškim i izazovnim sadržajima u meri da ne možemo doći do daha. Naravno da sve to utiče na našu psihu, čak i više nego što mislimo.

Kada iz dana u dan slušamo loše vesti mozak prelazi u režim preživljavanja

- Ljudski nervni sistem nije stvoren za toliku količinu tuđih tragedija, društvenih previranja i kriza, dostupnih na dodir prsta, svakoga dana. Danas primamo više informacija u jednoj nedelji nego ranije generacije za ceo život. Pored svega se čudimo: zašto smo umorni već posle buđenja, zašto nam je u glavi „magla“, zašto nam je teško da se skoncentrišemo i zašto nas sitnice izbacuju iz takta. Informaciono preopterećenje je stvarno stanje koje živimo. Kada je čovek previše izložen negativnim vestima njegov mentalni kapacitet se sužava i mozak prelazi u režim preživljavanja. To znači da brže reagujemo na negativne sadržaje i opasnost, a sporije na lepe i neutralne sadržaje - objašnjava u razgovoru za eKlinika portal psihoterapeutkinja Ivana Lukovnjak, autorka "Malog antistres priručnika" i koordinatorka programa psihosocijalne podrške Udruženja za podršku ljudima sa neurozom “HERC”. 

Preporučujemo

Kada svakodnevno slušamo loše vesti, naš mozak to čita kao da svet nije sigurno mesto za život

Naša sagovornica ističe da loše vesti ne ostaju samo u glavi. One se prelivaju u naše raspoloženje, pažnju, odnose i svakodnevne odluke. Preopterećenost i prezasićenost negativnim vestima dovodi do pojačavanja osećaja neizvesnosti i emocionalnog otupljivanja.

- Svakome od nas je potrebno da ima osnovni osećaj sigurnosti da bismo mogli produktivno da živimo. Potrebno nam je da znamo da je život barem donekle predvidiv. Kada svakodnevno slušamo loše vesti, naš mozak to čita kao da svet nije sigurno mesto za život. To stvara neizvesnost koja ne mora da bude svesno percipirana. Često je doživljavamo kroz onaj tihi unutrašnji nemir koji nas prati tokom čitavog dana a mi ne znamo odakle dolazi. Kada smo svakodnevno izloženi tolikoj dozi negativnog sadržaja, psiha počinje da se brani. Ulazimo u režim emocionalnog otupljivanja. Javlja se odbrambena, zaštitna reakcija - „ne mogu da se bavim ovim“. Postajemo ravnodušni. A ravnodušnost nije selektivna. Kada smo otupeli za ono „loše“, otupimo i za sve ono „dobro“. U manjoj meri uživamo i osećamo radost. Ne pokreće nas više ono što volimo. Emocionalni sistem ne bira kada uđe u ravnodušnost - ako se brani od bola, brani se i od lepog i dobrog naglašava Ivana Lukovnjak i ističe da nas loše vesti menjaju na načine koji nisu odmah vidljivi.

- Postepeno postajemo svesni da brže gubimo strpljenje, brže se uvredimo, teže se koncentrišemo, lošije spavamo, brinemo bez jasnog razloga, osećamo se napeto čak i kada nema razloga za to, postepeno odustajemo od svojih planova. To nisu individualne slabosti, to su normalne reakcije na nenormalno veliki protok negativnih informacija - ističe sagovornica eKlinika portala.

Da li loše vesti utiču na osećaj bespomoćnosti?

- Da, loše vesti utiču na osećaj bespomoćnosti. Ne zato što smo slabi, već zato što smo ljudi. Našoj psihi je potrebna stabilnost i osećaj sigurnosti, a ne neprekidan tok negativnih informacija koji nam izmiče tlo pod nogama. Jedna od najdubljih ljudskih potreba je osećaj da imamo bar minimalnu kontrolu nad svojim životom. Loše vesti nas stavljaju u poziciju posmatrača. Mi vidimo tragedije, sukobe, krize i događaje koji se dešavaju ili ne dešavaju blizu nas, ali uglavnom od nas ne zavise. I svaki put kada čujemo nešto što ne možemo da sprečimo, u našoj psihi se to prevodi kao - „ja tu ništa ne mogu da učinim“ . Ponavljanje iz dana u dan dovodi do osećaja da naše odluke nisu bitne, jer ne možemo da utičemo na ono šta se dešava. U psihologiji se to zove naučena bespomoćnost - kada prestajemo da verujemo da naše akcije i naše delovanje ima smisla, čak i onda kada bi zaista nešto mogle da promene. Čak i ako u svom tom „haosu“ nastavljamo normalno da živimo u nama se javlja osećaj da nam „nešto preti“. Takav osećaj nesigurnosti polako ubija inicijativu koja nas pokreće na bilo koju akciju u životu - teže se pokrećemo ka nečemu, teže planiramo, teže se odlučujemo na nove korake - priča nam psihoterapeutkinja Ivana Lukovnjak i dodaje da kontinuirana izloženost negativnim sadržajima razvija kod nas osećaj da je svet opasniji nego što jeste, budućnost deluje nepredvidivo, raste strah od onoga što „može da se desi“.

Bespomoćnost nije naša istina - ona je samo posledica naše preopterećenosti

Kada osoba ima utisak da je sve loše i da ništa ne može da promeni, to utiče na funkcionisanje lučenja dopamina u organizmu, navodi Lukovnjak, a dopamin je hormon zadužen za pokretanje ka cilju i ključan je za motivaciju i volju. Manjak dopamina utiče na manjak energije, stalan osećaj zamora, lako odustajanje od planova i povlačenje.

- Upadomo u nešto što može ličiti na „lenjost“, a zapravo je reakcija na zasićenost lošim vestima. Retko kada će jedna vest da slomi čoveka. Ono što slama je stalna izloženost, dan za danom. Mala doza straha, pa tuga, pa briga, pa šok, pa bes, pa umor... puštamo da se talože u nama dok jednog dana ne primetimo da imamo manje snage nego pre, manje nade, manje verujemo da je išta pod našom kontrolom. Ono što je dobro jeste da možemo uticati na tako naučenu bespomoćnost i menjati to stanje. Rešenje nije u ignorisanju sveta, već u balansu. Usvojiti zdravu meru izloženosti informacijama, naučiti da se odmorimo kada osetimo zasićenost. Uvesti u život male svakodnevne akcije koje će nas podsetiti da naš život ima strukturu i smisao. Prvi korak u očuvanju mentalnog zdravlja je shvatiti da bespomoćnost nije naša istina - ona je samo posledica naše preopterećenosti. A s obzirom da je naučena bespomoćnost nastala postepeno, treba se i lečiti postepeno – nežno, svesno i ljudski - savetuje psihoterapeutkinja Ivana Lukovnjak.

Kada zbog lošeg "puknemo", to nije pitanje karaktera, već trenutak kada nervni sistem traži pauzu

Našu sagovornicu pitali smo da li treba osuđivati ljude koji nakon kumulacije "lošeg" jednostavno "puknu".

-Ne, ne treba osuđivati ljude koji nakon kumulacije lošeg puknu. Ne zato što time pravdamo „loša“ ponašanja, već zato što je potrebno da razumemo ljudske granice. Emocionalni slom nije pitanje karaktera, već trenutak kada nervni sistem traži pauzu. A pauza nije slabost, ona je deo snage. U svetu u kojem se od nas očekuje da budemo snažni, da imamo kontrolu, da smo aktivni i produktivni, zaboravljamo jednu jednostavnu činjenicu - svako od nas ima granicu. Upravo kada se ta granica pređe, dešava se da čovek pukne. Kada se kaže da je neko „pukao“ najčešće se misli na trenutak kada osoba ne može više da drži emocije pod kontrolom pa se dešava da zaplače, povuče se, pobesni, slomi se ili jednostavno izgleda drugačije nego obično. Takva reakcija nije individualni izbor osobe. Takva reakcija je psihološki mehanizam zaštite - objašnjava Lukovnjak i dodaje da je nervni sistem kao posuda određene zapremine i ima kapacitet da primi samo određenu količinu stresa, brige, odgovornosti, tuge, pritiska...Kada se taj kapacitet probije, dolazi do prelivanja, a prelivanje nije slabost. Prelivanje je trenutak u kojem vam telo i psiha poručuju da ne mogu više da se nose sa svim tim „lošim“ bez pauze. To je trenutak kada ne pomaže kritika i osuđivanje, već razumevanje i podrška.

Svaka osuda koju izgovorimo odraz je nedovoljnog razumevanja ljudske prirode

Kada se čovek slomi najmanje što mu je potrebno je da mu neko „soli pamet“ govoreći mu kako preteruje, kako nema razloga da se tako oseća, kako je nekim drugima još gore i kako mora biti jači, priča nam Ivana Lukovnjak.

- Ovakve poruke neće pomoći, neće povratiti osobu, već će dovesti do toga da se osoba uz svu svoju muku oseća još i postiđeno. Umesto toga možemo toj osobi ponuditi da budemo uz nju, da je saslušmo, da je razumemo, da joj dozvolimo da predahne pored nas, u miru. Bez tenzije i požurivanja. Bitno je da razgovaramo o ovome, da ne guramo ove teme pod tepih. Mi živimo u društvu koje često nagrađuje izdržljivost, ali ne neguje oporavak. Ljudi trpe nevidljive pritiske - finansijske, zdravstvene, porodične, emocionalne iako spolja izgledaju funkcionalno. Svako od nas nosi više od onoga što pokazuje i što je spolja vidljivo drugima. I zato je svaka osuda koju izgovorimo zapravo odraz nedovoljnog razumevanja ljudske prirode. Možda je baš ono što svima nama treba zapravo samo malo više razumevanja za trenutke kada ne možemo da se držimo uspravno - jer ljudskost počinje tamo gde prestaje osuda - poručuje Lukovnjak.

Izaberite jedan termin dnevno za vesti i ne gledajte ih onako „usput“, jer to jako iscrpljuje

Sagovornica eKlinika portala podseća da ne možemo kontrolisati sve što se dešava oko nas, ali možemo da naučimo kako da se zaštitimo iznutra. Biti stabilan i u ravnoteži ne znači da nikada ne čujemo nešto loše. Biti u ravnoteži i posedovati stabilnost znači da naučimo, da znamo kako da se vratimo sebi kada nas svet protrese i počnemo da se gubimo u njemu.

- Potrebno je naučiti kako da očuvamo svoje granice, svoje telo i psihu. Kada čujemo loše vesti telo je prvo koje odreaguje: mišići se stegnu, srce se ubrza, zastane nam dah, dišemo kratkim udisajima... To je biološki sistem koji nas štiti. Prvi korak u umirivanju nervnog sistema jeste vratiti pažnju na telo. U ovom slučaju vratiti pažnju na disanje. Disati ravnomerno i neusiljeno, ali pratiti svoje disanje svesno obrativši pažnju na njega. Možemo stati stopalima na pod i usmeriti pažnju u stopala - osetiti pod pod stopalima, osetite kako stopala drže vašu težinu. Na taj način se vraćate sebi. Uzemljujete se. Drugo - potrebno je zaštiti se od preplavljivanja, odnosno - postaviti granicu prema vestima i informacijama koje stižu do nas. To znači da svesno ograničimo vreme za vesti. Biti informisan ne znači biti dostupan 24 sata dnevno. Izaberite jedan termin dnevno za vesti i ne gledajte vesti onako „usput“, jer to jako iscrpljuje. Izbegavajte teške sadržaje uveče pred spavanje. Treće - nakon loših vesti obično se javljaju kombinovana osećanja straha, tuge, nelagode, besa, nemoći. Sve je to normalno - ističe psihoterapeutkinja Ivana Lukovnjak i navodi da "ono što nas ugrožava je potiskivanje tih emocija, jer potiskivanje emocija pojačava te iste emocije".

Mikro akcije nam pomažu da vratimo kontrolu

- Zato pomaže imenovanje osećanja. Recite sebi: „U ovom trenutku osećam brigu“, ili bilo koju drugu emociju. Onog momenta kada emocija dobije ime, ona gubi snagu. Četvrto - s obzirom da loše vesti stvaraju kod osobe utisak da su spoljašnji i lični događaji van naše kontrole, važno je povratiti kontrolu. Preduzimanje mikro akcija nam može pomaći u vraćanju osećaja da imamo kontrolu. Mikro akcije mogu biti: kratka šetnja, pospremiti deo stana/kuće, nazvati blisku osobu, brinuti o telu (tuš, obrok, odmor). Čak i jedna mala stvar koju svesno uradimo za sebe može promeniti ton čitavog dana pred nama - preporučuje naša sagovornica.

Preplavljenot lošim vestima nas uvodi u stalni monolog brige. Zato nam je potrebno da budemo u kontaktu sa drugima, ocenjuje Lukovnjak. Bliskost i toplina u odnosu kao i druženju, umiruju i razgaljuju.

- Pomaže razgovor sa nekim kome verujemo, kvalitetno provedeno zajedničko vreme sa partnerom, porodicom, prijateljima, razgovor bez očekivanja saveta, poruka koju ćemo poslati bliskoj osobi... Bliskost nam vraća osećaj sigurnosti. Šesto, potrebno je razviti rutine koje opuštaju nervni sistem- šetnja ili lagana aktivnost; boravak napolju; smanjenje vremena pred ekranom; redovno spavanje; kratke pauze tokom dana... Važno je da shvatimo da nije naša dužnost da budem informisani o svemu, svakoga minuta. Naša je dužnost da budemo dobro sa sobom, sa svojim telom, sa svojim emocijama, sa svojim bližnjima - savetuje čitaoce eKlinika portala psihoterapeutkinja Ivana Lukovnjak,  koordinatorka programa psihosocijalne podrške Udruženja za podršku ljudima sa neurozom “HERC”.

(eKlinika.rs)