Izluđuje vas kada neko mljacka ili lupa olovkom? Možda imate stanje za koje mnogi nikada nisu čuli

Za većinu ljudi zvuci poput žvakanja, gutanja, šmrkanja ili kuckanja olovkom predstavljaju deo svakodnevice, kojem ne pridaju poseban značaj. Međutim, kod osoba sa poremećajem poznatim kao mizofonija, upravo takvi zvuci mogu da izazovu snažne emocionalne i fizičke reakcije koje značajno narušavaju kvalitet života.

Šta je mizofonija: Kada obični zvuci postaju izvor ozbiljnog stresa

Mizofonija je poremećaj senzorne obrade kod kojeg određeni zvučni stimulansi izazivaju nesrazmerno intenzivne reakcije. Osobe koje žive sa ovim stanjem ne doživljavaju okidače samo kao neprijatne zvuke, već kao podražaje koji mogu da pokrenu osećaj besa, gađenja, anksioznosti ili snažne unutrašnje napetosti.

Iako se o mizofoniji danas govori mnogo više nego ranije, nauka još nema sve odgovore o njenom poreklu, učestalosti i optimalnim načinima lečenja.

Šta su najčešći okidači? 

Najčešći okidači kod mizofonije povezani su sa ljudskim ponašanjem. Zvuci žvakanja, mljackanja, gutanja, disanja, šmrktanja, kuckanja prstima ili lupkanja olovkom često se navode kao najproblematičniji.

Zanimljivo je da intenzitet reakcije ne zavisi od jačine zvuka. Čak i veoma tihi podražaji mogu da izazovu burnu reakciju ukoliko ih mozak prepozna kao okidače. Kod nekih osoba problem predstavljaju isključivo zvuci koje proizvode bliske osobe, dok isti zvukovi koje proizvode nepoznati ljudi ne izazivaju podjednako snažan odgovor.

Stručnjaci smatraju da se ovde ne radi o poremećaju sluha, već o načinu na koji mozak obrađuje i emocionalno procenjuje određene zvučne informacije.

Kako izgleda reakcija osobe sa mizofonijom

Kada se pojavi zvuk okidač, organizam često reaguje gotovo trenutno. Neki ljudi osećaju iznenadni nalet besa ili iritacije, dok drugi opisuju intenzivnu nelagodnost, gađenje ili potrebu da pobegnu iz prostorije.

Istovremeno mogu da se jave i fizičke promene karakteristične za stresnu reakciju organizma:

• ubrzan rad srca
• pojačano znojenje
• napetost mišića
• osećaj unutrašnjeg nemira
• povećana budnost
• problemi sa koncentracijom.

Kod težih oblika mizofonije svakodnevne aktivnosti poput zajedničkog obroka, odlaska u bioskop, rada u kancelariji ili putovanja javnim prevozom mogu da postanu izuzetno stresne.

Šta se dešava u mozgu osoba sa mizofonijom

Poslednjih godina neurološka istraživanja donela su značajne uvide u moguće mehanizme ovog stanja. Posebna pažnja usmerena je na prednji insularni korteks, deo mozga koji učestvuje u obradi emocija, donošenju odluka i tumačenju telesnih senzacija. Studije funkcionalne magnetne rezonance pokazale su da kod osoba sa mizofonijom ovaj region pokazuje pojačanu aktivnost kada čuju zvukove koji ih uznemiravaju.

Naučnici veruju da mozak kod ovih osoba određene zvukove pogrešno procenjuje kao pretnju, zbog čega se aktivira odgovor sličan mehanizmu „bori se ili beži“.

Pored toga, istraživanja ukazuju na pojačanu povezanost između centara za slušanje i delova mozga zaduženih za emocije, što može da objasni zašto zvukovi izazivaju toliko snažne reakcije.

Zašto se mizofonija najčešće javlja u detinjstvu

Prvi simptomi obično se pojavljuju između devete i trinaeste godine života, mada se mogu razviti i ranije ili kasnije.

Mnogi odrasli sa mizofonijom sećaju se da su još kao deca osećali neobjašnjivu nervozu kada bi slušali određene zvuke.Vremenom se broj okidača često povećava, a reakcije postaju intenzivnije. Zbog nedovoljne informisanosti, deca sa mizofonijom ponekad bivaju pogrešno okarakterisana kao preosetljiva, razmažena ili sklona preteranim reakcijama, što dodatno komplikuje njihovo emocionalno funkcionisanje.

Stanja koja se često javljaju zajedno sa mizofonijom

Mizofonija retko postoji izolovano. Istraživanja pokazuju da se češće javlja kod osoba koje imaju:

• anksiozne poremećaje
• opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP)
• poremećaje senzorne obrade
• depresivne poremećaje
• poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD)
• Turetov sindrom
• tinitus.

Posebno je zanimljiva veza sa tinitusom, jer određene studije pokazuju da osobe sa mizofonijom imaju značajno veću učestalost ovog stanja u odnosu na opštu populaciju.

Zašto je postavljanje dijagnoze i dalje izazov

Za razliku od mnogih drugih neuroloških i psihijatrijskih stanja, mizofonija još nema univerzalno prihvaćene dijagnostičke kriterijume. Zbog toga se dijagnoza uglavnom postavlja na osnovu detaljnog razgovora o simptomima, okidačima i uticaju koji stanje ima na svakodnevni život.

Lekari često preporučuju audiološke preglede kako bi isključili poremećaje sluha, dok psihološke procene pomažu u razlikovanju mizofonije od drugih stanja sa sličnim simptomima.

Kako se leči mizofonija

Iako trenutno ne postoji terapija koja potpuno uklanja mizofoniju, brojni pristupi mogu da pomognu u kontroli simptoma.

Najviše dokaza trenutno postoji za kognitivno-bihejvioralnu terapiju (CBT), koja pomaže osobama da prepoznaju i menjaju obrasce razmišljanja povezane sa zvucima okidačima. Istraživanja pokazuju da značajan broj pacijenata nakon CBT tretmana prijavljuje smanjenje intenziteta reakcija. Koriste se i tehnike zvučne terapije, uključujući beli šum, prirodne zvuke ili tihu muziku koja može da umanji dominaciju okidača u okruženju.

Kod osoba koje istovremeno imaju anksioznost ili depresiju, lekar može da preporuči i farmakološku terapiju usmerenu na pridružene simptome.

Strategije koje mogu da olakšaju svakodnevni život

Iako mizofoniju nije moguće potpuno sprečiti, određene navike mogu da pomognu u boljoj kontroli simptoma:

• korišćenje slušalica sa aktivnim poništavanjem buke
• planiranje boravka u mirnijim okruženjima
• redovna fizička aktivnost
• vežbe disanja i relaksacije
• kvalitetan san
• prepoznavanje i beleženje individualnih okidača
• otvoren razgovor sa porodicom, prijateljima i kolegama.

Podrška okoline često igra ključnu ulogu. Kada bliske osobe razumeju prirodu problema, lakše je pronaći praktična rešenja koja smanjuju izloženost okidačima.

Stanje koje nauka tek upoznaje

Iako se procenjuje da bi simptome mizofonije moglo da ima i do petine odrasle populacije, tačna učestalost još nije poznata. Razlog je činjenica da su ozbiljnija naučna istraživanja ovog fenomena započela tek tokom poslednje decenije.

Sve veći broj studija potvrđuje da mizofonija nije pitanje netolerancije ili lošeg raspoloženja, već složen neurološko-senzorni poremećaj koji može da ima značajan uticaj na mentalno zdravlje, odnose i svakodnevno funkcionisanje.

Zahvaljujući novim saznanjima, stručnjaci danas mnogo bolje razumeju ovo stanje nego pre samo nekoliko godina, što otvara prostor za razvoj preciznijih dijagnostičkih metoda i efikasnijih terapijskih pristupa u budućnosti.

(eKlinika.rs)