Đurđina je želela da umre i da se jeziv bol prekine, a onda je inovativna terapija za rak pluća proradila

Iza osmeha Đurđine Jovanović, koja pleni razoružavajućim duhovnim mirom, ostala je traumatična borba za goli život, gotovo opraštanje od istog, uz molitvu da se mučenje na morfijumu prekine. No, medicina i Bog su za nju imali druge planove iako je pre šest godina dobila dijagnozu raka pluća u 4. stadijumu.

Đurđina je ljubav: Sreća u nesreći i najveće životno iskušenje

Učiteljica u penziji iz Mladenovca satkana je od ljubavi. Svaka njena reč je topla, majčinska, teši, leči. Ne biste rekli kada je vidite danas da je gledala smrti u oči. Izgleda zdravo. Nije ljuta ni na koga. Zanima je samo ljubav: da je diše, deli, neguje. Baš kao omiljene crvene ruže, baš kao što je milovala znanjem i rukama svoje đake dok ih je učila, baš kao što pazi njene ljubimce, kuce i mace...

Dijagnoza adenokarcinoma, krupnoćelijskog karcinoma pluća u četvrtom stadijumu pogodila ju je kao grom 2020. godine. Imala je, kaže u ispovesti za eKlinika portal, sreću u nesreći da je u pitanju baš taj tip, jer se na osnovu analiza utvrdilo da može da prima najsavremeniju imunoterapiju, čuvenu Keytrudu. Međutim, put do tog saznanja trajao je godinama. Sreća pa je to grdno izgubljeno vreme nije koštalo glave. Zaslužila je!

Nešto nije bilo redu, osećala sam to: Lutanje je trajalo tri godine, a onda i šokantna dijagnoza - rak pluća

- Sve je počelo kada sam imala 50 godina. Osetila sam da se nešto neuobičajeno dešava u mom organizmu, iako nisam imala one tipične simptome karakteristične za karcinom pluća. Kod mene je to bio pre svega ogroman, strašan, neobjašnjiv umor. Tri godine sam lutala tražeći dijagnozu. Išla sam kod lekara raznih specijalnosti: od endokrinologa za štitnu žlezdu, do fizijatra... Čak sam išla i na fizikalne terapije gde su mi struju stavljali tačno na mesto gde je bio karcinom, ne znajući da ga imam, uz opasnost da se raseje dalje... Dobila sam i Herpes Zoster, što je dodatno odvuklo pažnju od onog najbitnijeg, snimanja pluća. Osećala sam da promene ne prolaze, već se pogoršavaju. Posle te tri godine lutanja pokupila sam dokumenta i prešla u drugi dom zdravlja. Neurolog me je uputio na snimanje grudnog koša i tada sam saznala da imam karcinom pluća u četvrtom stadijumu. Niko mi za te tri godine nije rekao da snimim pluća, a onda sam za samo 15 dana saznala istinu - priča Đurđina Jovanović.

Želela sam da umrem, bolovi su bili neizdrživi

Zamislite da saznate da imate neizlečivu bolest u četvrtom stadijumu, sa metastazama na jetri i plućnoj maramici!? Kako se neko uopšte sa tim nosi? Da li se nosi?

- Bio je to veliki šok. Izgubila sam mnogo vremena, sigurno da je stanje bilo mnogo gore nego da je bolest otkrivena u začetku. Urađena mi je VATS intervencija na Grudnoj hirurgiji kod doktora Vešovića, uzet uzorak za analizu, što mi je i omogućilo imunoterapiju. Međutim, moje stanje je bivalo sve gore. Nisam više mogla samostalno da brinem o sebi, ukućani su morali da rade sve oko mene. Bolovi su postali neizdrživi. Počela sam da koristim morfijum. Život mi se sveo na spavanje i drogiranje lekovima. Kad se probudim i ne znam gde sam, onda osetim ponovo te bolove, bilo mi je krivo što sam se uopšte probudila. Tada nisam mogla da mislim pozitivno. Za razliku od drugih koji žele da se bore, ja sam tada želela da umrem, samo da oči više ne otvorim i da bol prestane. Nije to bio život, već mučenje. To su nepodnošljivi bolovi, zna samo onaj ko je osetio. Ali, ja stvarno nisam upoznala nikog bar kad je karcinom pluća u pitanju sa kim bih mogla o tome da pričam - svesna je naša sagovornica.

Terapija počinje da deluje: Prvi udah, povratak na posao, zagrljaji učenika i ljubav veća od rizika

Na prvu terapiju jedva je otišla uz pomoć ukućana, isto tako jedva došla i do kreveta. Muke tu ne staju, pa dobija temperaturu od 40 stepeni. Mislila je da je to kraj o kojem je maštala. Međutim, to je bila reakcija organizma. Iako izmučen do krajnjih granica, borio se!

Negde na sredini perioda između dve terapije, priča Đurđina, posle dužeg vremena je uspela da udahne vazduh duboko, kao što to mogu zdravi ljudi. Tada je i shvatila dragocenost tog udisaja, koji često olako zanemarimo.

- Taj jedan udah mi je bio dovoljan da vidim svetlost i nadu posle mraka. Moja ćerka, koja sada radi na Klinici za pulmologiju a tada je bila student Medicinskog fakulteta, stalno mi je čitala, prevodila neke stručne tekstove i uveravala me da će terapija da deluje. A ja nisam verovala sve dok nisam osetila taj dah života. Onda je moje stanje polako počelo da se popravlja. Pridigla sam se, uspravila, ojačala, pa iako je to za mene bio opasan potez, vratila sam se u školu u jeku korone! Ljubav je bila jača od straha, ti zagrljaji moje dece su meni bili spas. Dobila sam i koronu, i nju sam preživela. I izvela jednu generaciju učenika do kraja. Na kraju sam otišla u penziju ne zato što mi je bilo lošije, već zato što nisam mogla da ispratim tempo rada po povratku u redovan režim nastave uz terapije i brigu o sebi - objašnjava žena, koja danas neumorno, ali uvek potpuno iskreno razgovara sa znanima i neznanima koji je kontaktiraju da bi sa njima podelila iskustvo, utešila ih, ohrabrila.

Ko je Đurđina danas, skoro šest godina od strašne dijagnoze

Ono što svako ko je sa njom u kontaktu vidi potvrđuje i rečima: Đurđina je danas osoba koja diše punim plućima. Pored Keytrude, jedine terapije koju je primala a prima i danas, karcinom joj je tretiran i 'X nožem' na Neurohirurgiji UKCS kod doktorke Šehe. I to je bilo uspešno. Ne zna, sleže ramenima, kako su joj se ta vrata otvarala sa ogromnim brojem metastaza koje je imala. Njena bolest svedena je na stabilnu hroničnu. Sa osmehom kaže da nekad i zaboravi da ima karcinom pluća.

- Da nema terapija i da nema ljudi koji me zovu, ja bih mislila da sam ista kao i svi zdravi, a to naravno nije tako. Eto koliko je medicina napredovala. Ali, stvarno i psiha mora da bude jaka, da deluje na čoveka tako da pokuša da nađe lepo i u onome što je nesreća. Kad sam prvi put išla na terapiju osećala sam se kao u logoru, gledajući sve te namučene ljude, kakva sam i sama bila. Ali, adaptirate se... Bude onih koji su loše, pa im bude bolje, bude i onih koji odu... Sada je odlazak na terapiju za mene nešto kao svečani čin. Ne idem u trenerci, sredim se, našminkam, kao da idem na posao. Stekla sam tamo prijatelje. Zbližite se sa ljudima, ista je to muka, poveže vas. Imam divnu porodicu, svoje životinje (tri psa i četiri mačke), uspomene na moje učenike, ruže, crvene - koje obožavam... Razumevanje, poštovanje... Sve je to ljubav koja me pokreće, sve što sam mogla u nju sam pretvorila - dobijamo i uputstvo za ponovno pronalaženje smisla ako dobijemo drugu šansu.

Zahvalna medicini, medicinskom osoblju i Bogu

Preživela je strahotu i po tome nije izuzetak u odnosu na one koje pogodi maligna bolest. Priznaje nam da se ponekad noću probudi i na tren vrati u vrtlog beznađa ne znajući gde je, valjda su to, misli, ostaci preživljene traume.

No, pre svega je zahvalna i ponosna na zdravstvo - Kliniku za pulmologiju UKCS, čije osoblje brine ne samo o njoj već o svim pacijentima ne bi li im produžili život, učinili ga što boljim i lakšim.

- Kako da ne budem zahvalna? Kad dođem da primim terapiju za koju su naučnici dobili Nobelovu nagradu, pa meni mladi medicinski tehničar Nikola, koga zovem Nikolica, trčeći donosi ćebe da me ušuška jer reagujem groznicom... Vidi on da mi je hladno, da mi nije dovoljan moj džemper, kako da ne budem zahvalna do neba? E sad, dokle će bilo kod od nas živeti, to ne zavisi ni od medicinskog osoblja, možda ne mnogo ni od nas. Ja sam se na svom slučaju uverila da Bog postoji. Eto, i njemu sam se prepustila - ispričala je u razgovoru za eKlinika portal Đurđina Jovanović, učiteljica u penziji iz Mladenovca.

Za kraj, poručuje da bilo dobro da svi pacijenti bez obzira na vrstu karcinoma i stadijum bolesti dobijaju savremene terapije, tako bi poražavajuća statistika bila bolja. Naravno, najveća želja joj je da da bude što manje pacijenata sa njenom dijagnozom, pa naglašava da moramo kao pojedinci i društvo u celini da radimo na prevenciji. A ako se ipak razbole kao ona... onda neka bude što više Đurđina - toj želji se pridružuje i tim našeg portala.

(eKlinika.rs)