Uspomene: Marija, Spasenija i Nikola Iskić Foto: Privatna arhiva Marija i Nikola Iskić
Majka je majka i na njen odlazak ne možemo da se pripremimo nikada, a kada je iznenadan i preran, bol jednostavno ne može da se izmeri. Svako prosto mora da nađe neki svoj način da nastavi dalje i da živi sa gubitkom. Neminovnim i nenadoknadivim.
Šta se i da li se išta dešava posle smrti – o tome niti možemo niti treba da polemišemo, jer je to stav, intimna stvar. Ali, o humanom činu produženja nekih drugih života ako je nečiji nepovratno okončan nepobitnim gledištem nauke, makar bi valjalo biti pravilno informisan. Bilo koja važna odluka je naravno lična stvar svakog pojedinca. Ali, nisu svi na istom polazištu prvenstveno zbog nedostatka relevantnih informacija čega god da se tiču, uz nepregledno polje pogodno za manipulacije, kao i mnogo puta teško racionalnu trijažu.
Spasenija Iskić je bila viša medicinska sestra i to ona „stare garde“. Za nju su pacijenti bili svetinja ne samo na radnom mestu, u Opštoj bolnici u Šapcu. Humanost poziva podigla je na još višu lestvicu, pa je tako dve godine bila jedna od najuspešnijih aktivista, nosilaca ideje i kampanje „Produži život“, posvećene širenju svesti o važnosti donorstva organa. Tada, međutim, nije znala da će biti u prilici da svojim primerom pokaže put humanosti o kome je govorila i drugima, kao i da će baš svoju decu staviti na važan ispit, bez sumnje u uspeh i desetku u životnom indeksu.
Krajem novembra 2012. godine veliki šok pogađa sve u porodici Iskić. Spasenija, njen stub ali i mirna luka razumevanja i empatije za sve sa kojima je bila u kontaktu, doživljava moždani udar, a zatim i moždanu smrt. Za njenu decu Mariju i Nikolu, vest iz Kliničkog centra Srbije bila je strašan udarac jer je majka imala nepune 53 godine. Ali, ne i iskušenje u nečemu što je za njihovu majku za života bilo važno…
– Za nas je pitanje o tome da li je bilo dileme da moja sestra i ja damo dozvolu za doniranje maminih organa suvišno. Kako smo praktično medicinska porodica (sestra Marija je farmaceutski tehničar i diplomirani biolog), ja sam medicinski tehničar, a smatramo sebe empatičnim ljudima koji je majka naučila da ne gledaju samo sopstveni sebični interes, kockice su se sklopile. Tako je mamina misija dobila i lični „pečat“, prerani ali i najvažniji – priča u razgovoru za eKlinika portal Nikola Iskić, medicinski tehničar – laborant iz Šapca.
Spasenija Iskić je kao viša medicinska sestra bila predano povećena svojoj profesiji. Ali, to će vam reći svi koji su je poznavali ili radili sa njom u Opštoj bolnici u Šapcu, ipak nije bila „obična“. Još u ranim godinama službovanja, kao mlada medicinarka, imala je svest o tome da onome ko u bolnicu dođe sa nekom mukom nije dovoljno samo protokolarno pomoći medicinom. Kasnije je bila i glavna sestra Očnog odeljenja, pa i svojoj deci usadila ljubav prema ovoj humanoj profesiji.
– Bila je mlada kada je postala dobrovoljni davalac krvi. Uvek je imala tu potrebu da pomaže i govorila da je do ljudi i do njihovog srca lako dospeti ako im ono što osećate prenosite emocijama. O donorstvu se i danas nedovoljno govori, a zamislite kako je to bilo pre više od decenije. Retko ko je imao čak i osnovnu predstavu o važnosti transplantacije. Majka je donorsku karticu imala još pre same kampanje „Produži život“. Kada joj je istekao „mandat“ na poziciji glavne sestre, mogla je ozbiljnije da joj se posveti. Imala je u tome podršku i saglasnost rukovodstva Opšte bolnice – kaže Spasenijin sin Nikola, razjasnivši nam na neki način otkud u Šapcu relativno visoka svest o donorstvu, iako se radi o manjoj sredini u odnosu na velike centre.
Spasenija Iskić: Predana poslu uz empatiju, tako je vaspitala i svoju decu Foto: Privatna arhiva/Nikola Iskić
Tema doniranja organa i transplantacije je kod nas, nažalost, možda i jedna od najvećih tabua u društvu. Do ljudi se teško dopire. Do promene svesti stiže sporo i komplikovano. U traženju krivaca se može samo izgubiti dragoceno vreme. Zadatak društva u celini je mnogo ozbiljniji, jer oko 2000 ljudi grozničavo čeka taj jedan poziv i transplantaciju, kako bi mogli da normalno nastave život. Korak po korak moraju se rušiti predrasude, argumentima pobijati teorije zavere. Pojačati edukacija, širiti prave informacije i davati racionalna objašnjenja. Svega toga je davno bila svesna i Spasenija, prenevši humane ideje i svojoj deci Mariji i Nikoli.
Sagovornik eKlinika portala poverava nam i da nisu svi iz okruženja bili blagonakloni prema njihovom angažovanju ni prema tom činu. Nažalost, to je nekako i najbolji poprečni presek našeg mentaliteta i većinskog stava o doniranju organa. Upravo zato je preko potrebno raditi na promeni. Bilo je onih koji su sestru i njega čak i osuđivali, govorili da se tako priziva smrt. Neki nisu imali hrabrosti ni da izgovore glasno ono što misle, ali se to osećalo „u vazduhu“, opisuje nam Nikola. Odavao ih je strah.
A strah, kao što znamo, dolazi iz neznanja i predrasuda, kao i ukorenjenog vekovnog straha od svega što je nepoznato.
Mariji i Nikoli je iza majke ostala uspomena satkana od ljubavi, kao i misija koju nastavljaju. Pored toga što su oboje medicinski radnici, posvećeni su širenju svesti o donorstvu. Marija je, baš kao što je to bila i njihova majka, aktivna u kampanji „Produži život“. I Nikola daje svoj doprinos na različite načine.
Svako od Iskića u nekoj svojoj misiji humanosti: Nikola piše knjige, Spasenija i Marija u kampanji „Produži život“ Foto: porodična arhiva Iskić
O Spaseniji nam je još rekao da je bila umetnička duša, koja je volela nešto da stvori rukama. On stvara, kao i njegova majka srcem, ali to pretače u reči. Napisao je i objavio 4 knjige, 2 proze i 2 poezije. U njima se čitaju i bol, i dileme, i sreća, i nada, i gubici, i ljubav – sve ono što je život.
A da li osećaju da njihova majka, zahvaljujući kojoj su nečije sudbine dobile novi smer i šansu da vide, čuju, osećaju, dišu, i dalje živi činom doniranja organa? Odgovaraju potvrdno, tužni što su rano ostali uskraćeni za majčinsku ljubav i podršku, ali srećni i ponosni što nastavljaju njen put.