Anksiozna ponašanja ne moraju da budu uvek posledica trenutne životne situacije, već može da se odnosi na neke traume koje smo proživeli u ranijim periodima života, najčešće u detinjstvu.
Traume iz detinjstva
Neke od stereotipnih osobina anksioznosti uključuju nervozu, strah od javnog nastupa ili strah od boravka u velikom društvu. Mnogi oblici anksioznosti nisu tako očigledni, kao što je to slučaj kod ljudi koji su zapravo veoma društveni, a ipak se plaše susreta na kafi sa samo jednom osobom.
Mnoge osobe koje su preživele traumu u detinjstvu se plaše da će biti dovedene u situaciju iz koje ne mogu da pobegnu, kao što je, na primer, kada drugi ljudi zauzmu njihov „siguran prostor“.
„Traumirani mozak“ želi da izbegne svako iskustvo koje nas podseća na vreme kada nismo bili u stanju da pobegnemo od neprijatnosti. Ovi odgovori se manifestuju u mnogim različitim oblastima života osobe. Prema mišljenu psihologa ovo su najčešći anksiozni odgovori na traume iz detinjstva:
Ne javljamo se na telefon i izbegavamo pozive
Nekome ko nema socijalnu anksioznost, javljanje na telefon može izgledati kao jednostavan zadatak, a izbegavanje može biti samo odraz lenjosti.
Međutim, ono što razlikuje anksiozno ponašanje od normalne lenjosti ili izbegavanja jeste skok adrenalina i kortizola koji se dešava osobi koja ima traumatsku istoriju. Iako jednostavno naručivanje hrane za poneti ili potvrđivanje liste namirnica sa partnerom može biti neutralno iskustvo, odgovaranje na neočekivani poziv izaziva strah da bi taj čin mogao da dovede do razgovora u kojem bismo mogli da uradimo nešto pogrešno. Ovo podseća na osećaj kada su nas roditelji ili staratelji uhvatili iznenada u nekoj nedozvoljenoj radnji i „postavili nas na mesto“, zbog čega iznenadni pozivi mogu da nam budu asocijacija na pogreške i neprijatnosti koje samo zbog njih doživeli.
„Isključivanje“ ili ćutanje kada se nađemo u velikom društvu
Ako ovo i ne izgleda kao očigledna socijalna anksioznost, ponekad jeste. Mnogi oblici socijalne anksioznosti mogu biti rezultat odrastanja u haotičnom okruženju, gde je naš nervni sistem bio konstantno neregulisan, ili gde smo stalno morali da budemo “uključeni”, odnosno spremni da se brinemo o nekom drugom, ili spremni za komunikaciju.
Kao rezultat toga, odrasli koji su preživeli traumu u detinjstvu ponekad imaju problema sa preteranom stimulacijom tokom društvenih okupljanja. Situacije u kojima se od nas očekuje da se predstavimo tako što ćemo se angažovati poptuno, mogu biti iscrpljujuće i mogu da stvore osećaj pritiska, kao da ne postoji način da se mentalno predahnemo. U takvim okolnostima umesto da se uključimo u konverzaciju, mi se distanciramo gledajući u telefon, odlazimo u kupatilo da budemo sami ili ćutimo.
Nervozni smo zbog nečije blizine
Mnogi ljudi koji imaju socijalnu anksioznost vole da u bioskopu sede udaljeni od drugih. To što nepoznata osoba sedi pored njih u bioskopu, zapravo može učiniti da anksiozna osoba ne može da se fokusira na film zbog toga što je toliko svesna neposredne blizine druge osobe. Kada smo odrasli u okruženju u kojem su naše granice narušene, imamo pojačan osećaj svesti o drugim ljudima i našem položaju među njima.
Potreba da sedite na određenim mestima
Osobe koje su preživele neke traumu kažu da više vole da sede leđima okrenute zidu, a ne prema vratima ili otvorenom prostoru. Zbog njihovog stalnog stanja hiperbudnosti, njihov nervni sistem ih drži „spremnim“ za svaku uočenu, čak i nelogičnu pretnju. Sedenje na mestu gde mogu da posmatraju druge ljude i situacije koije se oko njih dešavaju smiruje tu tenziju, makar samo na trenutak.
Neprestano se izvinjavamo, čak i za stvari koje nisu naša krivica
Kada nas stalno kritikuju ili navode da osećamo da je sve naša krivica, razvijamo snažan osećaj stida. Ovo se manifestuje u stalnoj potrebi da se preterano izvinjavamo, čak i kada nismo učinili ništa loše. Ovo je često rezultat emocionalnog zlostavljanja ili zanemarivanja u detinjstvu.
Anksozna ponašanja – pojačan osećaj uplašenosti
Kada je nervni sistem stalno napet, uobičajeno je da imate pojačan odgovor na zvukove ili stimuluse koje drugi možda ne primećuju ili im ne smetaju. Pojačani odgovor na iznenadne nadražaje je u korelaciji sa traumom i zlostavljanjem iz detinjstva.
Ne volite da imate goste, jer ne možete da kontrolišete kada odlaze
To je često zbog toga što niste bili kao mali u mogućnosti da kontrolišete sopstveni prostor. Odrastali ste u kući u kojoj su granice bile „zamagljene“ a privatnost narušena.
Tekst o anksioznosti je napisan vrlo strucno, pri cemu ste kratko i jasno opisali jedan od najcescih uzroka ove bolesti, a to je zlostavljanje u detinjstvu. Bolujem od socijalne anksioznosti dugi niz godina i identifikovao sam sebe sa svim uzrocno posledicnim vezama koje ste naveli u temi. Socijalna anksioznost je vremenom postajala izrazenija i sve vise me je ometala u normalnom funkcionisanju. Nemam problem da odem u prodavnicu, restoran, kafic ili druga prostorno manja javna okupljalista, kao ni da jedem ili pijem u javnosti, nemam problem ni da se potpisujem u prisustvu drugih osoba, ali imam veliki problem da uzmem aktivnog ucesca na formalnim skupovima, prezentacijama, na javnim nastupima, sastancima, razgovorima i slicnim situacijama na kojima su prisutni autoriteti i ljudi iz struke. Pored toga, imam problema sa brzim i nerazumljivim govorom u dijaloskim komunikacijama, kao i sa kontaktom oci u oci sa sagovornikom. Iako se trudim da usporim svoj govor tako da on postane ozbiljniji i razumniji sagovorniku, ne uspevam uvek, iz razloga zato sto zelim sto pre da zavrsim sa izlaganjem i da se sklonim iz centra paznje u koji sam dospeo onog trenutka kad sam uzeo rec. Kontakt oci u oci sa sagovornikom izbegavam uglavnom uvek, jer osecam veliki stid, ponizenost, nelagodnost, imam osecaj nize vrednosti i neadekvatnosti. Ako ne mogu da izbegnem javno izlaganje i obracanje, ono bude propraceno crvenilom lica, snaznim lupanjem srca, znojenjem lica i dlanova i brzim i nerazumljivim govorom, posle cega se osecam vrlo posramljeno. Ne druzim se ni sa kim i slobodno vreme, uglavnom, provodim kod kuce, u sobi u kojoj se osecam najsigurnije. Medjutim, uspeo sam da postignem izuzetne uspehe i rezultate na polju formalnog obrazovanja, dostigavsi PhD nivo koji trenutno pohadjam. Verujem da su pomenuti uspesi odraz mojih nastojanja da dokazem svoje mogucnosti okolini od koje sam trpeo verbalna i fizicka ponizenja, neodobravanja i kontinualna osporavanja sveukupne licnosti i rada. Zasnivanje radnog odnosa u struci donelo je sa sobom nove probleme, jer sam se zaposlio na poziciji koja podrazumeva saradnju i verbalne kontakte sa mnogim ljudima iz organizacije i sa strane, sto podrazuneva uspostavljanje neposredne komunikacije sa ciljem dogovora oko daljih poslovnih aktivnosti. Medjutim, razgovor telefonom sa meni nepoznatim ili poznatim osobama mi ne predstavlja problem i telefonske razgovore, uglavnom, obavljam uspesno. Slicno tome, uglavnom, nemam problema da zaustavim slucajnog prolaznika na ulici kako bih ga pitao za informaciju, ali umem da budem konfliktna licnost, sa potencijalom za svadju, jer smatram da mi takve situacije jacaju samopouzdanje i omogucavaju da se osecam opustenije u drustvenoj situaciji. Taj svadjalacki nagon, verujem, vodi poreklo iz detinjstva u kojem nisam imao smelosti i hrabrosti da se suprotstavim „lokalnim autoritetima“ i da iskazem svoje misljenje. Zelim, jos jednom, da pohvalim Vas tekst koji je vrlo informativan i koji daje uvida u elementarne probleme sa kojima se suocavaju osobe obolele od socijalne anksioznosti. Vas tekst ce, svakako, pomoci mnogima da identifikuju i da prepoznaju simptome socijalne anksioznosti u svom ponasanju, dok ce kod drugih ucvrstiti uverenja o potrebi preduzimanja konkretnih koraka na trazenju strucne pomoci i izlecenju. Zivi i zdravi bili.