Kako stariji ljudi postaju nevidljivi: 10 načina na koje prestanemo da ih primećujemo – a da toga nismo ni svesni

Nevidljivost ne dolazi iznenada. Došunja se sa godinama, u sitnim prećutkivanjima, pogledima koji zaobiđu i pitanjima koja više niko ne postavlja. Niko to ne radi namerno – ali se oseća. I boli, naše najdraže...

Starenje donosi mnoge promene. Neke su dobrodošle i oslobađajuće, ali neke teško padaju. Telo se umara. Javljaju se bolovi na mestima koja su godinama bila tiha. Povratak popodnevne dremke postaje svakodnevnica.

Ali ono o čemu se retko govori – a što možda najviše boli – jeste osećaj nevidljivosti. Nevidljivost ne dolazi od jednom. Niko ne odlučuje svesno da ignoriše stariju osobu. Ali vremenom, kroz male prećutane rečenice, propuštene pozive i nepostavljena pitanja, stvara se osećaj da prisustvo više nije primećeno.

Preporučujemo

I najčešće, nisu velike nepravde te koje ostavljaju trag. To su mali, svakodnevni postupci, često nesvesni, koji polako brišu osećaj da neko ima šta da kaže i da je još uvek prisutan ne samo fizički. I istraživači se često bave ovom temom.

Ovo je deset načina na koje ljudi mogu – nenamerno – učiniti da se naši stariji članovi porodice osete nevidljivo:

1. Kada ih ne pitamo za mišljenje

Naizgled beznačajne situacije – gde će se ručati, koji film gledati, da li ići ovim ili onim putem – prolaze bez pitanja. Ako niko ne pita „Šta ti misliš?“, poruka postaje jasna: tvoje mišljenje više nije važno. I to ostavlja trag.

2. Kada sa njima govorimo tonom kao da su deca

Sporiji, preterano blag, zaštitnički ton često je zamišljen kao izraz brige, ali lako može zvučati kao umanjivanje dostojanstva. Osobe koje su proživele više decenija života zaslužuju da im se govori s poštovanjem – ne kao da su krhke ili neshvatljive.

3. Kada drugi govore umesto njih

Dešava se da neko odgovara umesto njih. Oni se uključe u priču, a neko mlađi ih prekine i završi njihovu misao. Bez loše namere, ali kad se to često ponavlja, postavljaju  pitanje: „Ima li svrhe govoriti, ako vas niko zapravo ne sluša?”

4. Kada zaboravimo na njih praveći porodične planove

Porodična okupljanja, vikend izleti, čak i komšijska druženja – sve to lako može proći bez poziva. Nekad se misli da će biti naporno, da ne vole gužvu ili da im nije stalo. Ali i tada osećaj izostavljanja često ih boli – kao da su izbrisani sa slike na kojoj su nekada bili.

Jedan otac saznao je za porodični odlazak na jezero tek nakon što su se svi vratili. Nije bio ljut – bio je povređen što niko nije pomislio da ga pita želi li da im se pridruži.

5. Kada ih stalno podsećamo šta više „ne bi trebalo“

„Nemoj da dižeš to“, „Tamo ti je previše ljudi“, „Više nisi mlad“ – rečenice koje izgovorene s brigom mogu lako zvučati kao ograničenja. A niko ne voli da ga definišu kroz ono što više nije.

6. Kada im rečenice prekidamo pre kraja

Ponekad unuk završi misao, prijatelj preduhitri, a neko treći pređe na sledeću temu. Tako se šalje poruka da izrečeno nije dovoljno važno da bi se saslušalo do kraja.

7. Kada se komunikacija odvija kroz tehnologiju – bez njih

Poziv za okupljanje često se šalje na Viber, a da osoba kojoj je namenjen uopšte ne koristi tu aplikaciju. Niko to ne radi namerno. Ali kada svet ode „dalje“, bez pokušaja da se neko povede, osećaj izolacije postaje dublji.

8. Kada njihovo ćutanje tumačimo kao saglasnost

Starija osoba ćuti – i svi misle da se slaže. Ali ćutanje može značiti: umorili su se od ponavljanja. Ili: zna da niko ne sluša. Ne treba pretpostavljati. Treba pitati.

9. Kada nestanu fizički dodiri

Partneri odu, deca odrastu, prijatelji se razbole ili odsele. A dodir – zagrljaj, ruka na ramenu, stisak šake – nestaje. Dodir je ljudska potreba. Bez njega, čovek se lako može osećati usamljeno čak i među ljudima.

10. Kada se više govori o njima nego s njima

U lekarskim ordinacijama ovo se dešava često – lekar se obraća detetu, sestri, rođaku, supružniku svima osim  pacijentu. Oni sede, slušaju, kao da nisu prisutni. Dovoljno je zamisliti kako se tada osećaju, kao senka, kao rekvizti. A zapravo – dovoljno je pogledati je u oči i uključiti je u razgovor o njegovom stanju.

Niko svesno ne želi da starija osoba postane nevidljiva

Većina ovih postupaka nije loša namera – samo nesvesna radnja. Ali to ne znači da manje boli. Ako je prepoznato nešto od ovoga u svakodnevnom životu, važno je znati: prisustvo i dalje ima težinu. Priča nije završena. I dalje postoji pravo da se bude viđen, saslušan i uvažen.

A ako je neko, nenamerno, učinio da se druga osoba oseti nevidljivom – bez krivice, ali uz svest. I uz promenu. Jer vidljivost ne znači reflektor. Znači priznanje. Pogled. Poštovanje.

U tome živi dostojanstvo.