Kada granica profesionalnosti nestane: Majka hirurg uvela dete u operacionu salu – slučaj koji je potresao svet

Koliko daleko sme da ide roditeljska ljubav pre nego što postane greška? Slučaj austrijske neurohirurškinje koja je dozvolila svojoj 12-godišnjoj ćerki da prisustvuje operaciji mozga pokazuje koliko je tanka linija između nežnosti i neodgovornosti — i koliko lako dobre namere mogu postati opasnost

Da li je moguće da roditeljska ljubav i ponos zasene razum i profesionalne granice? Priča o austrijskoj neurohirurškinji koja je pustila svoju 12-godišnju ćerku da prisustvuje operaciji mozga postavlja pitanje – gde prestaje nežnost, a počinje odgovornost?

Zamislimo da smo lekari. Svakog dana donosimo odluke o ljudima koji se nalaze na ivici između života i smrti. A onda nas, u toj sterilnoj, hladnoj sali, posmatra naše dete – radoznalo, zadivljeno, željno da razume svet koji spašava živote.

Preporučujemo

Koliko daleko bismo bili spremni da idemo?

Ovo pitanje postalo je bolno stvarno kada je austrijska neurohirurškinja optužena da je dozvolila svojoj dvanaestogodišnjoj ćerki da tokom hitne operacije pridrži bušilicu, a navodno i napravi otvor u lobanji pacijenta.

Hitna operacija koja je promenila život

Incident se dogodio u januaru 2024. godine u Univerzitetskoj bolnici u Gracu, jednom od najuglednijih medicinskih centara u Austriji. Pacijent, radnik na farmi, doveden je helikopterom nakon što mu je grana pala na glavu. Operacija je bila hitna i složena. Pored lekarskog tima, u sali se tog dana našla i devojčica u hirurškom mantilu.

Tužiteljka tvrdi da je dete „samostalno izbušilo rupu u izloženoj lobanji pacijenta“, dok joj je majka objašnjavala funkciju instrumenta. Majka, koja je imala više od 20 godina besprekornog iskustva, negira da je ćerka bila sama u kontaktu sa bušilicom. Kaže da je samo „položila ruku na alat“, dok je sve vreme kontrolu imala njena koleginica.

– Moja najveća greška bila je što sam je pustila da priđe stolu.

Rečenica izgovorena u sudnici 14. oktobra odzvanja kao priznanje svake ljudske slabosti. Sudija joj je uzvratila mirno, ali čvrsto:

– Vaša najveća greška bila je što ste je uopšte uveli. Dete nema šta da traži u operacionoj sali.

Obe lekarke — i glavna i mlađa — izgubile su posao. Slučaj je potresao Austriju i izazvao reakcije širom sveta. Pacijenti, kažu iz bolnice, sada sumnjaju u lekare kojima su do juče verovali.

– Poštovanje prema pacijentima je naša sveta dužnost - kaže šef neruohirugije dr Stefan Volfzberger, koji je još pred sudom izjavio:

– Ovaj slučaj je poznat u celom svetu. Pacijenti su uznemireni i pitaju da li mogu da nam veruju. Poštovanje prema pacijentima je naša sveta dužnost.

Majka, koja je u međuvremenu priznala da je u trenutku slabosti kolegama rekla da je „ćerka izbušila prvu rupu“, objasnila je da je to učinila zbog „glupog majčinskog ponosa“.

Pacijent, koji je preživeo i oporavlja se, nije mogao da svedoči zbog bolesti, a dete je, po odluci suda, izuzeto iz postupka. Suđenje je odloženo do 10. decembar.

Granice koje nas štite

Ovaj slučaj prevazilazi medicinu. To je priča o tankoj liniji između ljubavi i odgovornosti, između ponosa i opasnosti. Koliko često i sami, u pokušaju da pokažemo dobrotu, bliskost ili podršku, pređemo granicu koja postoji s razlogom?

Neke odluke ne donosi profesionalac u nama, već čovek. A čovek, ma koliko stručan bio, ponekad zaboravi da svaka dobra namera može postati greška — ako izgubi meru.

Jer nije svaka dobra namera bezopasna. A ni svaka greška zlonamerna.

Ovo nije samo priča o jednoj lekarki i njenoj ćerki. Ovo je podsećanje na to da su granice znak brige, ne hladnoće — i da nas upravo one čine ljudima kojima se može verovati.