ADHD izgleda drugačije od detinjstva do starosti: Kako se simptomi menjaju s godinama

ADHD se dugo smatrao poremećajem koji pripada detinjstvu i koji većina dece jednostavno „preraste“. Danas je jasno da je njegova putanja znatno složenija. Hiperaktivnost često slabi, ali teškoće sa pažnjom, organizacijom i kontrolom impulsa mogu da ostanu, promene oblik ili ponovo postanu izražene u zahtevnijim životnim periodima.

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, poznatiji kao ADHD, neurorazvojni je poremećaj čiji se prvi simptomi javljaju u detinjstvu. Osnovne teškoće odnose se na nepažnju, hiperaktivnost i impulsivnost, ali njihov intenzitet i način ispoljavanja nisu isti u sedmoj, dvadesetoj ili šezdesetoj godini života.

Zbog toga dete koje ne može mirno da sedi i stalno prekida druge ne mora kao odrasla osoba da izgleda „hiperaktivno“. Može, međutim, da oseća unutrašnji nemir, da kasni, zaboravlja obaveze, teško određuje prioritete ili započinje više poslova koje ne uspeva da završi.

Dete sa ADHD-om često je upadljivo, odrasla osoba ne mora biti

U detinjstvu su često najuočljiviji stalno kretanje, vrpoljenje, pričljivost, nestrpljenje i reagovanje bez razmišljanja. Polaskom u školu sve više dolaze do izražaja problemi sa održavanjem pažnje, praćenjem uputstava, organizacijom školskih obaveza i završavanjem zadataka.

Kod adolescenata vidljiva hiperaktivnost obično postaje manje izražena. Umesto trčanja i penjanja, mogu se javiti nemir, stalno pomeranje nogu, potreba za promenom aktivnosti ili osećaj da moraju neprekidno nešto da rade. Istovremeno, nepažnja i impulsivnost mogu da utiču na uspeh u školi, odnose, upravljanje novcem, vožnju i donošenje rizičnih odluka.

U odraslom dobu problem često više nije „nemirno ponašanje“, već upravljanje svakodnevnim životom. Osoba može da ima teškoće sa planiranjem, procenom vremena, rokovima, plaćanjem računa, održavanjem reda i pamćenjem dogovora. Posao se završava tek pod pritiskom, a mali zadaci se odlažu sve dok ne postanu hitni.

Prema podacima američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, kod odraslih se mogu javiti i razdražljivost, slaba tolerancija na frustraciju i stres, unutrašnji nemir i česte ili intenzivne promene raspoloženja. To nisu samostalni dijagnostički kriterijumi za ADHD, ali mogu pratiti osnovne simptome i dodatno otežati svakodnevno funkcionisanje.

Simptomi mogu da oslabe, a zatim ponovo postanu izraženi

Jedan od najvažnijih novijih nalaza jeste da ADHD kod mnogih ljudi nema jednostavan tok u kojem simptomi postepeno slabe i zauvek nestaju.

U dugoročnom praćenju 558 osoba kojima je ADHD dijagnostikovan u detinjstvu, oko 30 odsto je u jednom trenutku dostiglo potpunu remisiju. Ipak, kod približno 60 odsto njih simptomi su se kasnije ponovo pojavili. Trajna remisija zabeležena je kod svega 9,1 odsto učesnika, dok je kod gotovo dve trećine primećeno smenjivanje perioda poboljšanja i ponovnog pogoršanja.

Autori rada objavljenog u časopisu American Journal of Psychiatry zato zaključuju da je za mnoge ljude karakteristična promenljiva putanja ADHD-a, a ne trajni nestanak poremećaja.

Simptomi ponekad izgledaju blaži jer osoba ima jasnu rutinu, podršku porodice, posao koji joj odgovara ili je razvila efikasne načine organizacije. Promena posla, roditeljstvo, razvod, bolest, nedostatak sna ili briga o starijem članu porodice mogu da naruše tu ravnotežu. Tada se teškoće ponovo vide, iako sam ADHD nije „iznenada nastao“.

Može li ADHD prvi put da se pojavi kod odrasle osobe

Neki ljudi tek u odraslom dobu prepoznaju simptome i zatraže pomoć. To, međutim, nije isto što i dokaz da je poremećaj tada počeo.

Prema važećim dijagnostičkim kriterijumima, određeni simptomi ADHD-a moraju biti prisutni pre 12. godine. Odrasla osoba možda nije bila hiperaktivno dete, imala je dobre ocene ili je odrastala u veoma organizovanom okruženju, pa teškoće nisu bile prepoznate. Ovo se posebno često razmatra kod žena, kod kojih nepažnja može biti manje upadljiva od hiperaktivnog i impulsivnog ponašanja.

Zato dijagnoza ne bi trebalo da se postavlja samo na osnovu internet upitnika ili trenutne rasejanosti. Potrebna je stručna procena sadašnjih simptoma, funkcionisanja u različitim oblastima života i podataka o detinjstvu. Treba isključiti i druga moguća objašnjenja, kao što su anksioznost, depresija, hronični nedostatak sna, poremećaji štitaste žlezde, upotreba psihoaktivnih supstanci ili neželjena dejstva lekova.

ADHD postoji i kod starijih, ali se lako može pomešati sa drugim stanjima

O ADHD-u posle 60. godine zna se znatno manje nego o ovom poremećaju kod dece i mlađih odraslih. Pregled dostupnih studija iz 2024. godine pokazao je da osnovni simptomi mogu trajati tokom čitavog života, ali da se njihovo ispoljavanje i intenzitet menjaju. Kod starijih osoba ADHD je povezan sa teškoćama u odnosima, socijalnom izolacijom, anksioznošću, depresijom i slabijim kvalitetom života.

Odlazak u penziju nekome može doneti olakšanje jer nestaju poslovni rokovi, dok drugome ukidanje spoljašnje strukture pogoršava dezorganizovanost. Istovremeno, promene pamćenja i pažnje mogu da podsećaju na početne znake kognitivnog propadanja.

Važna razlika jeste tok teškoća. Kod ADHD-a obično postoji dug obrazac rasejanosti, kašnjenja, zaboravljanja i problema sa organizacijom, još od mladosti. Ako se problemi sa pamćenjem i svakodnevnim funkcionisanjem prvi put jave ili naglo pogoršavaju u starijem dobu, ne treba ih automatski pripisivati ADHD-u. Potrebna je lekarska procena kako bi se isključili depresija, poremećaji sna, dejstvo terapije, neurološka i druga oboljenja.

Godine menjaju sliku ADHD-a, ali pomoć i dalje može biti efikasna

Slabljenje spoljašnje hiperaktivnosti ne znači uvek da je ADHD nestao. Simptomi mogu postati manje vidljivi, a ipak nastaviti da utiču na posao, odnose i kvalitet života.

Lečenje se određuje individualno i može uključiti lekove, psihoterapiju, prilagođavanje okruženja i praktične strategije za organizaciju vremena i obaveza. Kod starijih pacijenata posebno je važno uzeti u obzir bolesti srca i krvnih sudova, krvni pritisak, poremećaje spavanja i moguće interakcije sa drugim lekovima.

Najvažnije je razumeti da ADHD nije pitanje lenjosti, nediscipline ili nedostatka volje. Njegov izgled može da se menja sa godinama, ali posledice ostaju stvarne. Procena je opravdana kada dugotrajne teškoće sa pažnjom, impulsivnošću ili organizacijom ozbiljno remete svakodnevni život, bez obzira na to koliko osoba ima godina.

(eKlinika.rs)