Ljudi koji nas stalno prekidaju dok pričamo: Da li su samo nestrpljivi ili imaju neki psihički problem?

Na prvi pogled, „uskakanje“ u našu priču može da deluje kao nepristojnost ili manjak kućnog vaspitanja, ali ako se to dešava često iza te potrebe stoje dublji psihološki mehanizmi

Gotovo svako od nas poznaje nekoga ko ne može da sačeka da završimo misao. Počnemo da pričamo, možda o nečemu važnom, a oni već "uskaču" u rečenicu, završavaju je umesto nas ili skreću temu ka sebi.

Ljudi koji nas prekidaju: Nevaspitanje, zla namera ili problem sa samopouzdanjem?

Preporučujemo

Međutim, psiholozi kažu da ljudi koji stalno prekidaju druge obično ne rade to iz zle namere. Njihovo ponašanje često proizlazi iz unutrašnje napetosti ili nesvesne potrebe da potvrde sopstvenu vrednost, da budu primećeni ili da zadrže kontrolu u komunikaciji.

U mnogim slučajevima, iza toga stoji nestrpljenje i teškoća u regulisanju impulsa. Osoba jednostavno ne može da izdrži tišinu između rečenica. Svaka pauza joj deluje kao poziv da „uskoči“. To je čest obrazac kod temperamentnijih ličnosti. Ali, i kod onih sa izraženom anksioznošću: preplavljeni mislima, boje se da će ih zaboraviti ako odmah ne progovore.

Ljudi koji nas prekidaju kad pričamo imaju super-ego, ali i želju za povezivanjem

Drugi oblik prekidanja dolazi od egocentričnih ličnosti, onih koji razgovor doživljavaju kao prostor za sopstveno izražavanje, a ne kao dvosmernu razmenu. Takvi ljudi ne slušaju da bi razumeli, već da bi čekali svoj red da govore. U pozadini može stajati narcistička potreba za pažnjom ili duboka nesigurnost prikrivena kroz privid samopouzdanja.

S druge strane, ima i onih koji prekidaju iz iskrene želje da se povežu. Oni nisu svesni da prekidaju. Misle da „doprinose“ razgovoru, da dodaju primer, potvrdu, ili humor. Iako deluje benigno, i ovaj oblik prekidanja može ostaviti sagovornika s osećajem da nije saslušan, da njegove reči nisu imale težinu.

Razgovor nije borba za prostor već dvosmerna razmena

U osnovi, sposobnost da zaista slušamo druge zahteva emocionalnu zrelost: toleranciju na tišinu, empatiju i samokontrolu. Onaj ko zna da sačeka, da ne prekine, pokazuje poštovanje i sigurnost u sebe. On zna da razgovor nije borba za prostor, već razmena između dvoje ravnopravnih ljudi.

Prekidanje, dakle, nije samo manir, već ogledalo unutrašnjih procesa. Neko to čini jer želi da dominira, neko jer se boji da će izgubiti nit, a neko jednostavno jer ne zna drugačije da bude prisutan u razgovoru. Razumeti te razloge ne znači opravdati ih, ali može pomoći da sledeći put, kad nas neko prekine, umesto besa osetimo znatiželju.

Kada prekidanje prelazi granicu: Mogući psihološki poremećaji

U nekim slučajevima, stalno prekidanje sagovornika može biti povezano i sa određenim psihičkim poteškoćama ili poremećajima ponašanja. Naravno, važno je naglasiti da ovakvo ponašanje samo po sebi nije dijagnoza, ali može biti simptom nečeg dubljeg.

Na primer, kod osoba sa ADHD-om (poremećajem pažnje i hiperaktivnošću) često se primećuje impulsivnost i teškoća da se sačeka red u razgovoru. Misli im se brzo smenjuju, pažnja lako skače sa teme na temu, i prekidanje tada nije izraz nepristojnosti, već rezultat teškoće u samokontroli i fokusiranju.

Kod osoba sa narcističkim crtama ličnosti, prekidanje može biti deo obrasca dominacije. Postoji potreba da se zadrži kontrola nad tokom razgovora i da se sopstveni stav predstavi kao centralan. Takve osobe često ne prepoznaju emocionalne potrebe sagovornika, jer im pažnja drugih služi kao potvrda vlastite vrednosti.

Takođe, kod pojedinaca sa anksioznošću ili socijalnim nesigurnostima, prekidanje može biti nesvesni mehanizam za smanjenje unutrašnje tenzije. Oni se plaše tišine, neizvesnosti, ili mogućnosti da će biti pogrešno shvaćeni. Zato se „ubacuju“ u razgovor da bi zadržali osećaj kontrole.

Između nepoštovanja i potrebe za razumevanjem

Ređe, ali moguće, prekidanje može biti prisutno i kod osoba sa maničnim epizodama u okviru bipolarnog poremećaja, kada energija, brzina govora i osećaj grandioznosti nadvladaju potrebu za balansiranom komunikacijom.

U svim ovim slučajevima, prekidanje nije samo navika već simptom načina na koji osoba doživljava sebe i svet oko sebe. Razumevanje pozadine ne znači da treba trpeti nepoštovanje u komunikaciji, ali može pomoći da razlikujemo svesnu nepristojnost od psihološke teškoće.