Deprsivna osoba se oseća nemoćno i ne vidi izlaz iz postojeće situacije Foto: Shutterstock
Ako ste tužni, to ne znači automatski da ste u depresiji. Tuga dođe i prođe, ona ima rok trajanja. Kod depresije to nije slučaj. Kada ste depresivni, okupiraju vas crne misli, a budućnost ne donosi ništa dobro. Dr Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije, sertifikovani transakcioni analitičar, za portal eKlinika objašnjava kako možemo kod sebe, ali i drugih, prepoznati simptome depresije.
Postoji razlika između tuge i depresije. Tuga traje mnogo kraće od depresivnog raspoloženja i za to osećanje postoji neki objektivan razlog. Za depresiju je karakteristično depresivno raspoloženje, koje je dugotrajno i može biti blaže ili teže, u skladu sa čim se procenjuje i težina depresije, odnosno depresivnog poremećaja.
dr Aleksandra Bubera Foto: Privatna arhiva
Oba se manifestuju kognitivnim, ali često neosvešćenim doživljajem osobe da ona takva kakva jeste u svetu ovakvom kakav jeste neće uspeti da ostvari neke svoje važne želje. Depresivno osećanje i raspoloženje često, ali ne uvek, uključuju i kognitivne konstrukte koji vode osećanju samoprezira i samomržnje.
Ova osećanja nalikuju osećanju tuge po tome što se teško podnose, jer su mučna. Osoba oseća da je bez snage, volje, inicijative, dekoncentrisana je i često onemogućena u osnovnom biološkom i psihološkom funkcionisanju. Razlika između osećanja tuge i depresivnosti jeste u tome što kod tugovanja obavezno postoji nešto što je osoba izgubila, za čime tuguje. Ukoliko je osoba tužna a ne depresivna, to najčešće ne uključuje samoosećanja (infantilne) krivice i samoprezira.
Depresija se relativno lako prepoznaje po poremećenom funkcionisanju osobe. Dolazi do poremećaja spavanja, ishrane i libida. Tako se javlja hipersomnija ili nesanica, gubitak ili dobijanje na telesnoj težini, nedostatak snage i volje za odnose sa drugim ljudima, nedostatak koncentracije. Nedostatak koncentracije ponekada može ići do takozvane depresivne pseudodemencije. Tada je potrebno uraditi dodatna specifična testiranja da bi se razjasnilo da li je osoba „samo“ depresivna ili ima neke organske promene mozga uz koje se javlja demencija.
Takođe, karakterističan je gubitak ili smanjenje volje, osoba je neraspoložena, često plače, bavi se pitanjima smisla (najčešće besmisla). Nekada to ide do nemogućnosti da ustane iz kreveta i obavi osnovnu higijenu, a da ne pričamo o nekim radnim aktivnostima, za koje osoba nema ni volje, ni snage, ni koncentracije. Dosta često je prisutno kod depresivnih osoba bavljenje „crnim mislima“. To su razmišljanja kako bi bilo bolje da ih nema, da se završi ovo mučenje, da ne žele da žive, da žele da umru, a povremeno osobe mogu imati i razrađene planove i pripremljena sredstva kako da sebi naude, ili čak sebi oduzmu život.
U skladu sa ovim, nije retko ni osećanje očaja. Kod nekih osoba, umesto jasnog lošeg raspoloženja i plakanja, primećujemo disforiju – takozvano“džangrizanje“, spremnost za svađu i slično. Prisutna je i anhedonija – nemoguće je ili jako teško osobi koja je depresivna da uživa u bilo čemu ili da se nečemu obraduje.
Crne misli prate depresiju Foto: Shutterstock
Češće kod žena dijagnostikujemo depresiju, mada se ona kod muškaraca i ređe i teže prepoznaje. Kod njih je češća slika sa disforijom – konstantnim zanovetanjem i spremnošću na manje konflikte zbog nevažnih stvari, nezadovoljstvo svim i svačim. Ako se ne udubimo, možemo prevideti ove znake i pomisliti da su karakterne crte, a ne depresija. Zato je uvek bitno pitati osobu da li je oduvek bila ovakva ili se nešto promenilo i od kada, kao i da li ih okolina doživljava drugačijim nego ranije.
Žene su češće plačljive i sa smanjenom energijom, a muškarci češće, mada ne uvek, imaju disforičnu formu depresije, kao što je prethodno opisano.
Obično je potrebna pomoć drugih ljudi. Kod blagih oblika je dovoljan razgovor sa stručnim licem, kod umereno teških oblika nekada je dovoljna psihoterapija, a nekada su potrebni i antidepresivi. Kod teških oblika lekovi su obavezni i bez njih nije moguće započeti lečenje. Naravno, kako se stanje poboljšava, lekar postepeno smanjuje doze lekova do potpunog isključivanja.
Depresiju je moguće izlečiti, ali osoba ne sme sama da prekine terpaiju Foto: Shutterstock
Depresija je, na sreću, poremećaj s kojim je moguće izboriti se. Međutim, veoma je važno pravilno i temeljno lečenje. Ukoliko se lečenje dobro sprovede, rezultat je izlečenje. Nažalost, često se dešava da osoba, kada počne da se oseća bolje, prekine sa lečenjem bez obzira na to da li se radi o psihoterapiji ili lečenju lekovima. Preuranjeno prekidanje terapije najčešći je razlog zašto se depresivne epizode ponavljaju.
Zato je važno da pacijent zna da ne treba da prekida lečenje samoinicijativno, već kada i on i njegov terapeut procene da je došao trenutak da se lečenjem završi. Lečenje možemo prekinuti kada je postignuta promena u kognitivno-emocionalno-bihejvioralnom sklopu koja često uključuje i promene u načinu života i brige o sebi, odnosu prema drugim ljudima, pa i životu uopšte.
Ukratko, kada pacijent napravi takve promene u svim ovim segmentima prema sebi, drugima i svetu u dovoljnoj meri da sebe neće dovesti u situaciju, bez obzira na spoljašnje okolnosti, da ponovo počne da oseća samoprezir i/ili samomržnju, besmisao i očajanje.