Profesor dr Nenad Glumbić, jedan od najvećih stručnjaka za autizam kod nas, objasnio je pre nekoliko meseci u razgovoru za eKlinika portal sve o ranom prepoznavanju, simptomima i potrebnim koracima koje bi roditelji trebalo da učine ako postoji sumnja. U ovom delu se bavimo inteligencijom osoba sa autizmom, intrigantnim i aktuelnim pitanjima povećane prevalence spektra, kao i uticajem ekrana.
Autizam može biti kombinovan sa svim nivoima inteligenciije, od duboke intelektualne ometenosti do genijalnosti
Prema rečima profesora Nenada Glumbića, odavno je poznato da autizam može da se kombinuje sa svim nivoima, odnosno sa bilo kojim stepenom inteligencije. Ono što se menja, objašnjava stručnjak, jesu brojke procentualnog odnosa koliko je jednih ili drugih grupa.
– U savremenom svetu autizam se sve češće dijagnostikuje kao visokofunkcionalan. Danas pouzdano znamo da osoba sa autizmom može imati bilo koji stepen inteligencije. Prema novom klasifikacionom sistemu ICD-11, koji je u svetu stupio na snagu 2022. godine, Svetska zdravstvena organizacija deli osobe sa autizmom prema stepenu razvijenosti govora i inteligencije. U praksi susrećemo decu sa takozvanim dubokim ili teškim autizmom, koja imaju sniženu inteligenciju. Ona nekada ide do nivoa duboke intelektualne ometenosti i ovakve osobe su uglavnom neverbalne. Sa druge strane spektra imamo takozvane visokofunkcionalne pojedince, koji mogu imati ne samo očuvanu već i natprosečnu, čak i inteligenciju genija. Sve opcije su moguće – navodi sagovornik našeg portala.
Da li je zaista autizam učestaliji nego ranije?
Jedno od najčešćih pitanja koje možemo da čujemo gotovo na svakom koraku jeste kako i zašto odjednom toliko autizma oko nas? Profesora sa višedecenijskim naučnim i praktičnim iskustvom, priznatog u svetu, pitamo: da li je sada autizma zaista više nego pre i šta kažu dostupni podaci?
– U 90. godinama prošlog veka, nama kao studentima su govorili: ako ne želimo da se bavimo autizmom, ne moramo. Postojali su defektolozi koji su se bavili autizmom i oni koji to nisu radili, jednostavno se dešavalo da kao defektolog ne sretnete u praksi decu sa autizmom. Danas je to apsolutno nemoguće. Broj dece s autizmom je ogroman i prevalencija autizma stvarno raste i u svetu i kod nas. Mi ne znamo pouzdano zašto je to tako. Jedna od mogućnosti jeste bolja, preciznija dijagnostika i veruje se da su neki ljudi nekada dijagnostikovani, kao, na primer, osobe sa shizofrenijom, psihozom, intelektualnom ometenošću, a zapravo su bile u autističkom spektru – priča profesor i kaže da za to postoje dokazi.
Naime, u svetu su zabeleženi pokušaji da se redijagnostikuju stari slučajevi i utvrdilo se koliko se nekada grešilo jer nije bilo pouzdane dijagnoze. Zatim, menjale su se klasifikacije u smislu šta se sve prepoznavalo i dijagnostikovalo kao autizam, dodaje stručnjak.
Poznati rad o vezi MMR vakcine i autizma proglašen etičkom i naučnom prevarom
Što se tiče nezaobilazne teme koja je dala zamajac ne samo ogromnom strahu od MMR vakcine i samog autizma, ali i nesagledivim posledicama koje svojim delovanjem na nivou zaštite javnog zdravlja prave antivakserski pokreti, naš sagovornik ističe da je studija dr Endrjua Vejkfilda iz 1998. godine, koja dovodi u vezu MMR vakcinu i autizam okarakterisana kao možda jedna od najvećih naučnih „podvala” kraja prošlog veka. Redovni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju „FASPER” podseća da je Vejkfild izgubio medicinsku licencu i da je taj rad povučen iz opticaja, a nastavlja slikovitim primerom o „ulasku” pojma autizam u široku populaciju.
„Rain man” sindrom: Kako se pojam „autizam” našao u širokoj populaciji: Šta kažu brojke iz pojedinih studija?
– Nekada se nije znalo šta je autizam, a senzibilizacija javnosti je sada ogromna. Imamo izraz „Rain man” sindrom, po čuvenom istoimenom filmu, koji je bio jedna vrsta prekretnice laičkog saznavanja o autizmu. Postoji scena u filmu kada čoveka sa autizmom brat vodi u neki gradić kod lekara i na prijemu kaže medicinskoj sestri da njegov brat ima autizam. Ona pita: „Šta ima? Artizam?” Ne ume ni da izgovori, niti je bilo šta asocira na tu reč, posebno ne na značenje. To danas gotovo da nije moguće, jer široka javnost apsolutno koristi bar termin autizam, čak iako nema jasnu predstavu šta je to – konstatuje prof. dr Glumbić.
Sagovornik našeg portala dodaje da svi ovi razlozi ipak ukazuju na prividno povećanje, a da postoji pretpostavka da neki razlozi koji su nauci još uvek nedovoljno jasni deluju u pravcu stvarnog povećanja prevalence. Tako, prema njegovim rečima, podaci iz marta 2023. godine iz američkih studija ukazuju na to da jedno od 36-oro osmogodišnje dece ima dijagnozu autističkog spektra. Profesor ovaj podatak smatra indikativnim u smeru ozbiljnog porasta.
Uticaj ekrana: Šta je „autistic-like stanje”?
Izraz „ekranizam” takođe je u širokoj upotrebi, iako još uvek nije prepoznat kao klinički entitet. Jesu li ekrani kojima decu izlažemo i pre nego što prohodaju možda jedan od uzroka povećane prevalence autizma?
– Ekrani, čiji sam veliki protivnik, mogu da naprave stanja slična autizmu – takozvana autistic-like stanja. Postoje apsolutno nepobitni dokazi da izloženost ekranima utiče negativno na govor, socijalizaciju, spavanje, na gojaznost. Povezana je i sa hiperkinetičkim poremećajem (ADHD), poremećajem pažnje, kasnije poremećajem učenja. Rani razvoj bebe podstiče roditeljska responzivnost. Ako beba guče, imamo potrebu da ponovimo, da i mi gučemo. Isto je i kada se beba nasmeje. Imamo potrebu da verbalizujemo kontakt, da odgovorimo na dečje zahteve i potrebe, negujemo, hranimo, presvlačimo… Da detetu pričamo o tome šta se dešava, da imenujemo stvari, emocije, zajednička iskustva. Što je najvažnije, da se igramo i da ta igra bude zajednička. Ništa od toga dete ne može dobiti preko ekrana – upozorava prof. dr Nenad Glumbić i naglašava da ekran podrazumeva jednosmernu komunikaciju, bez mogućnosti da prepozna ili verbalizuje ono što je bebi potrebno: odgovor, interakcija, reakcija, igra.
Preporuka stručnjaka: Do koliko godina deca ne bi trebalo da budu izložena uticaju ekrana
Sagovornik eKlinika portala kaže da je za procenu posledica koje ekrani mogu da ostave na razvojni put važno pre svega inicijalno vreme kada je dete prvi put bilo izloženo uticaju, količina ukupno provedenog vremena, kao i kumulativni efekat. Naravno, ističe, važni su i sadržaji koje je dete pratilo.
– Preporuka Američke pedijatrijske organizacije je da do dve godine deca uopšte ne bi trebalo da koriste ekrane. Na osnovu profesionalnog iskustva, moja preporuka (zapravo ono što bih ja voleo) bi bila do tri. Dete apsolutno neće ništa propustiti. Nekada kod roditelja postoji strah da dete propušta digitalno iskustvo i da će mu to naškoditi jer će živeti u digitalnom svetu. Ima za to vremena. Deca uče brže od nas, imaće ceo život za to i ništa im neće pobeći. Što se tiče ekranizma kao termina, tačno je da kao takav nije klasifikovan, reč je o našem, kolokvijalnom izrazu. U engleskom jeziku postoji termin excessive screen time (preterano vreme izlaganja ekranu). Ima dosta radova na tu temu, ali nije prepoznat kao poseban klinički entitet – objasnio je u razgovoru za eKlinika portal profesor dr Nenad Glumbić.
