BELA SLAČICA – Sinapis alba
Bela slačica je jednogodišnja biljka koja se gaji, a susreće se ponegde i kao korov među žitom, po vrtovima, njivama, travnjacima i zapuštenim mestima. Visoka je obično do 60 cm, razgranata, sa perasto izrezanim lišćem i sitnim žutim cvetovima. U plodovima ima po nekoliko sitnih žućkastih semenki, zbog kojih se i gaji.
Bela slačica je uspešan lek protivu bolesti stomaka, jetre, creva i svega drugog što spada u organe za varenje hrane. Lekovita vrednost slačice vidi se unekoliko i iz njenih sa stojaka. Njeno seme ima mnogo sluzi, oko 30% masnog ulja, belančevine, šećera, mineralnih i drugih sastojaka i jedno ljuto jedinjenje – sinalbin. Ovo jedinjenje sadrži sumpor i kad se zrno slačice istuca i pomeša s vodom ili žvaće, onda se sinalbin razlaže.
Kad se svako jutro na prazan stomak sažvaće i proguta nekoliko zrna slačice, poboljšava pamćenje, razvedrava misli i otklanja nesvesticu. Slačica se upotrebljava za lečenje ili kao začin uz jelo, ili gutanjem zrna s vodom ili zamešana kao cicvarica u vodi ili sirćetu, te služi za oblaganje. Kad se guta, onada se uzima obično tri puta na dan, po jednu malu kašičicu semena čista, zdrava, skorašnjeg i celog. Ona se uzima izjutra na sat pre doručka, sat pre ručka, a uveče pri polasku na spavanje.
Za oblaganje spolja ona se upotrebljava u vidu obloge koja se lako pravi. Uzmi brašno od semena bele slačice pa ga zamesi u malo hladnoj vodi, tako kao pogustu cicvaricu. Smesu tu namaži na po tanku krpicu i oblaži tamo gde potreba iziskuje. On se drži obično na koži po 10 minuta do četvrt sata, a gde je opasnost neka, onda i duže. Ako izazove mehuriće na koži, treba ih namazati puterom ili zejtinom, da manje bole i da pre zarastu.
Za jelo bela slačica se upotrebljava kao začin u vidu sosa. Uz jelo se može jesti mažući ga nožem pomalo na zalogaj hleba ili na komadić mesa. Za obrok jedan dovoljna je jedna kašičica, dakle dve na dan da oživi i razgali trome. Seme bele slačice se danas koristi kao glavna sirovina za izradu senfa.