Patogeno roditeljstvo ili „otuđenje od roditelja“ je termin koji se odnosi na situaciju u kojoj jedan roditelj negativnim uticajem otuđuje dete od drugog. Klinički rečeno, patogeno roditeljstvo podrazumeva dijagnostičke patologije kod roditelja (roditelj koji otuđuje) koje oni projektuju na svoju decu. Cilj takvog uticaja na dete „roditelja koji otuđuje“ jeste da formira savez sa detetom i to tako što ga „truje“ zabludama o drugom roditelju. Prema objašnjenju stručnjaka, patogeno roditeljstvo tipično je u slučaju konfliktnog razvoda braka i prema psihologiji smatra se psihičkim zlostavljanjem deteta.
Šta je patogeno roditeljstvo?
Fenomenom patogenog roditeljstva bavi se američki klinički psiholog Craig Childress, kreator prvog naučno utemeljenog i sveobuhvatnog modela za procenu, dijagnostikovanje i terapiju patogenog roditeljstva i odbijanja deteta od roditelja. Childress naglašava da je patogeno roditeljstvo kreiranje patologije u detetu kako bi se zadovoljile emotivne potrebe roditelja.
– Jedan od roditelja je patološki. On ima nerešene traume iz svog detinjstva i manipuliše detetom kako bi se mu se dete „pridružilo“, stalo na njegovu stranu. Taj roditelj pravi suprotstavljene strane u konfliktu i primorava dete da izabere stranu jednog ili drugog roditelja, bez mogućnosti da dete upravlja ravnotežom između oba roditelja. Tako jedan roditelj svoju patologiju reflektuje na dete – ističe u razgovoru za eKlinika portal klinički psiholog Craig Childress, koji je prošle nedelje učestvovao na konferenciji „Izazovi ravnopravnog roditeljstva“ u organizaciji Centra ravnopravnog roditeljstva i ambasade Švedske.
Postoji četiri tipa odnosa u porodici i oni zavise od polova. Psiholog Craig Childress navodi da su dva odnosa veze suprotnog pola – odnos majka-sin i otac-ćerka, a druga dva su odnosi istog pola, odnosno veze identiteta otac-sin i majka-ćerka.
– Svaki od tih odnosa je jedinstven i vredan – veza oca i sina ne može da se zameni vezom majke i sina, kao što se i odnos oca i ćerke ne može zameniti odnosom majke i ćerke – ističe Childress.
U kojim situacijama dolazi do otuđenja deteta od roditelja?
– Otuđenje deteta dešava se kada jedan roditelj ima nerešenu traumu, koja za posledicu ima razvijanje lažnih strahova o drugom roditelju, a koje nameće detetu. To se zove zajednički zabludni poremećaj. Osoba koja ima zabludu fiksirala je i lažno veruje da je dete žrtvovano. To ih kvalifikuje za dijagnozu psihičke zloupotrebe dece i veoma smo zabrinuti zbog toga. Nije to otuđenje deteta od roditelja, to je psihičko zlostavljanje deteta koju vrši patološki roditelj stvarajući lažnu patologiju vezanosti sa detetom kako bi manipulisao sudom – naglašava klinički psiholog Craig Childress, podsećajući da su ovakve situacije česte, koliko su česti i konfliktni razvodi s obzirom na to da svi visoko konfliktni razvodi imaju takav problem.
– Normalni, razumni roditelji nikada neće dovesti dete u takvu situaciju. Oni se trude da smanje konflikte sa drugim roditeljem, jer saosećaju sa detetom i razmišljaju o njegovoj dobrobiti. U SAD, na primer, oko 90 odsto roditelja ima samostalno ili zajedničko roditeljstvo, a onih 10 procenata roditelja uglavnom je u grupi patoloških roditelja jer su i razvodi bili visoko konfliktni.
Koliko je patogeno roditeljstvo toksično za decu?
Patogeno roditeljstvo znači stvaranje lažne patološke povezanosti sa jednim roditeljem, koja uništava vezu deteta sa drugim i u osnovi narušava ostatak njegovog života, navodi za eKlinika portal klinički psiholog Craig Childress.
– Problem je u tome što mi želimo da deca, i posle razvoda, osećaju da ih roditelji vole, a imamo situaciju da je odnos sa jednim roditeljem potpuno uništen. Takvo dete ne oseća da ga vole ni mama ni tata, ne oseća njihovu ljubav. Deca se osećaju kao krivci za loše odnose roditelja, a čitav život im je uništio taj roditelj, koji gleda samo svoje potrebe i koristi dete kao oružje protiv drugog, samo da bi mu naneo patnju. U osnovi, to je zlostavljanje supružnika/partnera, u kome neko koristi dete kao sredstvo i oružje u borbi protiv drugog partnera. Međutim, tako se i kod deteta stvara toliko značajna patologija, da ono postaje psihički zlostavljano i zloupotrebljeno dete – objašnjava Childress.
Deca su, kako ističe, uglavnom privržena „krhkom roditelju“ a to je uvek onaj patološki roditelj, koji stvara zabludu kod deteta i navodi ga da poveruje u lažnu stvanost. Na taj način manipuliše detetom i stvara lažno verovanje da je dete žrtvovano i tako uspostavlja lažnu patologiju vezivanja.
Kako se rešava problem kada psiholozi utvrde da je u pitanju patogeno roditeljstvo?
– Svi profesionalci, koji se bave mentalnim zdravljem, imaju dve obaveze – obavezu da brinu i obavezu da zaštite pacijenta – od samoubistva, od ubistva, od zlostavljanja i zloupotrebe. Ukoliko procenimo da je neki odnos potencijalna zloupotreba dece, na nama je da ga precizno dijagnostikujemo i da stanemo u zaštitu deteta i kažemo sudu šta se dešava. Sudovi i sudije ne procenjuju patologiju i ne daju dijagnoze, oni se pozivaju na našu ekspertizu o mentalnom zdravlju pacijenta, jer mi dajemo dijagnozu, koji je roditelj zlostavljač ili zloupotrebljava dete. Mi procenjujemo koji roditelj kreira patologiju kod deteta i o tome obaveštavamo sud. Tada sud ima jasne i relevantne informacije prema kojima može da deluje – objašnjava Craig Childress ulogu psiholologa i važnost uspostavljanja prave dijagnoze mentalnog zdravlja.
Svaki zlostavljač ima neki mentalni problem
Sagovornik eKlinika portala navodi da postoji četiri vrste zlostavljanja – fizičko, seksualno, psihološko i zlostavljanje zanemarivanjem.
– Ukoliko govorimo o bilo kakvoj vrsti zlostavljanja ili zloupotrebe dece, jasno je da svaki zlostavljač ima nekakav mentalni problem. Ali, fokus se ne stavlja na problemi mentalnog zdravlja, već na zaštitu dece. Ukoliko ne postoji zlostavljanje dece, ne procenjuje se ko je dobar roditelj, a ko nije. Ne treba ići kod roditelja kako bi im se reklo da li su dobar ili loš roditelj, da imaju pravo da budu roditelj u skladu sa svojim ličnim, kulturološkim i religijskim vrednostima i verovanjima ukoliko nema zlostavljanja dece. Zabrinuti smo jedino kada jedan ili drugi roditelj zlostavlja ili zloupotrebljava dete na bilo koji način u visoko konfliktnim razvodima, bez obzira na to da li je to roditelj, koji je otuđen sa detetom, ili je to drugi roditelj, koji kreira lažno odbacivanje i stvara to otuđenje. Na nama je da procenimo i odlučimo koji roditelj stvara takvu situaciju kako bismo ga ispravno lečili – naglašava klinički psiholog Craig Childress.
Kako može da se izađe iz kruga zvanog patogeno roditeljstvo – koji metodi pomažu?
– Proces je lak kada zaštitimo dete. Ukoliko govorimo o fizičkom zlostavljanju, na primer, i imamo dete koje je zlostavljano, dobijalo je batine, tada ne postoji tretman koji će biti efektan i efikasan dokle god to dete vraćamo kući gde će ponovo biti tučeno. Takva deca u školi reaguju ljutito, a ja ne mogu da se dogovorim sa njima da to ne rade, jer se vraćaju kući u kojoj će opet dobiti batine. Moj je zadatak da zaštitim dete, a onda mogu da lečim simptome – naglašava psiholog Childress i objašnjava da kada se zaštiti dete onda se psiholozi ponovo vraćaju nasilnom roditelju, kako bi se obnovili porodični odnosi.
– Porodica uvek postoji. Čim se dete rodi, stvara se porodica i nikada neće prestati da postoji, jer, razvodi se brak, a ne porodica, i upravo dete spaja ta dva dela. Ukoliko dete odbaci bilo koju stranu, to znači da odbacuje polovinu sebe. Važno je da dete bude u porodici i da radimo ne samo sa njim, već sa celom porodicom na pronalaženju porodičnog rešenja – kaže za čitaoce eKlinika portala američki klinički psiholog Craig Childress, kreator prvog naučno utemeljenog i sveobuhvatnog modela za procenu, dijagnostikovanje i terapiju patogenog roditeljstva i odbijanja deteta od roditelja.
Patogeno roditeljstvo ne postoji u srpskom zakonodavstvu. Uglavnom se vezuje za majke koje žele da se na ovaj način osvete bivšim muževima/partnerima. Deca uvek trpe prilikom razilaženja roditelja.