Prof. dr Aleksandar Jugović: U brojnim studijama potvrđena je snažna veza između iskustava porodičnog nasilja i maloletničkog kriminaliteta Foto: Mina Jugović/Shutterstock
Period razvojne tranzicije od detinjstva ka punoletstvu je i period definisanja sopstvenog identiteta, a neke opšte osobenosti adolescentnog doba pogoduju činjenju krivičnih dela. Očekivano, a potvrđeno studijama, u korenu gotovo svih štetnih ponašanja, prevencije i saniranja istih su porodični faktori.
Prema rečima prof. dr Aleksandra Jugovića, redovnog profesora Univerziteta u Beogradu i člana Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu, maloletnički kriminalitet na prvom mestu treba razumeti kroz uzrasno doba u kome se dešava da jedan deo dece dolazi u sukob sa zakonom, odnosno kada krše krivično-pravne norme.
– Uzrasni kontekst je vezan za osobenosti biološkog i psihosocijalnog statusa deteta. Radi se periodu definisanja sopstvenog identiteta i razvojne tranzicije od detinjstva ka punoletstvu, kada se taj deo populacije nalazi u razvoju i procesu socijalizacije, gde može postojati značajna razlika između fizičkog i intelektualnog razvoja. Period razvojne tranzicije od detinjstva ka punoletstvu je i period definisanja sopstvenog identiteta – objašnjava profesor Jugović u razgovoru za eKlinika portal.
Kako kaže, upravo ovaj razlog jeste i osnov pravnog argumenta da decu kao izvršioce krivičnih dela treba drugačije procesno tretirati i krivično sankcionisati u odnosu na odrasle osobe. Naime, neko ko je u procesu razvoja i izgradnje ličnosti ne može da ima istu svest i osećaj odgovornosti prema učinjenom krivičnom delu, kao što to može i treba da ima punoletna osoba. Takođe, navodi naš sagovornik, kazna je ovde u funkciji postavljanja granica dozvoljenog ponašanja i prosocijalne promene za dete.
Neosporno je, konstatuje profesor Jugović, da neke opšte osobenosti adolescentnog uzrasta dece pogoduju činjenju krivičnih dela i navodi koje bi to mogle da budu:
Istraživanja maloletničkog kriminaliteta i praktična iskustva u radu sa decom u sukobu sa zakonom ukazuju da porodični faktori imaju najveći značaj ako se govori o uzročnosti ove pojave.
– Pre svega, radi se o porodicama koje se u kraćem ili u dužem vremenskom periodu nalaze u problematičnim odnosima. To su porodice koje češće od drugih u opštoj populaciji imaju istoriju antisocijalnih ponašanja, mentalnih oboljenja i alkoholizma roditelja (posebno oca). Kao upečatljivi porodični faktori maloletničkog kriminaliteta izdvajaju se i česti porodični konflikti, porodično nasilje, zlostavljanje, kao i rana nasilna viktimizacija – naglašava profesor Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu – FASPER i Fakulteta političkih nauka i dodaje:
– Ovakve porodice obeležava napeta emocionalna atmosfera i izloženost dece stresu, a prisutni su i poremećaji u komunikaciji među članovima i slaba emocionalna povezanost dece i roditelja. U situacijama nedostajanja zajedništva, bliskosti i povezanosti, kod dece se ne razvija osećanje pripadnosti porodici. Odobravanje problematičnih ponašanja deteta od roditelja takođe se nalazi u grupi značajnih faktora rizika.
Profesor dr Aleksandar Jugović ističe da je u brojnim studijama potvrđena snažna veza između iskustva porodičnog nasilja i maloletničkog kriminaliteta. Osobe koje su bile žrtve bilo kog oblika porodičnog nasilja u detinjstvu, imaju značajno veću verovatnoću da će već kao maloletnici biti izloženi hapšenju zbog izvršenja nasilnih delikata u odnosu na one koji kao deca nisu imali takva negativna porodična iskustva.
– Postoje dva tipična stila roditeljstva u pogledu uspostavljanja unutrašnjih porodičnih vaspitnih granica, važnih za razumevanje maloletničkog kriminaliteta: permisivni i autoritarni. Prvi stil je permisivno ili popustljivo roditeljstvo i ispoljava se kroz nedostatak jasne discipline u vaspitanju dece. Ovaj roditeljski stil ima dva podtipa: nemarno roditeljstvo, koje se ogleda kroz slabost roditeljskog praćenja i nadgledanja dece i loše upoznatosti roditelja sa dečjom aktivnošću i snishodljivo roditeljstvo koje odlikuju nejasne granice u vaspitanju i hijerarhijskom roditeljskom nemoći u porodici. Drugi stil je autoritarno roditeljstvo, sa krutom i strogom disciplinom, bazirano na poruci „zato što ja kažem da je tako“ – navodi naš sagovornik.
Neki od ključnih porodičnih faktora za pojavu maloletničkog kriminaliteta ove pojave vezani su i za probleme roditeljskih veština, kaže prof. dr Jugović i navodi ih:
– U odnosu prema detetu roditelji mogu slati raznovrsne poruke, koje određuju njegovo ponašanje i uloge u porodici. Ako roditelji detetu stalno govore da je „loše”, ono može prihvatiti takvu ulogu i ponašati kao loš dečak ili problematična devojčica. Time se razvija negativna autostigma, a uloga „lošeg” prenosi u socijalno okruženje. Postojanje ovakvih problema u roditeljstvu duboko narušava bazične potrebe dece i oblikuje tipove maloletnika i kasnije odraslih ljudi sa teškoćama u održavanju individualnih odnosa i kontroli emocija. Na taj način mogu se formirati osobe koje se teško vežu za prosocijalne sisteme vrednosti, poput nedostatka motivacije da napreduju u školovanju – pojašnjava profesor.
Izvršenjem krivičnog delikta dete skreće pažnju na sebe i zahteva angažovanje roditelja u rešavanju njegovog problema, održavajući time takozvanu „patološku“ homeostazu u porodici, kaže prof.dr Jugović i dodaje:
– Delinkventni čin deteta je oblik njegove komunikacije sa porodicom. Tako, na primer, ako u porodici nedostaje povezanost, počinjeno krivično delo može da znači potrebu deteta da se porodica ujedini. Sukob sa zakonom je mogući signal potrebe deteta za pravim autoritetom, koji odgovara njegovim razvojnim potrebama.
Prema profesorovim rečima, u porodične faktore maloletničkog kriminaliteta spadaju i slučajevi kada su porodice loše povezane sa zajednicom. Zapravo, objašnjava sagovornik eKlinika portala, slab socijalni kapital porodice umanjuje mogućnosti deteta da u životu uspešnije ostvaruje svoje interese kroz prosocijalne socijalne mreže (posao, prijatelje, društvene aktivnosti…).
– Posebno negativan uticaj na razvoj porodice imaju nezaposlenost i materijalne teškoće kod roditelja. Nezaposlenost stvara osećanja beznadežnosti i dovodi porodicu u materijalne i egzistencijalne rizike, narušavajući sve porodične uloge. Objašnjenje činjenja krivičnih dela maloletnika kroz vezu sa socijalnim lišavanjem i niskim sociomaterijalnim statusom deteta i porodice ima dugu tradiciju u naukama koje se bave ovom pojavom. Njegova glavna teza zasnovana je na tumačenju da slabi prihodi i siromaštvo utiču na to da maloletnik donese odluku da počini imovinsko krivično delo kako bi došao do željene vrednosti, koju ne može da ostvari zbog nedostatka novca – tumači člana Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu.
Ipak, napominje profesor dr Jugović, ova veza nije determinišuća jer većina deca koja su u situaciji siromaštva nikada ne čini krivična dela. Takođe, jedan broj dece počinilaca krivičnih dela ne živi u porodicama koje su finansijski i materijalno ugrožene. Neka od njih pripadaju porodicima iz viših društvenih slojeva, dobro su socijalno i stambeno situirana.
– Na osnovu svega navedenog, podrška porodicama u riziku jeste ključni domen prevencije maloletničkog kriminaliteta. Isto tako, tretman dece u sukobu sa zakonom pun efekat daje samo kada je porodica učesnik procesa pozitivnih promena u sferama roditeljskih kompetencija i unapređivanja ukupnog kvaliteta života kompletne porodice – ispričao je o ovoj važnoj temi za eKlinika portal profesor dr Aleksandar Jugović.