Fatma Huseljić iz Visokog je prava „raja“, čudo od žene i pozitivne energije. Često se to posle susreta sa ljudima u Bosni nametne samo. Njena životna priča je uzbudljiva, ali nije tako retka danas. Kad nam se desi nešto loše, a njoj se njoj desio moždani udar, odmah vidimo gde smo grešili i šta nas je gušilo, ponekad i zamalo koštalo glave.
Sagovornica eKlinika portala uz širok osmeh i poziv na kaficu pozdravlja sve koji zastanu kod štanda „Kristal Visoko“ u ovom tajnovitom mestu koje je proslavio doktor Semir Osmanagić. Naravno, uz veliku pomoć i podršku Novaka Đokovića. I oni koji ništa o kristalima ne znaju već ga smatraju običnim, šarenim, svetlusavim kamenjem, ne mogu a da se barem ne zadive toj raskošnoj lepoti. Istina, ima tu dosta prodavaca, ali će vas Fatma i njena kći Samra Škripić ipak tretirati drugačije, pričom, toplinom, ljudskim pogledom i stiskom ruke. Ne samo kao turistu kome treba neki kamen uz prigodnu priču prodati što skuplje.
I zaista, svaka boja, svaki oblik, svaki triraj svetlosti kristala ima neki čudesan sjaj. Još kada vam Fatma i Samra ispričaju kako do njih dolaze, kuda idu, kako kopaju, gde se po svetu edukuju o tajnama i moći kristala, nema šanse da ne zastanete ili da barem neki komad ne ponesete kući. Na kraju, nije ni važno verujete li da njihovi kristali nose u sebi i čuda bosanskih „piramida“.
Fatmu je najveće životno iskušenje koje je izrodilo ogromnu promenu stiglo kada je imala 50 godina. Ni manje ni više, nego moždani udar. Priča nam da je bio malo drugačiji od standardnih:
– „Udario“ me je 80 posto u oko, bilo je potpuno crno. To crnilo je prošlo za dvadesetak dana i srećom nije bilo oštećenja. Ali, otprilike šest meseci ruka i noga su mi se dobro tresle. Ali ja sam bila strašno uporna uvek. Treći dan sam pitala doktorku da li bih mogla šetati. Ustala sam, iako su mi rekli da je rano. U hodniku je bila jedna šipka, poslali su mi sestru i ja sam tako polako, po malo, treći dan već hodala. Doktorka je bila oduševljena. Rekli su mi da je za oporavak dobro da radim nešto rukama, a ja sam već znala i volela da pletem, vezem, heklam. Onda mi je slučajno jedna rođaka predložila da radim filc (rukotvorina iglom, sa vunom). Opčinilo me je to, bilo je prelepo, taj nakit koji sam počela da pravim. Malo sam eksperimentisala, ubacivala neke heklane delove… A onda sam kod jedne žene videla kamen – priča za naš portal ova Visočanka predivne, smirujuće energije, dok proverava je l’ provrela kafica za gošću iz Beograda.
Kamenje, odnosno kristali dopadali su joj se i ranije, posebno tirkiz, ali nije znala mnogo o njima. Međutim, kako se zainteresovala, u pravljenju nakita sa kristalima je bila sve bolja i bolja. Naglašava, da ne bude zabune, da o kristaloterapiji ne zna ništa. To što se edukovala o kristalima poslužilo joj je pre svega u radu rukama kao terapeutska metoda. Naučila je da bira drago kamenje, upoznala njegove karakteristika, kako bi nakit koji pravi bio što lepši.
Budući da u Bosni nema repromaterijala, počela je da putuje i nabavlja najfinije delove. I to se isplatilo, kao što se svaki rad isplati, pa je uvek imala dosta kupaca. Njena velika ljubav i uspešan posao sa kristalima sada traje već 16 godina. U zasluženoj je penziji, pa može u potpunosti da bira svoja uživanja.
A da je to radila i radi izuzetno, svedoči anegdota iz Sarajeva, sa Filmskog festivala, kada se baš za njene komade nakita uhvatila slavna glumica Anđelina Džoli. Onako duhovito, po bosanski, opisuje Fatma kako je to bilo:
– Imali smo duž celog mosta šatore u kojima smo prodavali nakit, bilo je tu mnogo nas. I idu neka dvojica, za njima neka žena mršava, ja vidim poznata mi… Ona meni nešto engleski, ja engleski ne znam. Uglavnom, pregledala je sve i uzela ogrlicu i prsten. Ako je to bilo 30, 40 maraka, ostavila mi je 100. Da joj vratim kusur, nema šanse, neće. Izlazi ona, reko’ ovo je neka glumica… Utom uleće jedna koleginica i kaže „Joj, je l’ ti šta kupila?“, rekoh jeste, ostavila mi 60 maraka. Pita znam li ko je to, kažem ma neka pevačica, glumica. „Ama to ti je Anđelina!“ – kaže mi, i ja se setim, vidi starno, Anđelina – salve smeha pokrene Fatma uvek kada priča ovu anegdotu.
Poznato je da u Visokom često boravi Novak Đoković, koji je, ispričao je to već dosta puta, u tunelima pronašao neki svoj mir.
– Nole je divan. Mnogo voli da se šali. Svaki put kad dođe našali se, nasmeje, pravi je čovek iz naroda. Niko ne bi rekao da je to teniser broj 1 u svetu, prirodan, pozitivan. Njegova Jelena je skromna, predobra, ne želi da se ističe u medijima. Ali on je stvarno nešto posebno, baš naš – kaže Fatma za eKlinika portal.
Fatma ovim preokretom nije pomogla samo sebi i svom zdravlju, već je iz delatnosti prosvete pa bankarstva i velikog stresa „izvukla “ i kći Samru. I ona je imala traumatično životno iskušenje, saobraćajnu nesreću i povredu vrata. Nije išlo baš glatko i brzo, budući da nikome nije lako da iz korena promeni život, navike i ritam većeg grada. Ali, i Samra se oduševila čim je malo dublje ušla u taj čarobni svet. Odavno je već savladala sve tajne kristala, sada zna i više nego majka. Sada su Fatma, njen suprug Safet i ćerka Samra jedna složna, šarena, srećna porodična biznis manufaktura. Samra Škripić kaže da im je najvažnije da posao obave časno, a zauzvrat se druže i sarađuju sa toplim, pristupačnim ljudima lepe energije. I Samra ima štošta da nam kaže o tome kako da ostanemo što normalniji „u glavi“:
– Iz svog iskustva i rada u banci mogu reći da ljudi koji su stegnuti, zatvoreni emocionalni, u stresu, postaju mašine. Tek kad sam krenula videla sam koliko jedan ovakav rad daje slobode i pozitivno utiče na čoveka. Kad ne radimo preko zime, ja se razbolim, toliko mi to sve fali. A leti, kad nam je sezona radimo od jutra do mraka i svi smo zdravi zato što smo srećni i opušteni. Treba verovati, biti otvoren za nove stvari i iskustva – kaže Samra.
I tako naši sagovornici sada žive i rade u božanstvenoj prirodi Visokog, a stresova i poslova iz gradova u kojima su živeli sećaju se samo u pričama, i to nerado.
– Sa zdravljem sam sada dobro. Malo problema sa masnoćama, ali dobro, ko to nema (smeh). Polako sa 70 godina već i malo zaboravljam stvari, ali ne zaboravljam da pravim nakit. Sve, od prvog do poslednjeg delića pravim sama. Srebro, žica, kamen, bakar, aluminijum, sve to koristim. Zapamtila sam savet doktorke posle moždanog udara pa i danas nešto ispletem, kapicu, na primer... Kakve sam suknje plela samo! Rad rukama me je spasio stresa, bolesti, gužvi, zagađenja, grada. Nisam se pokajala ni sekunde – ispričala je novinarki eKlinika portala Fatma Huseljić.