Nils Skudra je talentovani pisac, umetnik, pijanista, glumac i osoba izuzetnih talenata. Živi sa Aspergerovim sindromom, jednim oblikom ponašanja iz autističkog spektra. Njegov osvrt na kultni film „Rain man“(„Kišni čovek“) daje nam zanimljivu paralelu o shvatanju autizma nekad i sad, ali i pomaže boljem razumevanju i percepciji ove dijagnoze.
Potpuno nova impresija nakon „svežeg“ gledanja kultnog filma „Rain man“
Skudra je film „Rain man“ iz 1988. godine sa Tomom Kruzom i Dastinom Hofmanom u glavnim ulogama prvi put pogledao kada je bio mnogo mlađi i tek počinjao da saznaje više o autizmu. Bilo je to neposredno nakon što mu je dijagnostikovan Aspergerov sindrom.
Međutim, nedavno je odlučio da ponovo odgleda ovo remek-delo i kako kaže, to drugo gledanje ostavilo je neizbrisiv utisak na njega. Impresije se pre svega odnose na tadašnji prikaz autizma, ali i napredak učinjen u globalnom smislu o (u)poznavanju autizma za više od tri decenije otkako je objavljeno ovo kultno ostvarenje.
Pisac sa Aspergerovim sindromom podseća da se u filmu najpre srećemo Čarlija Babeta, koga glumi Tom Kruz u jednoj od njegovih najboljih uloga i po mišljenju publike i kritike. On je mladi, narcisoidni i sebični trgovac iz Los Anđelesa, koji se suočava sa krizom u svojoj auto-kući. Dok pokušava da se izvuče iz finansijskog haosa u koji je zapao, odlučuje da ode na odmor u Palm Springs sa devojkom i koleginicom Suzanom (igra je italijanska glumica Valerija Golino). Njihov odnos je kompleksan, a Suzana nezadovoljna zbog Čarlijeve egocentričnosti i nedostatka sluha i empatije za bilo šta što se tiče nje lično ili drugih ljudi.
Šokantno saznanje o bratu koji ima autizam: Dastin Hofman je „Rain man“
Nakon što iznenada sazna za smrt oca sa kojim zbog loših odnosa nije imao nikakav kontakt, Čarli naglo menja plan i odlazi u Sinsinati na sahranu. Motivisan je prvenstveno željom da otkrije šta mu je ostavljeno u nasledstvo. Na njegovo veliko razočaranje, otkriva da je nasledio samo očev ružičnjak i luksuzni, ali zastareli automobil, dok je imovina vredna 3 miliona dolara stavljena u fond kojim upravlja anonimni korisnik.
Čarli je vešt manipulator, pa uspeva da sazna da očevim nasledstvom upravlja Rejmond Babet, koga igra Dastin Hofman. Tada saznaje i da ima starijeg brata, osobu sa autizmom. Kako Rejmond nije sposoban za samostalan život, novčana sredstva su poverena njegovom staratelju, Institutu Volbruk, gde Rejmond i živi. Reč je o ustanovi za lečenje osoba sa mentalnim i razvojnim smetnjama u kojoj Rejmond živi već više od 20 godina. Iako je relativno visoko funkcionalan, nije sposoban da se brine sam o sebi.
View this post on Instagram
Nils Skudra, višestruko talenovani „Aspergerovac“ istražuje sve o Velikom ratu, to mu je opsesija na nivou obrazovanja ali i strasti (Instagram profil@nilsskudra)
Ne razumevajući autizam, mlađi brat starijeg zove „retardom“: Šta je film „Rain man“ učinio za prepoznavanje spektra
Čarli nije u neverici samo zbog saznanja da ima brata, već i zbog toga što shvata da iako je nasledio 3 miliona dolara, Rejmond jednostavno ne razume koncept novca i njegove vrednosti. Direktor doma i staratelj objašnjavaju Čarliju sa kakvim se sve izazovima suočavaju osobe sa autizmom pa i sam Rejmond.
– Rejmond ima sklonost da ponavlja određene izjave iznova i iznova, nije fokusiran i teško uspostavlja kontakta očima, ekstremno je osetljiv na dodir, ima specifičan set rituala i rutina koje ne smeju biti poremećene, kao i visoku anksioznost koju pokušava da amortizuje stalnim ljuljanjem napred – nazad ili ponavljanjem replika iz poznatih serija. Budući da nije znao ništa o autizmu, Čarli zaključuje da je Rejmond „retard“, pa i „ludak“, ali u odlučnoj nameri da dođe do svog dela nasledstva praktično kidnapuje brata, bez odobrenja staratelja. Iako Rejmond odgovara „Da“ kada ga Čarli pita da li želi da ide s njim u Los Anđeles, on nije u stanju da razume stvarno značenje pitanja. Stoga, kada napusti ustanovu u kojoj živi, on više puta insistira da se vrati jer je odlazak prekid njegovih rutina, što je za osobe sa spektrom uznemiravajuće i frustrirajuće – podseća Nils Skudra.
Od humora do frustracije: Kako se braća privikavaju jedan na drugog, a kako Čarli na Rejmodov autizam
Njihov susret je sudar svetova, a putovanje ispunjeno amplitudama, od urnebesno smešnih situacija do velike frustracije, i to obostrane. Zbog svoje sebičnosti ali i neznanja i nerazumevanja autizma, Čarli u početku pokazuje okrutnu neosetljivost prema Rejmondovim potrebama i ponašanju.
U jednoj sceni, Rejmond neprimetno ulazi u sobu dok Čarli i Suzana imaju seks i nesvesan čina intimnih odnosa kao koncepta normalnog ponašanja, imitira zvuke koje ispuštaju dok mirno sedi pored njih i gleda televizor. Čarli je zbog toga besan i agresivan, vređa Rejmonda, posredno i Suzanu, koja odlučuje da ih napusti. U drugoj sceni u restoranu, Čarli gubi strpljenje dok njegov brat nastavlja da insistira na tome da „javorov sirup treba da bude na stolu pre nego što se posluže palačinke“, hvata ga za vrat i grdi rečima: „Nemoj se ponašati kao j***** retard!“
Kako putovanje napreduje, mlađi brat je primoran da se kroz niz situacija nevoljno prilagodi Rejmondovim specifičnim obrascima ponašanja, često ispitujući granice svojih frustracija. Na primer, sa histeričnim Rejmondovim insistiranjem da u određenom trenutku i na određenom mestu kupi baš takav i takav veš.
Šok za Čarlija – „Kišni čovek“ postoji: Napadi panike, agresivnost, histerija i manipulacija
Postepeno, Čarli formira vezu sa Rejmondom nakon što shvata da je on zapravo „Kišni čovek“ za koga je mislio da je njegov imaginarni prijatelj iz detinjstva, koji ga je tešio tokom godina turbulentnog odnosa sa ocem. Nakon što se desi još jedan napad panike u kojem Rejmond vrišti i udara sebe u kada vidi vruću vodu koja teče, Čarli shvata da je Rejmond stavljen u instituciju zbog straha da bi mogao da povredi mlađeg brata. To ga rastužuje i šokira.
Paralelno sa uspostavljanjem njihovog dubljeg odnosa, Čarli prepoznaje neverovatne Rejmondove intelektualne sposobnosti, koje uključuju fotografsko pamćenje detalja i matematički genij. To vidimo u sceni u restoranu kada je odmah u stanju da izbroji tačan broj čačkalica koje su pale na pod.
Budi se Čarlijev manipulativni gen, pa koristi Rejmonda u kazinu kako bi rešio barem deo finansijskih problema. „Zarađuju“ više od 86.000 dolara pre nego što mu menadžment kazina naređuje da napusti državu zbog navodne ilegalne aktivnosti, odnosno prevare.
Međutim, shvatajući nepredvidljivost Rejmondove prirode, Čarli je primoran da preispita da li je za Rejmondovu dobrobit ipak bolje da se vrati u Institut Volbruk, koji bi mu pružio adekvatnu negu u zaštićenom ambijentu.
U čemu je snaga ovog filma: Glumački zadaci ispunjeni perfektno
Nils Skudra je mišljenja da snaga filma pre svega leži u maestralnim ostvarenjima svih članova glumačke ekipe, posebno Kruza i Hofmana. Ali, i u jednom delu prikaza intelektualnih prednosti i socijalnih izazova povezanih sa autizmom.
– Film dosta verno prikazuje senzorne poteškoće i visok nivo anksioznosti koji prate pozitivne (intelektualne) aspekte autizma. Rejmondove teškoće u razumevanju značenja određenih pojmova i situacija to jasno pokazuju. On stalno odgovara „Da“ na pitanja koja imaju značajne posledice po njega i njegov život, ne praveći razliku između različitih opcija koje mu se nude (da li želi da ostane sa Čarlijem – da, da li želi da se vrati u ustanovu – da). Odlično je prikazan razvoj Čarlijevog lika. Tokom putovanja, on se iz egocentričnog narcisa sa jedinim interesom da dobije svoj deo Rejmondovog nasledstva i konstantno iritiran bratovim ponašanjem, pretvara u empatičnu osobu zaista zabrinutu za Rejmondovu ranjivost i budućnost. Odbija čak i deo novca. Briga za brata navodi ga da na kraju žrtvuje svoj plan. Pristaje da ga vrati u ustanovu i obećava da će ga redovno posećivati.
Šta se autorima zamera na prikazu autističkog spektra
Ne misli samo Nills Skudra da film takođe sadrži i značajan broj grešaka u shvatanju autizma.
Na primer, kada u čekaonici male gradske bolnice Čarli kaže medicinskoj sestri da je Rejmond autističan, ona odgovara: „Artističan (umetnički nadaren?)“. To je, na sreću, odgovor koji danas ne bismo mogli da čujemo od medicinskog radnika, jer čak i najšire građanstvo ima saznanja u autizmu. To, opet rezultira brojnim drugim manipulacijama, ali pripada drugoj temi. Ili, u situaciji kada Čarli sa lekarom razgovara o Rejmondovom stanju, lekar izjavljuje da „većina autističnih osoba ne komunicira“ i da je on „veoma visoko funkcionalan.“ Prva rečenica je na više nivoa pogrešna, odnosno medicinski netačna.
Napredak u medicinskom razumevanju autizma sa iskustvom u interakciji sa ljudima u spektru, pokazao je da iako mnogi nisu u stanju da verbalno komuniciraju, postoje mnogi koji, iako imaju poteškoće u socijalnim interakcijama mogu da komuniciraju i dobro su artikulisani.
Autizam i samostalan život u filmu „Rain man“
Film takođe ne istražuje sposobnost pojedinaca sa autizmom da vode uspešne samostalne živote. Dok neka Rajmondova ponašanja pokazuju njegovu potrebu za specijalizovanom negom, danas postoje autistični pojedinci koji žive samostalno, nezavisno od institucija. Imaju svoje porodice, uspešni su u karijerama. To se prevenstveno odnosi na osobe sa Aspergerovim sindromom, koje se u najvećem broju slučajeva dijagnostikuje kao visoko funkcionalni autizam.
Rejmond kao referentna vrednost za sve ljude sa autizmom može da stvori negativan utisak među gledaocima koji možda nisu upoznati sa različitim oblicima autističkog spektra, navodeći ih da misle da sve osobe sa autizmom zahtevaju negu i boravak u spacijalizovanim ustanovama.
Zašto bi stav glavnih glumaca danas mogao biti opasan
Konačno, neki tadašnji stavovi samih glavnih glumaca prema autizmu danas bi mogli da budu meta kritike i zablude. Hofman je izjavio da su on i Kruz nakon dugotrajnih priprema za snimanje koje su uključivale i boravak među osobama sa spektrom, mišljenja da uz dovoljno ljubavi i empatije oni mogu biti „oslobođeni iz svoje ljušture“ i da su tu poruku želeli da prenesu u filmu.
Iako su poruke nesumnjivo dobronamerne, ukazuju na mišljenje da je autizam bolest koja se može izlečiti. Međutim, reč je u razvojnom poremećaju koji se ne može vratiti „nazad“, ukloniti ili izlečiti. Socijalni i drugi izazovi koji ga prate mogu se u dobroj meri prevazići uz ogroman rad, dok intelektualne prednosti mogu koristiti funkcionalnijem životu.
