Dževad Prekazi, legendarni fudbaler Partizana, Hajduka, Galatasaraja i još nekolicine klubova je, kako sam kaže, proživeo ono što neko ne bi za tri života. Rođen je 1957.godine u Kosovskoj Mitrovici. Sa 18 je došao u Partizan, a u karijeri i životu uspeo ono što niko nije – da u Turskoj postane navijačko božanstvo iako je bio stranac, uz velike državne počasti i pasoš. Ostvario se u svemu zahvaljujući podršci porodice i veri u sebe, a životne oluje ga šibaju i dalje: one prete, on se ne da, jer je takvog kova.
Dževad Prekazi: Fudbalski san i zasluženi status navijačkog božanstva u Turskoj
Naš sagovornik je za Partizan u seniorskoj konkurenciji odigrao 153 prvenstvene utakmice, postigao 19 golova i „uzeo“ tri titule prvaka tadašnje države. Bio je član prvog tima koji je igrao finale Kupa šampiona sa naših prostora, prvog koji se plasirao u Ligu šampiona po novom formatu, i osvojio pehar Mitropa kupa iz 1978. godine, najstarijeg međunarodnog klupskog evropskog takmičenja. Čudesni „Parni valjak“ je tada golom Ace Trifunovića iz penala pobedio mađarski Honved na stadionu JNA sa 1:0, a igrali su: Zalad, Đurović, Kozić, Trifunović, Lazičić, Stojković, Zavišić, Živković, Santrač, Prekazi i Klinčarski.
Spletom okolnosti koje nisu imale veze sa fudbalom, a zbog kojih je i kasnije sigurno ostao uskraćen za još veće profesionalne domete, Prekazi prelazi u splitski Hajduk. Krunu karijere doživljava kao igrač Galatasaraja. U 185 utakmica koje je odigrao za čuveni turski klub dao je 40 golova, stekao titulu najboljeg stranca u istoriji, apsolutnu naklonost navijača svih generacija i status legende, koji uživa i danas.
Uvek se sa velikim respektom i ponosom priseća veličina sa kojima je delio dres: pre svih Moce Vukotića, pa Nenada Bjekovića, Ilije Zavišića, Gajice Đurovića, Ace Trifunovića, Bore Đorđevića, Blagoja Paunovića, Nenada Stojkovića… Nadmudrivao se sa najboljima na svetu: Van Bastenom, Gulitom, Rajkardom, Romariom…
Burna životna istorija, vera u dobrotu, ljubav i pripadnost klubu
Čak i njegove osnovne biografske „crtice“ dovoljan su i dobar materijal za neki uzbudljivi film. Po rođenju Albanac, teško je preživeo turbulencije koje su kulminirale raspadom SFRJ, imao pregršt problema nažalost tako tipičnih za ovaj naš Balkan. Umesto da uživa u Istanbulu gde su mu sva vrata bila otvorena i gde je zaslužio poštovanje koje mi nerado dajemo herojima svog vremena za života, vratio se u Beograd, na Dorćol. Tu je i danas.
Nikada nije krio da je Partizanovo dete, da je sve što je postigao uspeo zahvaljujući crno-belom dresu. Gospodin, koji nikada nije rekao ružnu reč o Crvenoj zvezdi, jer rivalitet nije isto što i mržnja. Zavoleo je i Galatasaraj, a srčanost, požrtvovanost, iskrenost, lojalnost i vernost je pokazivao čak i kada je znao da bi po njega moglo biti posledica. Pamti se njegova emotivna izjava da želi da mu kada taj čas dođe, u kovčeg spakuju oba dresa koja su mu obeležila život – i Partizanov, i dres Galatasaraja.
Nakon fudbalske karijere posvetio se trenerskom poslu, posebno radu sa mlađim kategorijama. Širokog osmeha i pozitivne energije, vitalan i u dobroj formi, ostao je bastion vere u ljudsku dobrotu i prave vrednosti. Fudbaler koji čita knjige, identifikuje se sa Če Gevarom, obožava putovanja, druženje, Boku Juniors, o fudbalu zna sve i kaže da neko teško može da mu „izađe na crtu“… Kratko i jasno: Prekazi voli život. I to se neće promeniti, tvrdi u razgovoru za eKlinika portal, bez obzira na relativno sveža, bolna, i veoma izazovna iskušenja.
I dan danas nema navijača ili ljubitelja fudbala koji u Turskoj ne zna za čuvenog Prekija Foto: Dževad Prekazi/Privatna arhiva
Ritual jutarnje kafe mi nije prijao a noga je počela da mi trne, priseća se tog dana Dževad Prekazi
Krajem septembra, javnost je potresla vest da je Dževad Prekazi doživeo moždani udar. Poslednje što smo saznali iz sredstava informisanja je da je njegovo stanje stabilno i da su očekivanja lekara optimistična. U prvoj ispovesti za medije nakon ovog događaja, legendarni fudbaler se najpre priseća tog dana u njegovoj vikendici na Kopaoniku:
– Povod je bio divan, prijatelj je udavao ćerku, a kako je bilo lepo vreme odlučio sam da ostanem još koji dan i uživam u prirodi. Omiljeni jutarnji ritual ispijanja kafe na terasi uz cigaretu mi nije prijao, video sam da nešto nije kako treba. Osetio sam da mi trne leva noga od stopala, pozvao prijatelja i brzo smo otišli do Brusa. Na prvi pogled je sve bilo u redu, ali mi je savetovan i pregled neurologa. U međuvremenu sam pokušao da stupim u kontakt sa mojim prijateljem prof. dr Svetozarom Putnikom, načelnikom Kardiohirurgije UKCS i odmah krenuo ka Beogradu. Za tri dana boravka na Urgentnom centru urađene su mi sve moguće analize. Ubrzo sam prebačen na neurologiju. Bio mi je loš jedino D-dimer, a sve ostalo, od EHO pregleda srca, holtera i gomile drugih rezultata bilo je dobro, u granicama. Informaciju da sam imao moždani udar, na sreću lakši, primio sam potpuno normalno – priča Dževad Prekazi.
Niz odlazaka u bliskom okruženju: „Prekazi, nisi ni ti od kamena“
Uveren je, međutim, da je više od sreće za ovakav ishod zaslužna njegova priroda i bavljenje sportom. Jednostavno je takav, kaže – okretan, aktivan, u formi, ne staje, pozitivan je i uvek gleda napred. Na lekarskim pregledima tokom karijere imao je najbolje rezultate. Kao dete nije bolovao ni od uobičajenih bolesti. Zdravstvena genetika mu je takođe naklonjena osim migrene koju je „dobio“ sa majčine strane. Priznaje nam, doduše, da su ga zamislile reči jednog lekara koji je sa fudbalskom legendom poželeo da malo proćaska na hodniku i koji mu je rekao: „Znate, niste ni vi od kamena“. A usledile su nakon što mu je naš sagovornik poverio nešto što sada deli i sa pratiocima eKlinika portala:
– Moj život je u prethodnih nekoliko godina obeležio niz odlazaka najbližih. Pre dve i po godine mi je umrla supruga Jelica. Jedno drugom smo bili najveća životna podrška i oslonac. Otišla je žena koja me je celog života oslovljavala sa „Srećo moja“. Šest meseci kasnije izgubio sam brata na Novom Zelandu, a od avgusta više nije živ ni moj rođeni brat, koji je takođe tamo živeo. Bili smo mnogo vezani, njega sam najviše voleo. To su neki udarci za koje čovek samo misli da može da podnese tek tako i da prolaze, ali… Ne može to… – sa setom konstatuje Prekazi.
Telo očvrsne i brani se, ali šalje i jasne signale
Bavljenje sportom i sport sam po sebi, prvenstveno fudbal, nešto je što je dalo veliki značaj otpornosti njegovog organizma – tu popularni Preki nema dilemu. Trenerskom, a to znači i pedagoškom radu sa najmlađima posvećen je stoprocentno, sve sa njima prolazi „barabar“, od tehnike do drugih segmenata igre, ali i života. Radio je i sa golmanima gde se, opisuje, naprimao direktnih udaraca jednako kao oni. Telo pamti ali se i brani jer je očvrslo, ima određenu moć, pa je tako u maniru najboljeg, ovog puta odbrambenog igrača odreagovalo i njegovo, poslavši mu upozorenje.
Prekazi pretpostavlja da se to nešto dogodilo u snu, ali da je važno i to što je blagovremeno odreagovao tražeći lekarsku pomoć. Nijednog trenutka, kaže, nije ni pomislio da signale koje mu je telo slalo „zabašuri“ i sačeka da prođe.
Trenutno stanje: Na putu uspešnog oporavka
Svi rezultati opsežnih analiza koje su lekari naložili su i sada u najboljem redu. Na dobrom je pravcu potpunog oporavka, to potvrđuju svi koji su imali u uvid u njegovo trenutno zdravstveno stanje. I pre nekoliko dana je bio na pretragama jer ga uskoro očekuje dug put. Dakle, živi dalje punim plućima, kako je činio oduvek.
Za lekarsko osoblje Urgentnog centra, posebno odeljenja kardiohirurgije i neurologije ima samo hvale i veliku zahvalnost. Ne propušta priliku da se zahvali i Acibadem sistemu. Samonicijativno su ga pozvali po nalogu iz Istanbula, da poseti njihovu kliniku u Beogradu ukoliko mu nešto bude potrebno – i to je rezultat velikog poštovanja koje uživa u Turskoj. Poštovanje je nešto što se teško stiče bilo gde i bilo kada a naš sagovornik je za to živi dokaz. Ne samo da je u Turskoj dobio ulicu koja nosi njegovo ime, o njemu su pisane knjige, već su se i sada, kada su čuli da je u jednom trenutku bio životno ugrožen sami javili da pomognu. Nikada mu nisu zaboravili da je bio itekako zaslužan što je Galatasaraj došao do polufinala Kupa šampiona, a to je bio jedan od njihovih najvećih snova. Svi, od 7 do 77 godina u Turskoj ga obožavaju i danas.
I pored velikih iskušenja i borbe na raznim frontovima, za sebe kaže da je zadovoljan, ostvaren i srećan čovek Foto: Dževad Prekazi/Privatna arhiva
Život ga je šibao ali je ponosan na svoje odluke: Evo za čim žali
Pitamo za kraj čuvenog Prekija šta najviše voli, šta mu je važno, kakvi su mu planovi…
– Volim život. Pozitivne, dobre, poštene ljude, da s družim sa njima. Ali volim i da budem sam. Oduvek volim da čitam. Volim slobodu, to je najveći domet u životu svakog čoveka, da bude slobodan. Da misli svojom glavom, da sam donosi odluke. Pa ako i pogrešiš sam si to hteo, sam si to uradio. Ja sam taj, iako me je život onoliko šibao. Svakakve udarce sam pretrpeo. Da mi je bilo dozvoljeno, ko zna dokle bih dogurao. Da se razumemo, prezadovoljan sam onim što sam postigao, a da li je moglo bolje… Moglo je, ali dosta toga nije zavisilo od mene. Nisu mi dali. Moja supruga Jelica se i sama ponekad čudila pa je umela da me pita kako to izdržavam, da ona ne bi mogla. Verovao sam u sebe, ne samo kada je fudbal u pitanju. Najlepša stvar koja mi se desila u životu je poziv mog fudbalskog idola Johana Krojfa da dođem u Ajaks. Isprečila se birokratija, a on je posle nekoliko meseci otišao u Barselonu. Recimo da mi je to ostala neostvarena želja, tu sam video sebe. Danas volim da gledam argentinski fudbal. Sve ovo drugo je prilično bezlično, svi igraju isto. Sve u svemu, ja sam jedan zadovoljan, ostvaren čovek – ispričao je u ekskluzivnoj ispovesti za eKlinika portal Dževad Prekazi.
Veliki fudbaler,veliki gospodin van fudbala.