Medicinski informativni portal
Naslovna / Moja priča

Slepa Ana, buduća profesorka književnosti: „Bolna iskustva i strahovi su me osnažili“

Piše: Marijana M.Rajić
11:30 - 15. 01. 2023.

Apsolventkinja književnosti iz Beograda bori se protiv predrasuda kojima su izložene osobe sa bilo kojim vidom invaliditeta, ali i pronalazi lepotu življenja uz moć svojih drugih čula i vernih prijatelja

Oštećen vid Ana Jovčić Ana Jovčić: izazovi daljina, lepote života i budućnosti Foto: Privatna arhiva/Shutterstock

Ana Jovčić (26), rođena Beograđanka, apsolvent je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na smeru za Srpsku književnost i jezik. Ne bi to bilo nešto specijalno niti čudno, da se ne radi o mladoj ženi tople, razoružaravajuće energije, koja ima ozbiljno oštećen vid. Tačnije, gotovo je potpuno slepa. Sagovornica eKlinika portala nema funkcionalan vid, detektuje svetlost i povremeno siluete.

Oštećen vid posledica prevremenog rođenja i boravka u inkubatoru

Njena životna priča počinje prevremenim rođenjem, sa šest i po meseci. Pretpostavlja se da je uzrok za oštećen vid boravak u inkubatoru, što je, nažalost, čest slučaj kod preterminski rođene dece. Oštećeni su joj očni živac i očno dno, pa je kao dete bila slabovida. Kako je vreme prolazilo, uz kombinovane očne bolesti, među kojima i ablaciju retine, vid se postepeno dodatno pogoršao. Već sa 9 godina više nije mogla da čita, niti da razlikuje boje.

– Kada sam krenula u školu, niko me, nažalost, nije upozorio da ne smem da se naprežem uz oštećen vid i da tako uz dijagnozu koju imam još brže slabi. Sećam se trenutka kada sam pokušala da čitam uz pomoć sprave preko koje sam i tada čitala u školi, koja se zove tv lupa i uveličava slova. Sve mi je bilo mutno, slova su se prelivala i više ih nisam videla. Najpre sam pomislila da je neko pogrešno ispritiskao dugmad. A onda shvatila da je do mene i da više jednostavno ne vidim. Prebacila sam se u školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu. Tako mi je savetovano da bih mogla da naučim Brajevo pismo i dalje napredujem – priseća se Ana Jovčić.

Kada imate oštećen vid, svaka promena poznatog ambijenta je novi stres i izazov

Ana je danas zadivljujuće mentalno jaka. No, put do samopouzdanja, svesnosti sebe i svojih kvaliteta sa ciljem pronalaženja onoga u čemu kao osoba može najviše da pruži bez obzira na težak zdravstveni hendikep, bio je, logično, posut trnjem. Nije joj čak, priča nam, najtragičnije palo ni to što joj je ozbiljno oštećen vid i što ne vidi.

Najteže su joj od prelaska u školu za decu sa oštećenim vidom, a kasnije i u više stepene školovanja, padale promene okruženja na koja je navikla. Turbulente nove obaveze i novi obrasci ponašanja, učenja, uklapanja, nisu joj ni dopuštali luksuz da mnogo misli o tome kako više nema vid. Fokus je morao da bude na snalaženju, što je praktično značilo i – preživljavanje. Nije imala ni vremena da se pita zašto joj se to događa. 

Jer, svaki izlaz iz sigurne zone komfora i za one koji nemaju zdravstvene probleme jeste šok. Nije jednostavan, zahteva ogroman trud, fleksibilnost, spremnost na promene i prilagođavanje. Kako je tek onima koji su slepi?

Prihvatanje belog štapa, strahovi, postavljanje pitanja drugim ljudima na ulici…

– Sama moja priroda, koja je bila prilično tiha, introvertna, morala je da se probudi i promeni. Nije bilo izbora. Sigurno najveći izazov je bio moj samostalni „izlazak“ napolje sa 16 godina, moja ulaznica za slobodu. Išla sam na obuku samostalnog kretanja. Trebalo mi je vremena da prevaziđem i sam beli štap. Onda, na primer, da pitam ljude gde staje neki autobus. Bilo je strahova, jer su to za druge ljude neke normalne stvari. Za mene nisu bile. Sećam se da sam se rasplakala na autobuskoj stanici jer me niko nije čuo, a bila mi je samo potrebna informacija o broju autobusa. Sada mi je jasno da sam bila previše tiha, i da nije bilo do drugih. Samo je to trebalo prevazići i pojačati samopouzdanje – priseća se sagovornica eKlinika portala.

Kako se uvek kada pokucamo i otvori, tako je uz sve nevolje sa novim modelom života, prvenstveno sa fakultetom, Ani došlo i nemerljivo toga dobrog. Postala je bliža izvoru informacija, saznala za brojna udruženja ne samo studenata sa hendikepom i druge aktivnosti. Stigle su mogućnost za uključivanje u projekte od kojih je mogla svojim radom da ostvari praksu, honorarnu zaradu, stipendije, neka svoja druga prava. Otvorilo se jedno novo široko i dragoceno životno polje.

Fakultet – novi veliki izazov

Dolazak na Filološki fakultet bio je još burniji sudar sa stvarnošću. Ana je već bila čvršća, osnažena. Shvatila, priča nam, da su svi ti neki ljudi na ulici i oko nje samo prolaznici. Da ne treba da joj bude važno šta misle, niti da ona išta misli o njima, čak i ako je povrede nekim gestom, rečenicom… Namerno ili nehotično. Iz učionice sa malim brojem učenika, dolazi u bučan amfiteatar, sa više od stotinu ili dvesta ljudi u grupi. Kako će se uklopiti sa njima? Da li će je prihvatiti? Hoće li oni imati strah od nje, zazirati, jer će im tako biti jednostavnije? Onda se nakon nekog vremena desilo da joj je jedna devojka prišla i pitala da li želi na kafu. Našla je svoju „ekipu“, koja joj i danas neverovatno mnogo znači.

Oštećen vid

Ana Jovčić sa drugaricama u Temišvaru: život pun izazova, ali i bogatstva kroz prijatelje, učenje, putovanja Foto: Privatna arhiva

Hladan tuš sa neočekivane strane i diskriminacija koju niko ne bi trebalo da doživi

– Bilo je udaraca. Ono što ne mogu da zaboravim ipak nije došlo od kolega, već od profesora. Bio je to moj prvi ispit, staroslovenski jezik. Govorni program koji koristim za funkcionisanje ne podržava slova starih pisama koja nisu u aktivnom govoru (adaptiran je samo za jezike koji su savremenoj upotrebi). Otišla sam na konsultacije kod profesora koji nije imao razumevanja. Rekao je da nikada nije imao slepog studenta, da ga to ne zanima i pitao me zašto sam upisivala fakultet ako ne mogu sama da se snađem. To me je obeshrabrilo prvenstveno jer se radilo o prvim konsultacijama u životu. Otišla sam kući, isplakala se i rekla sebi da ću naći rešenje. Tražila sam izuzeće profesora. Uz mnogo dodatnog truda, privatnih časova, savetovanja sa drugim slepim studentima, kod druge profesorke sam dobila ocenu 10 – ispričala nam je Ana.

Ovo iskustvo joj je bilo bolno, ali je i ono poslužilo kao novo „oružje“ da bude snažnija. Kroz svaki sledeći ispit koji je mogao da bude problematičan iz sličnih razloga, prošla je, tako reći glatko, iako u njenom slučaju sve traje neuporedivo duže. Literaturu i skripte skenira. Prenosi u word pa u govorni program, stotinama puta preslušava ili joj neko drugi čita, a ona uči, pamti, polaže…

Da li slepi ljudi vide mrak?

Jedna od najvećih predrasuda povezanih sa osobama koje su slepe ili slabovide jeste da one žive u mraku, ili vide mrak. Sa jakom željom da ovu floskulu razjasni, zapravo demantuje, sagovornica našeg portala kaže:

– To je potpuno pogrešno. Nijedna slepa osoba niti vidi mrak, niti vidi samo mrak. Neko ko je od rođenja slep ne zna šta je mrak jer ne zna šta je svetlo i apsolutno nije fokusiran na čulo vida. A neko ko i vidi svetlost takođe ne vidi samo mrak, pa je tako ova česta fraza o mraku kao jedinom što slepe osobe vide, neprihvatljiva.

Šta Anu čini srećnom

A ko je još Ana Jovčić? Šta voli, ko su joj uzori, ko joj je najveća podrška?

– Srećnom me prvenstveno čine moji prijatelji. Zajedno preživljavamo razne stvari, ali ih „u hodu“ rešavamo. Oni se prema meni ne odnose kao prema osobi sa hendikepom, pomognu mi kada je to potrebno bez previše filozofije. Barem jednom mesečno odemo u neki restoran, pa mi onda, recimo, bez pitanja iseckaju meso. Ima i komičnih situacija, poput one kada mi upravo zbog toga što me ne odvajaju, pokažu neke fotografije. Lako mi to prebacimo na šalu. Idem na sedeljke, druženja, putovanja sa dragim ljudima koji umeju da mi približe to što ne mogu da vidim. Volim i šoping, tu su mi prijateljice baš od velike pomoći, zajedno biramo. Svaku stvar dodirnem, koristim svoja druga čula za pomoć, ali i uživanje.

Ne mogu da vidim ali dodirujem, osećam…

– Obožavam mirise, parfeme, zvuk klavira, mačke… Volim zvuk fontane dok dodirujem vodu. Na putovanjima volim da dodirnem neki lep reljef na građevini, zidu, koji mi prijatelji opišu. Vežbala sam jogu, idem na psihoterapiju. Mnogo mi pomaže da se dodatno upoznam i osnažim. Kad god pomislim da je neka situacija nerešiva, setim se i da postoji način da se reši uz taj rad na sebi, podršku prijatelja, porodice, dragih ljudi. Volim poeziju Vaska Pope i Silvije Plat. Uzore imam i u piscima koje sam upoznala na radionicama kreativnog pisanja, to su profesorka Ana Marija Grbić i Goran Korunović. Oni su za mene i pesnici, i profesori, i prijatelji – ovako nam je Ana opisala sebe.

Oštećen vid Ana Jovčić drugarice

Ana, buduća profesorka književnosti sa najboljim drugaricama, bliznakinjama Sarom i Magdalenom Nikolić Foto: Privatna arhiva

Anin aktivizam i borba za prava svih diskriminisanih: podrška, ne sažaljenje

Naša sagovornica se uz posvećenost studijama i neke lepe stvari u kojima kao i svaka obična devojka uživa, bavi aktivizmom. To je bio, objašnjava nam, neki logičan sled događaja kome je odveo životni put. Da se bilo kome ne bi dešavale stvari koje su se događale njoj a vezane su za diskriminaciju bilo kog tipa, pokušava da svojim primerom utiče na ljude da ne okreću glavu. Ali, poručuje da ni sažaljenje nije nešto što bi trebalo da na osobe sa invaliditetom skreće fokus. Trenutno je aktivna u centru „E8“. Držala je književne i druge radionice u različitim udruženjima nevladinog sektora.

– Kako sam sama prošla kroz razne vidove diskriminacije, moja logična potreba je da se borim. Ne samo za sebe, već za svaku osobu koja pripada nekoj marginalizovanoj grupi izloženoj predrasudama. Nevažno je da li su to pojedinci za invaliditetom, žene, pripadnici LGBT populacije… Postoje osobe koje jednostavno zbog našeg mentaliteta i sistemski nerešenih problema moraju da idu težim putem, pa aktivizmom hrabrim ne samo sebe, već i sve njih – ispričala je za eKlinika portal Ana Jovčić, buduća profesorka srpskog jezika i književnosti.

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend