Naslovna / Moja priča

Milan Marić: Više se ne plašim emocija, pomogla mi je psihoterapija – to je moje najbolje ulaganje u sebe

Marijana Rajić|11:30 - 28. 01. 2024.

– Na psihoterapiji sam naučio kako da se nosim sa svojim emocijama i da se okuražim da ih pokažem, jer ako to uradim neće se desiti ništa loše – neću se urušiti kao kula od karata bez šanse da me iko posle sastavi – kaže jedan od najpopularnijih glumaca mlađe generacije Milan Marić

Milan Marić Za predstavu „Edip“ (JDP) karte „planu“ u prvim satima nakon objave repertoara – Milan Marić u naslovnoj ulozi Foto: Nebojša Babić/Jugoslovensko dramsko pozorište (uz saglasnost Službe za odnose sa javnošću JDP)/Milan Marić/privatna arhiva

Milan Marić je maestralni Edip u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ali, on je i Toma Zdravković, i Žarko Laušević, i „Državni službenik“ i „Eugen smešni“ na društvenim mrežama… Talentom i harizmom zaslužio je uloge koje je teško nabrojati, stekao naklonost publike, kolega i kritike. Samim tim, međutim, izložio je sebe i svetlima medija, radoznalaca, istomišljenika, ali i onih koji to nisu. Sa svešću da sav taj teret treba nositi najbolje što se može, Milan Marić – čovek od krvi i mesa, nije se libio odlaska na psihoterapiju, a ni otvorene priče o tome.

Milan Marić: Zašto sam otišao na psihoterapiju?

Svaki čovek ima svoje specifične probleme, svakome je njegov problem najveći i najteži. Često nemamo način da se sa njima izborimo, čak ni mogućnost da ih sagledamo, deluju nam nepremostivo…

Ovako Milan Marić opisuje nešto što svi bez razlike osećamo, a ujedno objašnjava kako je došlo do toga da potraži stručnu psihološku pomoć:

Moja odluka je bila inicirana savetom ljudi iz bliskog okruženja, a motiv neki lični problemi i nelagoda sa kojima nisam mogao da se izborim. Na psihoterapiju idem već nekih sedam, osam, možda i desetak godina, ne redovno, doduše, ali to je za mene jedna važna navika. Deo lične mentalne higijene. Stalno ponavljam da je ulaganje u psihoterapiju moj najbolje uloženi novac. Takva vrsta popravljenog, odnosno otvorenog odnosa prema sebi podiže životni standard u smislu sopstvenog doživljaja nas samih ne samo u lokalnim okvirima, već i globalnog ludila kome smo izloženi – rekao je Marić, ovog puta u ulozi jednog od učesnika tribine „Na kafi sa psihologom“, tradicionalno održane u okviru projekta „Nesalomivi“ – Pokret za borbu protiv depresije.

Psihoterapija mi je pomogla da se ne plašim emocija

Ubrzanost života, od količine informacija preko različitih pritisaka i imperativa da moramo sve („ili si lovac ili si lovina“), da po svaku cenu moramo da budemo srećni, neprekidni „gard“ i spremnost na savladavanje svakodnevnih izazova, neminovno utiču na svakog čoveka.

– Sve to podiže nivo anksioznosti, gura u neko stanje koje nas čini ranjivim, uplašenim, možda i agresivnim. Podložniji smo uticajima sa strane i kako god ih modernistički zvali (Blue monday – u svetlu nedavno završenih praznika, pretpraznična i postpraznična euforija ili depresija…), ti globalni fenomeni i trendovi utemeljeni su u načinu na koji danas živimo. U tom smislu meni je psihoterapija pomogla pre svega da se ne plašim svojih emocija. Da naučim da se nosim sa njima i da se okuražim da ih pokažem, jer ako to uradim neće se desiti ništa loše. Neću se urušiti kao kula od karata bez šanse da me iko posle sastavi. Kada bi svako od nas smogao snage da „pročeprka“ po sebi, došao bi do odgovora – mišljenja je jedan od naših najpopularnijih mladih glumaca.

Milan Marić Moja priča

Foto: Amir Hamzagić/ATAImages

Glumačko i lično sazrevanje ima dosta sličnosti sa psihoterapijom, ali je sve duboko individualno

Uzrastanje i sazrevanje glumačkog bića prati i lični razvoj i to je, prema mišljenju sagovornika eKlinika portala, proporcionalno. Nemoguće je, misli Marić, napredovati kao glumac a kao osoba stagnirati, bez želje da upoznajete sebe:

– Ja sam neke sličnosti i povezanost psihoterapije i glume spoznao tek kasnije, uporedo sa svim ovim procesima. To saznanje dolazi sa momentom kada smo spremni i sposobni da odgovorimo na pitanje ko sam i šta sam ja. Ne znam da li mi je psihoterapija pomogla da budem bolji glumac jer izbegavam da o svom pozivu govorim tako da „mora prvo nešto da se uradi pa će gluma biti bolja“. Prosto, pomaže sa ličnog aspekta, ali to je jedan dubok individualni put, koji svako mora da pregazi za sebe. Mojim putem ne može da prođe neko drugi. Čime god se bavili – ne mora to da bude gluma, dubljim upoznavanjem sebe prihvatićete stvari bolje i sa lakšom percepcijom ćete se sa njima nositi, a psihoterapija čini da vam vidici budu dalji.

Gluma je poziv, ne racionalna odluka da se baviš nekim poslom: Kad igraš predstavu ne osećaš ni temperaturu ni bol

Specifičnosti glumačkog poziva ne tangiraju Marića samo u realnom vremenu, već i sa naučnog aspekta. Tako nagovеštava želju da se, ukoliko upiše doktorske studije čemu teži, posveti i stručnim istraživanjima. Neka od njih kažu da je glumački posao jedan od retkih koji podrazumeva i psihičko, i fizičko i emocionalno angažovanje sa podjednakim trošenjem i da po tome spada u „Top 13 stresnih poslova“, uz posao rudara i hirurga, koji, opet, sa druge strane spadaju u ekstreme. Brojni su izazovi koje glumci prežive na sceni a da nekih nisu ni svesni, navodi glumac i dodaje:

– Zanima me šta bismo uz pomoć moderne medicine mogli da zaključimo o mehanizmima koji se odvijaju u telu tokom procesa pripreme ili izvođenja predstave. Na primer, kada sa temperaturom odemo na izvođenje, adrenalin to nekako pokupi i „pojede“ nas, temperatura se obori i tek nakon sat ili dva se vraćano u stanje sa kojim smo došli. Isti je slučaj i sa bolovima. Igrao sam 45 minuta doslovno sa „otvorenom“ glavom od udarca, a shvatio sam to tek kada je počelo krvarenje tipično za takve povrede. Pomislio sam – kad smo već stigli dovde idemo do kraja… I završio predstavu. Jednostavno, tvoje unutrašnje biće te tera da budeš tu. Brojne su koristi koje od glume dobijam. Osećam se „centrirano“, osećam taj svoj posao kao jedan neverovatan prostor lične slobode, pogodan za istraživanje samog sebe. Nametanje novih okolnosti kroz uloge, neke druge ljude, neke druge karaktere, tera vas da doprete do sebe dubinski.

Milan Marić Edip

„Edip je predstava koja se mnogim glumcima dogodi jednom u životu“: Milan Marić i Zoran Cvijanović Foto: Nebojša Babić/Jugoslovensko dramsko pozorište (uz saglasnost Službe za odnose sa javnošću JDP)

„Edip“ posle događaja u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca: Kolektivna katarza je u pozorištu i dalje moguća

Govoreći o moći pozorišta i kolektivnoj katarzi koja se u simbiozi scene i pubike ne samo događa već se vekovima ne menja, Milan Marić se prisetio prvog „Edipa“ nakon tragičnih događaja u maju prošle godine posle kojih smo, kako je primetio, koračali po gustoj tmini kao guske u magli, bez tla pod nogama. Kada je na njega došao red da se izjasni o tome da li igrati predstavu samo nekoliko dana nakon tragedija, prvi put je osetio jednu vrstu metafizičkog glasa dužnosti da jednostavno mora da izađe na scenu.

– Bilo je argumenata i „za“ i protiv“ ali smo ipak odlučili da ljudima koji će doći pružimo neku vrstu utočišta u tom momentu. Svaka rečenica koju smo izgovorili dobila je sasvim drugo značenje i smisao („… Kako spasiti grad od ove nesreće koja se desila…“ početak teksta koji govori o epidemiji kuge, na primer). Način na koji smo se te večeri povezali sa publikom, „knedla“ u grlu na potpuno atipičnim mestima, nemogućnost da završim rečenicu, sve to je bio jedan neverovatan sudar pozorišta i stvarnosti. Nisam imao želju da se poklonim, samo smo jedni drugima dugo aplaudirali simbolišući jednu vrstu zagrljaja. Najviše komentara od premijere do današnjeg dana stiglo je posle te predstave, najviše pisama pozorištu, komentara na društvenim mrežama, ličnih poruka. Bio je to jedan zajednički ventil, puštanje emocija iz sebe i empatije, kojoj se moramo vratiti – zaključio je Milan Marić.

Važno je što se više priča o mentalnom zdravlju, ali ključan je način kako to činimo

Srećan je što se o mentalnom zdravlju i koristima psihoterapije govori neuporedivo više nego ranije, ali smatra da je došlo vreme da se obrati pažnja na način kako se o mentalnom zdravlju priča. Mariću se čini važnim da se pozabavimo uzrocima a ne da, kako kaže, uglavnom saniramo posledice problema u velikoj meri izazvane dešavanjima koji svima bude nespokoj, nelagodu i nemir.

Ona su, prema njegovom mišljenju, projektovana tako da pogađaju svaki segment našeg društva, a sa njima se svaka osoba nosi u skladu sa svojim karakterom. Mnogima trend nekih brzih „self-help“ metoda neće biti od koristi, možda će čak naneti i štetu. Zbog toga je posle prvog velikog koraka, a to je više priče i rušenje tabua i stigme o mentalnom zdravlju, potrebno napraviti mudru strategiju kako o njemu dalje govoriti. Ne bi trebalo, zaključuje Milan Marić, podrazumevati ni brza, ni laka a ni teška rešenja, već pažljivo sagledati personalne potrebe.

Na kafi sa psihologom

Učesnici tribine „Na kafi sa psihologom“ o postprazničnoj depresiji: Dragan Ilić, Ana Vlajković, Iva Petrović, Milan Marić, Suzana Đorđević Foto: Igor Pavićević/Nesalomivi/“Hemofarm“ fondacija

Pre preuzimanja teksta sa našeg sajta obavezno pročitajte USLOVE KORIŠĆENJA. Posebno obratite pažnju na član 6. i 8.2.
TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Preporučujemo