Privrženost, odnosno teorija o privrženosti zasniva se na ideji da tipovi odnosa koje imamo sa primarnim starateljima u detinjstvu utiču na našu ličnost i buduće odnose u životu. Istraživači su opisali četiri stila privrženosti: sigurna vezanost, vezanost koja izbegava, anksiozna vezanost i neorganizovana vezanost.
Privrženost utiče na emocionalnu stabilnost čoveka
Psihijatar John Bowlby došao je do teorije privrženosti po kojoj deca treba da se osećaju bezbedno u jakoj vezi izgrađenoj sa svojim primarnim negovateljima, a kada se to ne dogodi, može da dođe do emocionalne disregulacije. Njegove teorije dalje su razvile psiholog Mary Ainsworth i istraživačice Mary Main i Judith Solomon, koje su zajedno definisale četiri stila privrženosti koji se razvijaju u uzrastu od 6 meseci do 2. godine života.
Svaki od četiri stila privrženosti može da utiče na naše emocionalno blagostanje, naše mentalno zdravlje i naše odnose sa drugim ljudima. Važno je imati na umu da ovi tipovi privrženosti nisu „uklesani“ i da ljudi, koji su kao deca imali nesigurnu privrženost mogu da se „izleče“ i nastave da imaju zdrave odnose sa drugima.
Sigurna privrženost
Sigurno vezivanje ili sigurna privrženost smatra se najzdravijom vezom. Ljude, koji razviju sigurnu privrženost, verovatno su odgajali roditelji koji su odgovarali na njihove potrebe, dosledni u njihovoj brizi i nudili potpunu sigurnost. Ovo je vrsta vezanosti za koju istraživači veruju da roditelji treba da joj teže i koja pomaže da se osigura da deca odrastaju u odrasle osobe koje su emocionalno stabilne i sposobne da uđu u pozitivne odnose sa drugima.
Sigurna privrženost dovodi se u vezu sa emocionalnom stabilnošću, bezbednošću i samopouzdanjem. Ljudi sa sigurnom privrženošću često su tople, saosećajne ličnosti. Obično su emocionalno zreli, umeju da se samokontrolišu i imaju zdrav nivo samopouzdanja. Ljudi koji pokazuju znake sigurne privrženosti imaju smanjen rizik od depresije i obično su sposobniji da kontrolišu izazovne situacije.
Sigurna privrženost vodi ka zdravim i srećnim vezama, a ljudi odgajani sa ovim stilom privrženosti imaju veću verovatnoću da dožive dugoročne romantične veze. Sigurno privržene osobe imaju veću verovatnoću da dožive zadovoljstvo i posvećenost u odnosima. Njihovi odnosi obično imaju manje sukoba i manje je verovatno da će se završiti razvodom.
Izbegavajuća privrženosti
Izbegavajuća privrženost je vrsta nesigurne privrženosti u kojoj se beba ili dete ne osećaju bezbedno da istražuju i istovremeno manje reaguju na svog roditelja. Smatra se da se ovo ponašanje dešava zato što je beba dobila poruku od staratelja da njihova osećanja nisu bila važna ili vredna angažovanja. Takođe se može razviti kao rezultat toga što staratelj ne reaguje na osnovne potrebe deteta, kao što su hrana i druge osnovne životne potrebe. Kao odgovor, bebina reakcija je da se emocionalno zatvori i izbegne svog staratelja. Ovo je odbrambeni mehanizam: dete postaje emocionalno zatvoreno kako bi izbeglo dalje odbacivanje.
Osobe koje su razvile izbegavajuća privrženost često su emocionalno „hladne“, izgleda da im je malo stalo do drugih i često se osećaju nesposobnim da se oslone na bilo koga drugog osim na sebe. Nedostaje im toplina ili prijateljstvo, i generalno imaju nizak nivo emocionalnog zdravlja. Ove osobe često ne gledaju na druge blagonaklono, iako i same mogu da imaju pozitivno samopouzdanje. Često su nepokolebljive i asocijalne. Teško im je da uđu u ljubavne, sigurne odnose. Često ne veruju drugima, i više vole da ostanu što nezavisniji. Takođe se često plaše emocionalnog odbacivanja od drugih i na taj način suzbijaju da dele „ranjive“ delove sebe.
Ambivalentna/anksiozna privrženost
Ambivalentna privrženost je još jedan oblik nesigurne vezanosti. Slično kao kod izbegavajuće privrženosti deca koja pokazuju ambivalentnu privrženost obično imaju staratelje koji im nisu bili emocionalno dostupni i koji nisu reagovali saosećajno na njihove probleme. Takođe se može razviti kao rezultat zanemarivanja ili zlostavljanja staratelja. Međutim, za razliku od ljudi sa izbegavajućom privrženošću, osobe koje su ambivalentno privržene anksiozno reaguju na nesigurnu privrženost ispoljavanjem visokog nivoa straha ili anksioznosti. Dešava se da se „zalepe“ za svoje staratelje i žive sa stalnim strahom od odbijanja.
Ambivalentna privrženost može da ima jak uticaj na mentalno zdravlje. Ljudi sa ambivalentnom privrženošću mogu da pokažu visok nivo neurotičnosti – anksioznost, odsustvo samopoštovanja i visok nivo sumnje u sebe. Introvertne su ličnosti i imaju problem da se „otvore“ drugima. Iako žele da razviju bliske i intimne odnose stalno su u strahu da će biti napušteni. Često izgledaju kao previše zavisni i nedostaju im odgovarajuće granice.
Dezorganizovana privrženost
Dezorganizovana privrženost je takođe nesigurna veza u kojoj novorođenče doživljava nedostatak emocionalne reakcije svojih staratelja, ali umesto da pokazuje ili izbegavajuće ili ambivalentno ponašanje ono pokazuje dezorganizovanu vezu. Smatra se da dezorganizovana privrženost može da proizađe iz vaspitanja roditelja koji ima nerešenu traumu ili je bio zlostavljan. Međutim, dezorganizovana privrženost takođe može da se razvije zbog intenzivnog straha od roditelja/negovatelja, a taj strah je obično rezultat traume, zanemarivanja ili zlostavljanja.
Dezorganizovana privrženost uzrokuje emocionalnu nestabilnost praćenu kontrolisanom ili rigidnom ličnošću. Ova vrsta privrženosti ponekad se dovodi u vezu sa graničnim poremećajem ličnosti koji je obeležen visokim nivoom impulsivnosti, izazovima sa identitetom i poteškoćama u formiranju stabilnih emocionalnih odnosa sa drugima. Osobe koje pokazuju znake neorganizovane privrženosti mogu da imaju ozbiljne izazove da se uključe u smislene i trajne veze. Teško ostvaruju veze sa drugima jer vole da kontrolišu pa čak i da traže da kazne one koji se ne slažu sa njima ili ne rade šta žele. Ljudi koji su u vezi sa nekim ko ima dezorganizovanu privrženost često se osećaju kao da „hodaju po ljusci jajeta“.
