Zorka iz Kragujevca je bila zdrava kao dren, a onda joj se pojavila ranica na uglu usana: Mislila je da je od prljave šolje, odlagala pregled, a onda je usledila borba za život

Zorka Veličković (54) iz Kragujevca više nije sa suncem „u ljubavi“. Moralo je tako, i to je jedan od važnih razloga zašto o iskustvu koje prolazi želi da govori javno. Imala je i dosta sreće, iako nije na vreme poslušala svoje telo i znake koje joj je slalo. Uostalom, ko sa ranicom u uglu usana koja ne prolazi pomisli na rak? 

Zdrava, prava, bez dana bolovanja: Olako je shvatila ranicu u uglu usana

Iako je najveći deo života provela u prirodi, šetajući ili vozeći bicikl i bila „crna“ već u aprilu, sagovornica eKlinika portala danas je sigurna da je kumulativna izloženost suncu doprinela razvoju njenog kancera. Zdrava, prava, kako to naš narod kaže. Ni povišenog pritiska, ni dana bolovanja osim porodiljskog. Čak ni grip.

–  U svemu ovome ima i moje krivice, pa je važno izvući pouke iz mog slučaja. Sunce je sigurno doprinelo. Ljudi moraju da shvate da ovo danas više nije ko ono nekada i da se ne treba izlagati kad je najjače. Sve je počelo je kao ranica u uglu usana. Mislila sam da je od neke prljave šolje u školi, da je obična žvala. Nisam znala ni ko mi je izabrani lekar, ko da ide po gužvama u domu zdravlja… Onda su krenuli plikčići, pa je ličilo na herpes. U početku to jeste bila infekcija. Reagovalo je na lekove, ali nikad potpuno – priseća je Zorka Veličković.

Moto „Misliću o tome sutra“ umalo je koštao glave: „Mleko je prosuto“, nema plakanja

Srećom (sada zna da je bila i miljenica sreće), pukao joj je zub. I tada je odlagala odlazak zubaru. Usna ju je već bolela toliko da nije mogla da otvori vilicu normalno. Napravila se i rana na obrazu. 

– Moj odbrambeni mehanizam je onaj koji imaju mnogi: misliću o tome sutra, nije to ništa, ćutim dok ne prođe. Nisam od onih što odmah skoče da reše problem. Trpim, pa kad puknem… Zato je ovo i zahvatilo toliko puno tkiva. Sve bi bilo mnogo lakše da sam otišla odmah. Ali, mleko je prosuto, nema plakanja. Kad sam krenula po doktorima već sam bila dovoljno izmučena samolečenjem i pogrešnim lečenjem tako mi je jedino preostalo da idem i ne stajem. Pamtim reakciju specijaliste, bukvalno je bio histeričan kad je video. Vrištao je ne na mene nego na to što ne može da radi, nema sa kim da radi, nema gde da radi, nema sa čim da radi. I sestra, koja onako sa zgranutim izrazom lica pita: „Pobogu, šta ste čekali do sad?!“ Osetila sam se kao da stojim na ivici groba a oni, eto, moraju da me gurnu jer sam predugo čekala – važne poruke kroz svoje iskustvo šalje naša sagovornica.

Promena po dolasku u Beograd: Drugačiji odnos, pa operacija

Priznaje da se tada prvi put uplašila. No, kad sve se promenilo kada je otišla u Beograd. Dobila je uput za Stomatološki fakultet, maksilofacijalnu hirurgiju. Tu je naišla, kako kaže, na „drugi svet“: drugačiji stav lekara, ton kojim se obraćaju, dobila osećaj da je sigurna. Ako je još nešto dobro u njenoj priči – nije ništa guglala. Odnos medicinskog osoblja koje je brinulo o njoj doživljava i kao jednu vrstu odgovora ne njeno nepoverenje u sistem. Valjda zato sada svakog lekara, sestru, spremačicu koje je srela u toku lečenja dvostruko više poštuje, ceni i razume.

Usledile su tri operacije i 40 dana bolnice. Usta zašivena, svaki saborac u šavovima. Razne muke, velike, ali ne kukaju. Hrabre se, dele komplimente jedini drugima, ali i želje i uverenja da će se sresti tamo, napolju.

Samo jednom se isplakala zbog ožiljka: Ja sam mnogo više od mog izgleda

Zorka želi posebno da naglasi da nema hrabrijih ljudi od onkoloških pacijenata. Kaže i da je „amater“ za većinu onih koje je upoznala. Nema osećaj da je onkološki pacijent. „Kancer je uklonjen, idemo dalje“ njeno je geslo, a o tome kako je drugi vide sa vidljivom promenom na licu kaže:

– Lice je takvo kakvo je. Ne brinu me ožiljci, ne krijem ih i ne krijem se. Ipak, prvi put kad sam otišla u prodavnicu i srela moju bivšu učenicu, njen pogled kao da vidi nešto užasno, e, to me je ubilo trenutno. Isplakala sam se, izbesnela i teram dalje. Nemam problem sa izgledom. Nikad nisam time bila opterećena jer sam ja mnogo više od mog izgleda.

Uskoro će ponovo moći da priča, jede, viče: Onaj ko na tebi vidi samo ožiljke nije ti prijatelj

Naša sagovornica slika konje ceo život, kuća joj je ispunjena slikama konja, koje je naslikala. Tri puta je zbog njih išla u Indiju. Izabrala je da živi sama, sa životinjama, van grada. Ispunjava je i da samo sedi na terasi i sluša ptice.

Uskoro je očekuje rekonstrukcija lica, što će omogućiti da joj se otvore usta i da može da jede, priča, da se smeje. I da viče, dodaje.

– Ljudi oko mene su pre svega ljudi. Ponašaju se kao da mi nije ništa, tako se i ja ponašam. Da mi se oporavi tkivo u ustima od zračenja, pa krećem na operacije. Moje iskustvo govori da ako te ljudi oko tebe vide i vole jer si ono što jesi – sve je OK. Onaj ko na tebi vidi ožiljke i tvoju muku taj ti nije prijatelj, taj je tu samo da bi se hranio tvojom patnjom. Takve sam eliminisala iz života. Ključ uspeha i izlečenja (smatram se izlečenom) su pravi ljudi oko tebe, jer čovek nije ostrvo. Trebaju nam pre svega prijatelji, treba nam lepa reč, treba nam da doktor bude stabilan, siguran i nasmejan – poručuje sagovornica eKlinika portala.

Život nema reprizu: Rak je podmukao, ali se da pobediti

Zorka Veličković konstatuje da spada u „lakše“ slučajeve, jer je tip njenog karcinoma usne bazocelularni. I sve žlezde koje su uklonjene sa te strane bile su, srećom, čiste. 

– Više me boli patnja drugih. Ne mislim na svoju, trudim se dan po dan da idem ka boljitku. Kvalitet mog života je drastično pao. Ne osećam ukus. Nisam jela od aprila, samo na slamčicu pijem splačine na različite načine. Izgubila sam petnaestak kilograma, sondu sam imala 21 dan. Prolazim mali trenutni pakao sprženog tkiva od zračenja. Ali, super sam. Rak je podmukao, ali da se pobediti. Treba i sreće da naiđete na prave ljude u pravom trenutku. Sreća u nesreći je lek… Ne pričam ovo da skupljam  reči ohrabrenja, dovoljno sam hrabra. Delim da znate da život nema reprizu, da vas čas saplete, ali da treba uvek što pre da ustanete i terate dalje onako kako želite i morate. Sutra je novi dan, što bi rekla Scarlet O’Hara – optimistična je slikarka i učiteljica Zorka Veličković u razgovoru za eKlinika portal.