Starije osobe, odnosno osobe starije životne dobi, prolaze kroz proces starenja drugačije i ekspresivnije u odnosu na mlađe generacije. Kada smo mladi, nemamo razvijenu svest o tome da će u jednom trenutku našem životu doći kraj, i to je sasvim normalno. Proces starenja je univerzalni fenomen sa progresivnim finalom, i konačno, našim neminovnim fizičkim nestankom. Jedan od mogućih scenarija je i pojam „regresija starenja“.
Starije osobe se teže mire sa fenomenom starenja
Osim istraživanja i otkrića ovog mehanizma, nijedan naučni pokušaj neće zauvek usporiti, prekinuti ili poništiti proces starenja. Smrt, pa i konačno fizičko propadanje i nestajanje tela je ipak konačni odgovor na sva pitanja, do domena medicine, do naučne fantastike. Starenje nije nikakav hipotetički konstrukt, već životna realnost koja ostaje izazovna tema za razne sfere: pesnike, književnike, naučnike i psihijatre.
Funkcionalni pad, biološki proces starenja, progresivni gubitak fiziološkog integriteta, uz kognitivne i druge promene, dovodi do kraja. Slikovito objašnjeno, ljudska bića poput cveća prolaze kroz različite faze razvoja: niču, rastu, pupe i cvetaju, venu, i na kraju umiru, suše se i nestaju.
Mlađi dobijaju sindrome poput „Petra Pana“ i „Vendi“, ali podložne su im i starije osobe
Psihologija i psihijatrija su ponekad surove prema starosti i starenju, ali, stručnjaci se „pravdaju“ time da nemaju izbora. Promene su ogromne i drastične, pa se tako osobama koje stare često dodeljuju različiti sindromi kad god se odstupa od nekih uobičajenih kriterijuma „normalnosti“ koje tretiraju ove naučne discipline.
Regresija starosti, sindromi Petra Pana i Vendi, povezani su sa starenjem u drugačijem stilu od rutinskog. Ova stanja su obično u vezi sa mlađim odraslim osobama koje odbijaju da odrastu iz jedne faze razvoja u drugu. Oni takođe stare, ali jednostavno žele da ostanu mladi duhom i osećanjem. Jednostavno, žele da ostanu dečaci i devojčice lišeni odgovornosti koja se povećava sa godinama i sazrevanjem. U duhu su večiti adolescenti, ovo stanje privilegija i neograničenog uzbuđenja izgleda im kao lak izlaz iz svakog problema, i daje udobnu smernicu za uživanje u životu. Razlozi za ova stanja i sindrome mogu da budu brojni, ali se pretpostavlja da su to prvenstveno roditelji koji su bili previše zaštitnički nastrojeni prema deci, koja bi onda to želela što duže da ostanu.
Zašto se starije osobe često ponašaju kao mala deca ili tinejdžeri
Sve veći broj odraslih, starijih osoba pokazuje znake emocionalne nezrelosti. Razlozi su različiti, brojni i kompleksni. Pojedinci nisu u stanju da se realno i konstruktivno nose sa različitim problemima i frustracijama. U njih spadaju svakodnevni sukobi sa sobom i drugima, tempo života, nagoni i različite emocionalne potrebe. Ako se sve to udruži sa strahom od starenja i smrti, normalno je spontano vraćanje u neke ranije, sigurnije i bezbrižnije faze života.
Starije osobe mogu da se ponašaju i osećaju u skladu sa godinama. Ali, u isto vreme mogu da ispolje brojne, gotovo tinejdžerske potrebe. Ozbiljna, odgovorna i zrela osoba sa životnim i svakim drugim iskustvom, jednostavno se često slomi pod naletom nabrojanih opterećujućih stvari. Refleksija može da bude ekspresivna i njen koren u osnovi pozitivan. Tada se, recimo, starije osobe zaljube, nose garderobu koja više priliči mlađima, žele da budu društveno aktivnije, putuju, kupuju stvari poput motora, moderne tehnike, kozmetike… Nažalost, u odnosu na tip ličnosti, javljaju se i samodestruktivna ponašanja. Posebno ako za to postoji predisponiranost, sve može završiti i „padanjem u krevet“. Ponekad, u drastičnijim slučajevima, dolazi do potpunog poistovećivanja sa malom decom (mokrenje u krevet, često plakanje, neprekidno traženje pažnje, razmaženost i nerealni zahtevi, loša higijena, pa čak i sisanje palca).
I vraćene traume mogu da budu razlog „bega“ iz starenja
U cilju izbegavanja hronične anksioznosti, strahova i depresije, starije osobe mogu da stvore sopstveni svet lažne sigurnosti. I on je uvezan sa povratkom u dane detinjstva, u kojima su se osećali sigurno. Obavezno je prizivanje figure majke, fingiranje osećaja sigurnosti uz nju, u njenom naručju. Mnogi ljudi, kada shvate da je sve samo fikcija, ispoljavaju simptome nervoze. Veoma su osetljivi, emocionalno ranjivi, netolerantni na kritiku. Nisu u stanju da podnesu pritisak, sve shvataju lično i kao uvredu. Koliko god da im se posvetimo, nije im, i neće biti dovoljno. Agresivno pokrenut proces regresije starenja može čak da dovede i do demencije, kao i drugih medicinskih i psihijatrijskih problema i stanja.
Takođe, uzroci i okidači mogu da budu povezani sa nekom psihofizičkom traumom, poput neke ranije tragične smrti u porodici ili među prijateljima. Tu su i usamljenost, izolacija, povlačenje u sebe, hipohondrija i izraženi strah od smrti, velika nesigurnost. Često se remete porodični odnosi, jer se ispoljava narcistično ponašanje.
Kada regresija starenja mora da se leči kao poremećaj mentalnog zdravlja
Neki od opisanih mentalnih ili fizičkih problema čine regresiju starenja stanjem koje zahteva stručnu pomoć. To mogu biti simptomi disocijativnog poremećaja identiteta poznatog i kao poremećaj višestruke ili podeljene ličnosti. Ljudi koji pate od ovog poremećaja, obično imaju svoju daleko mlađu ličnost u karakterističnim podelama i doživljajima sebe. Tada je psihijatrijski, odnosno medicinski tretman neophodan.
Regresija starenja se ponekad dešava, odnosno aktivira kao odbrambeni mehanizam za spasavanje ega od anksioznosti, straha, stresa, traume, besa ili nemoći. Frojd i Jung su je, recimo videli kao pozitivan znak. Ako je pod kontrolom i ako ne pređe granice, regresija starenja bi mogla da bude od koristiti. Stariji ljudi se osećaju mlađe, pod manjim stresom i otvorenije. Taj osećaj može da bude podrška boljem funkcionisanju mozga, a samim tim i dužem životu.
Ni sindrom Petra Pana se još uvek ne smatra psihopatologijom i nije klinički priznata dijagnoza. Američko udruženje psihijatara i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ga ne smatraju specifičnim poremećajem, nema šifru, i nije naveden u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje.
Razumevanje za bliske starije osobe kada njihovo ponašanje traži da ih tretiramo kao decu
Bez obzira na uzroke i simptome, ovakva ponašanja bližnjih, trebalo bi, koliko je god to moguće, tretirati kao normalan ventil za kanalisanje straha i napetosti povezanih sa starenjem i smrću. Održavanje mozga i tela mlađim može se, kažu stručnjaci, smatrati znakom stabilnog mentalnog zdravlja. Važno je da ova ponašanja ne pređu u patologiju, a tada je potrebno potražiti stručnu pomoć.
Epizode u kojima nam se čini da od naših starijih bližnjih nema sebičnijih osoba koje mare samo za sebe i svoje potrebe, kao i ponašanja koja više priliče tinejdžerima, treba ispratiti i reagovati kada pređu granicu. Pomislite uvek i na to da ih, u nekom trenutku, neće više biti pored vas po diktatu medicine, antropologije i anatomije. Uživajte u zajedničkim trenucima, stvarajte lepe zajedničke uspomene jer – na kraju, to je ono što nam ostaje. Zbog toga, praštajte im i te zakasnele, ponekad neprilične „mladalačke“ nestašluke. Oni su samo vid borbe protiv starenja i smrti kao neminovnosti.
