Medicinski informativni portal
Naslovna / Moja priča

Ogoljena lična ispovest: Moj granični poremećaj i ja imamo dogovor

Piše: Marijana M. Rajić
11:30 - 03. 12. 2022.

Nije uvek sve sjajno. Ima perioda kada opet sve vidim crno, ali sam uz veliki trud i želju da upoznam svoju dijagnozu uspela sebi da napravim funkcionalan obrazac i želela bih da ohrabrim sve ljude u sličnoj ili istoj borbi, poverila se eKlinika portalu Beograđanka sa šifrom F60.3

Granični poremećaj ličnosti Zoe ispovest Ima momenata kada crne misli vuku dole, ima ih svako, ali nema predaje, čak ni kada je neprijatelj granični poremećaj ličnosti Foto: Privatna arhiva/Shuttersock

Granični poremećaj ličnosti odlikuje, kaže medicina, prvenstveno nesigurnost u raznim životnim sferama. Najčešće se kao glavni simptomi ističu upravo nestabilnost sopstvenog doživljaja sebe (problemi sa identitetom), komplikovani međuljudski odnosi i jake amplitude u preživljavanju emocija: doslovno rečeno – od sjaja do očaja.

Razumevanje za bilo koji problem mentalnog zdravlja pa ni granični poremećaj ličnosti nije naša „jača strana“

Zoe J. će uskoro napuniti 40 godina. Za sebe kaže da je dosadašnjem toku života kroz koji je prošla „sito i rešeto“, ipak imala dosta sreće. Radi ono što voli, pronašla se u tome i raduje se jednom novom početku. A sreću, koju spominjemo na početku ovog razgovora, vezuje prvenstveno za ljude koje je imala i ima u okruženju i njihovu podršku. Stoga ne treba da čudi što sa njom priču o poremećaju mentalnog zdravlja koji može ozbiljno da naruši kvalitet života, ipak počinjemo u pozitivnom ruhu.

–  Moja pokojna majka je pre svih bila osoba koja je imala neverovatno mnogo razumevanja. Šta god da mi se dešavalo, bila je tu da mi pomogne, podrži i razume. Bez osuđivanja, sa predlogom rešavanjem problema. Takvi su bili i moji emotivni partneri. Prijatelji su tu za mene 24 časa dnevno. I neverovatno važno, moj lekar. Bez njega – ništa. Zato smatram da sam imala sreće. Razumem ljude koji imaju poremećaje mentalnog zdravlja a ne žele o tome da govore. Nije značajno drugačija situacija ni u jednom velikom gradu kakav je Beograd u odnosu na manje sredine. Jednostavno, zbog društvene klime, ambijenta i mentaliteta, ljudi se boje da će biti izloženi stigmi – konstatuje Zoe.

Kroz mladost je bilo nagoveštaja, a ekspresivne reakcije su možda i ukazivale na granični poremećaj ličnosti

Još u tinejdžerskom dobu imala je nalete mračnih misli. No, nije bila izuzetak jer je to bilo vreme devedesetih, kada su mračne teme, misli i loše stvari bile, nažalost, „normalne“. Stigle su srednje dvadesete, a periodi anksioznosti su bivali sve češći i jači. Stigli su i napadi panike, a nalete misli o lošim događajima više nije mogla da kontroliše. Kada su je gotovo paralisali, majka je 2009.godine uzela za ruku i otišle su da potraže pomoć.

Već tada je, uz depresivne epizode, bila svesna da su njene reakcije i na pozitivne i na negativne stvari previše ekspresivne, predimenzionirane, nekontrolisane… Ako u trenutku ne uradi ono što je naumila, osećala se loše. Nešto tu, shvatala je, nije bilo u ravnoteži, a to nije bila samo njena izražena emotivnost uz empatiju i želju da pomogne celom svetu.

Život na ksanaksima bio je samo preživljavanje

Prvoj lekarki kojoj se obratila za pomoć rekla je sama da ima anksiozno-depresivni poremećaj. Da, ima, potvrdilo je i stručno lice. Međutim, dobila je samo terapiju medikamentima. Viđala je lekarku jednom godišnje. Ksanaksi su bili tu da bi mogla da preživi.

– Na takvo moje stanje nadovezao se niz loših i traumatičnih privatnih dešavanja. Turbulentni ljubavni odnosi, gubitak pasa za koje sam bila izuzetno vezana… Nije to nešto što se ne dešava i drugim ljudima, ali mene je sve što mi se dešava pogađalo intenzivnije. Mnogo emocija i energije iz mene je izvuklo i zaštitarstvo kome sam bila posvećena. Za to je potrebna strašna mentalna snaga. Dala sam i više od svog maksimuma, pomogla ogromnom broju životinja i na to sam veoma ponosna. Ipak, 2015.godine je došlo do kulminacije – priseća se Zoe, i vodi nas ka, kako se ispostavilo, događaju koji je prelomio njenu budućnost:

Dijagnoza posle koje sam doktoru rekla „Hvala!“ – granični poremećaj ličnosti

– Sa majkom odlazim na porodičnu terapiju, a nekoliko meseci kasnije uspevam da dođem do svog sadašnjeg doktora u Institutu za mentalno zdravlje, dr Milutina Kostića. U kratkom periodu je uspeo da me „skine“ sa šake lekova. Ali, i još nešto, mislim, ključno: pričao je sa mnom. Razgovarali smo. Umeo je da me čuje! Iako još uvek nisam imala dijagnozu, terapija je uslovila da moj život počne da se menja. Pristupio je mom slučaju potpuno individualno, a sama sam u njega imala ogromno poverenje. Bio je jako oprezan, sve dok nije bio potpuno siguran. Dve godine kasnije, postavio mi je dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti. Laknulo mi je, rekla sam mu „Hvala!“. Konačno sam znala protiv čega treba da se borim. Ko je i kako mi se zove „neprijatelj“.

Šta sam naučila o svom poremećaju i kako smo napravili džentlmenski dogovor

Veliki broj osoba sa nekim poremećajem mentalnog zdravlja prepusti da im dijagnoza i lekovi kontrolišu život. Naša sagovornica to nije želela. I zbog svog tipa ličnosti, i zbog podrške koju je imala.

– Saznala sam o graničnom poremećaju sve što sam mogla. Psihoterapija vođena od strane stručnjaka kome sam potpuno verovala mi je razjasnila i ono što mi se događalo do tada. Zašto su neke moje odluke bile kakve su bile, zašto su se neke stvari dešavale, zašto se neke možda nisu desile… Kako su depresija i anksioznost najčešće stanja koja prate granični poremećaj, i to mi se „razjasnilo“. Odlučila sam, upoznavši se sa njim bolje: OK, nas dvoje ćemo sada da se dogovorimo kako ćemo dalje. I shvatila da moram od njega da uzmem ono dobro, a toga ima.

Izvlačim iz svoje bolesti ono najbolje

– Moj doktor me je usmerio i prema tome, rekavši da je deo moje ličnosti opisan i u samoj dijagnozi: retko ko pati tako intenzivno kao ja, ali i retko ko voli tako jako kao ja. Držim se i dalje za tu količinu ljubavi koju mogu da pružim i koju pružam – otvoreno o životu sa dijagnozom govori Zoe, kako bi njeno iskustvo bilo putokaz i drugima. Jer, kako kaže – i osobama koje se leče od ozbiljnih poremećaja mentalnog zdravlja može i treba da bude dobro.

Ni u proteklih godinu i po dana život je nije štedeo. Na drugi svet je ispratila majku, svoju najveću podršku. Preselila se silom prilika u novi kraj iz onog koji joj je omiljeni i u koji želi da se vrati. Sigurna je da će u tome uspeti. Iako neočekivano, u poslu koji ima veze sa životinjama, ali na drugi način, pronašla je sebe. U njemu je dobra i uživa.

Šta radim kada mi nije dobro

Ima, ne krije, takvih momenata. Nije, i ne može da bude uvek sve sjajno nikome, posebno ne osobama koje imaju problem i u karakteru, i u dijagnozi. Šta onda radi?

Čim primeti da je crne misli vuku dole, zove prijatelje. Kontaktira sa svojim lekarom. Šeta sa svojim psima. Svom ličnom graničnom poremećaju koga zove „Denis napast“, pomirljivo kaže: OK, tu si, ali i ja sam. Ti imaš svoj „posao“,  ja svoj. Moj je da se uhvatim za ono dobro, za svetlo, za želje koje imam, planove, očekivanja. Imam živa bića koja od mene zavise. Imam ljude kojima je do mene stalo. Imam uspomenu na majku. Ne smem da dozvolim da potonem. 

Diše duboko. Ne bude lako. Nikome nije. Ali, uvek prođe. Nema problem da o tome govori otvoreno, upravo zbog identifikacije drugih ljudi, koji još uvek nisu pobedili strahove. Zato je, na čemu joj se zahvaljujemo, i pristala na ovu ispovest.

Verujte lekarima, poverenje je ključno da lečenje bude uspešno

Još nešto želi da istakne kao neverovatno značajno. Ne zna, kaže nam iskreno, šta bi sa njom bilo da nije otišla u Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. To naglašava najviše iz razloga što su problemi sa mentalnim zdravljem široko rasprostranjeni, a ogroman broj ljudi sebi ne može da priušti privatne psihoterapije i zbog toga u startu odustaju od lečenja.

– Odlično ako neko sebi to može da priušti u privatnoj režiji. Ali, pre svega, novac nije reper da ćete sa svojim psihijatrom razumeti. Poverenje se ne kupuje i ne plaća. Čini mi se da je to u sferi psihijatrije još izraženije nego u drugim granama medicine, jer nas može operisati bilo ko je dobar zanatlija. Ali, ako sa onim ko treba da nam popravi polomljenu dušu nema potpunog razumevanja i poverenja, neće biti dobro. Razumem da su lekari preopterećeni i da nemaju vremena svakome da se posvete koliko bi bilo potrebno. A opet, najviše je do nas. Nemojte odustajati ako vam neko „ne legne“. Menjajte, imate pravo da tražite drugog lekara. Pronađite onog ko će vam odgovarati i kome ćete verovati kada vam pruži ruku za izlazak iz jednog ovako užasno mračnog tunela – iz ličnog primera ispričala nam je Zoe.

TEME:
Anastasia
7:41, 05. 12. 2022. Odgovori

Odlican tekst!
Pricajuci o mentalnom zdravlju rusimo stigmu. Ja vec cetiri godine znam da moj granicni poremecaj, stigma me ubija ali ne ocajavam, imam divnu terapeutkinju i grupnu terapiju, i sve je mnogo lakse

Rada
21:06, 17. 12. 2022. Odgovori

Te bolesti su strasne..i teško je tome izaći na kraj…ne znam šta reći…nema tu mnogo sreće.

Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend