Našem glumcu su huligani polomili butnu kost i karlicu, a preminuo je od embolije pluća: Nije se branio jer je štitio operisano oko

Srpski glumac Dragan Maksimović rođen je u Podujevu 7. februara 1949. godine. Za nešto manje od tri decenije karijere odigrao je više desetina autentičnih filmskih i pozorišnih uloga, koje je publika volela zbog njegove nenametljive emocije. Nikad navalentan i agresivan, transparentan jedino na platnu i pozorišnim daskama, Maksa je prirastao za srce i kolegama i publici, iako je bio zatvoren po prirodi.

Kakav je bio Dragan Maksimović, čuveni Petrijin Misa: Autentičan, zatvoren, ali duša od čoveka

Kao talentovani mladi glumac debitovao je 1971. godine u predstavi „Majka Hrabrost i njena deca“ u Narodnom pozorištu, čiji je član ostao i u kome je odigrao još maestralnih uloga za pamćenje. Neke od njih su u predstavama „Sarajevski atentat“, „Mandragola“, „Lenjin, Staljin, Trocki“, „Ribarske svađe“, „Kraj partije“, „Maksim Crnojević“. Ostvario je zapažene role u kultnim filmovima „Vreme čuda“, „Poslednji krug u Monci“, „Lepa sela lepo gore“, „Mi nismo anđeli“, „Rane“, „Crni bombarder“, „Stršljen“, „Država mrtvih“. Ono po čemu ga je šira publika nekadašnje države upamtila i zavolela je uloga Mise u čuvenom filmu „Petrijin venac“.

I televizijski gledaoci ga pamte po upečatljivim ostvarenjima u serijama „Otpisani“, „Priče iz majstorske radionice“, „Otvorena vrata“, „Gore – dole“. Uživao je u čudesnom svetu filozofije, a njegove kolege svedoče da nije lako sklapao prijateljstva. Međutim, kada bi nekoga pustio da zaviri iza zidina njegove duše, taj se imao zbog čega smatrati privilegovenim.

Scenario za loš, brutalan film: Zašto je glumac izgubio život

Njegov život završio se tragično, ali to nije bila uloga nekog pozorišnog ili filmskog junaka. Crnpurastog tena, obučen nikada po poslednjoj modi (obično u „vijetnamci“) i kao neko ko nije ostavljao utisak javne ličnosti po bilo čemu, našao se na meti huligana, neonacista, navijača fudbalskog kluba Rad. Nekolicina njih napala je glumca 18. novembra 2000. u jednom restoranu. Iskalili su bes zbog izgubljene utakmice kluba za koji su navijali na nevinom, bespomoćnom čoveku, za koga su zbog tamnije boje kože pomislili da je Rom.

Očevidi su ispričali da ih je vlasnik restorana isterao napolje. Tu su nastavili nemilosrdno da batinaju nesrećnog glumca, koji se nije branio.

Dragan Maksimović bio je krhkog zdravlja, nije bilo moguće da ga lekari operišu

Dragan Maksimović je bio osoba sa dijabetesom, bolovao od astme i imao kataraktu. Njegovi prijatelji pretpostavljaju da se zbog toga nije branio, već da je štitio nedavno operisano oko. Glumcu su huligani batinanjem polomili butnu kost i karlicu, a zbog lošeg zdravstvenog stanja, nažalost, nije mogao da bude operisan.

U bolnici je proveo tri meseca, a do kraja ostao poseban i drugačiji, ne želevši da o incidentu govori javno.

Nije izdržao teške povrede: Počinioci nekažnjeni

Dragan Maksimović Maksa je od posledica teških povreda i opšteg teškog zdravtsvenog stanja pao u komu, a preminuo je 4. februara 2001. godine od embolije pluća u 52. godini života. Održao je „zavet ćutanja“ koji je dao samom sebi i odbio je da sarađuje sa policijom. Nije hteo da im pruži podatke o napadu i nije želeo, kako je tada rekao, da se počinioci gone krivično.

Uspomenu na osobenjaka Maksu čuvaju njegove kolege, uloge, ali i spomen-ploča postavljena u Beogradu 2006. godine na inicijativu reditelja Gorana Markovića. Huligani koji su počinili ovaj zločin i brutalno ga pretukli nikada nisu privedeni pravdi.