Prof.dr Nevena Čalovska Hercog: Unutar matriksa porodičnih odnosa, otuđenost se doživljava kao usamljenost, doživljaj neshvaćenosti, izostajanja razumevanja... Foto: Privatna arhiva / Shutterstock
Otuđenje u porodici svakako je jedna od tema kojom najšira javnost ne bi smela da se bavi povremeno ili na Svetski dan mentalnog zdravlja, koji se obeležava danas. Ako je i bilo ikakve „koristi“ od pandemije covid 19 koja je zaustavila svet i trajno ga promenila, onda je to značajno izmenjeni odnos prema mentalnom zdravlju i brizi o njemu, saglasni su stručnjaci.
– Sigurno je da vreme vrlo brzih sveopštih, sveprisutnih i nezaobilaznih promena, do sada nigde ranije doživljenih svetskih, pretećih izazova predstavlja specifičan zahtev za pojedince, parove, porodice, i čitave društvene zajednice. Eventualni individualni, posebni problemi bivaju pojačani i usloženi suprasistemskim zbivanjima, pandemijom, ratom. Prepoznavanje, kao i razumevanje poteškoća kroz koje kao pojedinci prolazimo je neophodno u cilju detekcije problematičnih obrazaca. Potrebno je da osluškujemo sebe ali i druge. Da ih podržavamo, budemo tolerantni i imamo razumevanja najpre za članove porodice, a onda i za osobe u okruženju – kaže u razgovoru za eKlinika portal prof. dr Nevena – Čalovska Hercog, psihijatar i porodični psihoterapeut.
Civilizacijski izazovi kojima smo kao pojedinci ali i porodice izloženi, gotovo da ne mogu ni da se nabroje. Utisak je da živimo u nametnutim imperativima lepote, zdravlja, zdrave hrane, vežbanja… Uz agresivno propagiranje istih, prisutna je i iluzija da smo putem društvenih mreža neprekidno u kontaktu. Sa druge strane ogledala, sve smo gojazniji, bolesniji, pa i nesrećniji i usamljeniji. Pitali smo sistemskog porodičnog psihoterapeuta sa velikim iskustvom koji su najčešći problemi sa kojima porodice dolaze? Jesu li ugroženija deca ili odrasli?
– Imperativ javnog diskursa (posebno pop kulture) prenosiv i dostupan kroz društvene mreže postaje dominantna vrednost virtuelnog sveta, koja se preliva i u nevirtuelnu stvarnost. Na taj način opstaju tako nametnuti često utopijski, apsolutistički ciljevi o izgledu, načinu života, opravdanosti i neopavdanosti određenih ponašanja, osećanja… Estetika stereotipa neminovno generiše frustraciju, produbljuje lično nezadovoljstvo, potkopava samopouzdanje i samopoštovanje. Neguje nerealna visoka osećanja od strane partnera i roditelja, popločavajući međusobnu konfliktnu komunikaciju – objašnjava sagovornica našeg portala.
Kako se manifestuje, a kako u naše živote, lične i porodične, u današnje vreme ulazi otuđenost? Prema rečima prof. dr Nevene Čalovske Hercog, unutar matriksa porodičnih odnosa, otuđenost se doživljava kao usamljenost, doživljaj neshvaćenosti, izostajanja razumevanja. Uz to, i nespremnosti da se međusobno pruži podrška i neguje autentična zainteresovanost za osećanja, razmišljanja, koja se često ignorišu…
Da li je pandemija covid 19 uticala i koliko da se u porodicama zbližimo jer smo bili upućeni jedni na druge, a da li je bilo i negativnih efekata jer smo se ponovo „upoznali“, samim tim i spoznali i uvideli bolje svoje mane?
– Mada je pandemija covid 19 učinila da mnoge porodice više vremena provode fizički zajedno i da im to prija, da su iskusili zadovoljstvo u međusobnim odnosima komunicirajući neposredno više i bolje, za mnoge je ova „prisilna“ konstelacija razotkrila nerešene teškoće i disfunkcionalnosti. Važnost porodice se ne menja kroz vreme. To je baza koja obezbeđuje osećaj stabilnosti i podrške, ali podrazumeva i poštovanje i pridržavanje jasnih pravila koja upravo roditelji postavljaju – podseća prof. dr Nevena Čalovska Hercog.
Nekada su roditelji skrivali svoju decu ako postoji neki od problema sa mentalnim zdravljem. Situacija se menja, primetno je da se stručna pomoć traži neuporedivo češće u odnosu na ranije. Međutim, stigma je, naglašava naša sagovornica, i dalje nešto što je, nažalost, prisutno u našem obrascu življenja i konstatuje:
– Pandemija je pomerila mentalno zdravlje sa margina javnosti. Normalizovala je bavljenje mentalnim zdravljem kako pojedinca, tako i porodica. Svakako je doprinos destigmatizaciji mentalnih teškoća prepoznatljiv. Traženje stručne pomoći je daleko češće, a kako smo mi na „roditeljstvo centrirana kultura“, lakše se traži pomoć za teškoće koje manifestuju deca. Stručnjaci značajno doprinose uklanjanju stigme unutar porodice, i sagledavanju porodičnih odnosa kao moguće isceljujućih.
Koja je tačno definicija empatije i gde je danas ne samo u psihoterapeutskoj praksi u smislu razvijanja u porodici, već i refleksiji prema drugim ljudima?
– Empatija, fenomen prepoznavanja i razumevanja tuđih osećanja predstavlja osnovnu dimenziju, kohezivnost u međuljudskim odnosima. Ljudi se rađaju sa empatskim potencijalom, koji se dalje razvija i aktuelizuje kroz porodični život. Zdrav unutrašnji radni model, koji podrazumeva dobar i stabilan odnos prema samom sebi, samopouzdanje i dobar odnos prema svetu spolja, sa kapacitetom uspostavljaja trajnih i bliskih odnosa, čini suštinu empatije. Roditelji kroz vaspitanje često nameću pravila na način koji deca doživljavaju kao izraz agresivnosti, bez empatije, što može generisati hostilnost, međusobno emocionalno udaljavanje i niz drugih međuljudskih teškoća – naglašava prof. dr Čalovska Hercog.
Sagovornica eKlinika portala kaže da osobe kojima je pomoć potrebna najčešće biraju porodičnog terapeuta kroz neformalnu preporuku prijatelja. Objašnjava nam i da je suština porodične sistemske terapije u tome da kada jedan član porodice ima problem, ostali učestvuju u traženju i pronalaženju rešenja.
Prof. dr Nevena Čalovska Hercog, koja je i član Asocijacije sistemskih terapeuta (evropskog akreditovanog trening instituta za psihoterapiju), ističe da porodična terapija ne smatra da je problem samo u pojedincu, već u odnosima, relacijama i interakcijama koje ostvaruje u porodici.