Pitala sam ga zašto ništa ne objavljuje na društvenim mrežama – njegov odgovor me je naterao da se zamislim

Sedeli smo na kafi, onako kako se viđamo godinama – bez neke posebne najave, bez plana. I u jednom trenutku, sasvim spontano, pitala sam mogu dugogodišnjeg prijatelja:

– Zašto više ništa ne objavljuješ na društvenim mrežama?

Zastao je na sekund. Nasmešio više za sebe nego za mene.

– Ne znam ni kada sam tačno prestao – rekao je. – Samo sam u jednom trenutku shvatio da više ne želim da „pokazujem“ svoj život pred ljudima koji ga zapravo i ne gledaju a još manje razumeju.

Nisam očekivala takav odgovor. A još manje ono što je usledilo.

„Kao da sam stalno bio i u životu i pored njega“

Rekao mi je da se nekada radovao unapred svakoj objavi. Da mu je bilo zabavno da podeli trenutak svoje sreće.

– A onda se nešto promenilo. Počeo sam da razmišljam o svakom trenutku kao o sadržaju. Da li je dovoljno dobar za objavu, da li će neko reagovati, da li izgleda lepo – pričao je.

I tu me je značajno pogledao, kao da proverava da li ga razumem.

– Znaš šta je najgore? Više nisam bio potpuno tu. Kao da sam jednim delom živeo, a drugim već smišljao kako ću to da ispričam drugima.

Dok sam ga slušala, shvatila sam koliko mi to u stvari zvuči poznato.

Psiholozi kažu da kada stalno razmišljamo kako nas drugi vide, gubimo kontakt sa sopstvenim iskustvom. I zaista, koliko puta smo nešto doživeli, a da smo istovremeno razmišljali kako će to izgledati na slici ili u storiju?

„Publika zbog koje sam se trudio – zapravo nije ni bila tu“

U jednom trenutku je slegnuo ramenima, kao da izgovara nešto što je dugo držao u sebi.

– Shvatio sam da ljudi ne gledaju naš život onako kako mi mislimo. Objavu koju sam smišljao pola sata neko pogleda dve sekunde i nastavi dalje.

To je, kaže, bio trenutak kada mu je sve „kliknulo“.

I zaista, istraživanja pokazuju isto – svi smo više fokusirani na sebe nego na druge. Dok mislimo da nas neko pažljivo prati, u stvarnosti smo samo još jedan sadržaj u beskrajnom nizu.

– Kao da svi igramo logu u svojoj predstavi, ali niko ne gleda tuđu – dodao je, polušaljivo.

„Kad sam prestao da objavljujem – život je postao drugačiji“

Pitala sam ga šta se promenilo kada je prestao. Nije dugo razmišljao.

– Sve. Ali ne naglo. Lagano. Počeo sam stvarno da doživljavam stvari. Trčanje više nije bilo fotografija, nego mir. Vozio sam se čamcem i uživao u talasima a ne hvatao najbolji pogled kroz objektiv. Razgovori su postali dublji, jer sam bio prisutan i slušao sam sagovornika, a ne pravio scenario u glaviza sledeću objavu – rekao je.

To „biti tu“ zvuči jednostavno, ali nije.

Psihološka istraživanja pokazuju da upravo prisutnost, kada smo zaista u prisutni tu i sada, smanjuje stres i povećava osećaj zadovoljstva. Ali da bismo do nje došli, često moramo da se udaljimo od potrebe da sve zabeležimo.

„I dalje skrolujem… i to me nervira“

Nasmejao se kad je ovo rekao.

– Nemoj da misliš da sam sad nešto prosvetljen. I dalje skrolujem svaki dan. Kao da sam prestao da igram na sceni, ali i dalje sedim u publici – priznao je.

Tu je bio potpuno iskren. Bez ulepšavanja.

I to je, možda, najvažnije, jer pokazuje da ovo nije priča o savršenoj promeni, već o realnom pokušaju da živimo malo drugačije.

Stručnjaci objašnjavaju da su društvene mreže dizajnirane tako da stvaraju naviku. Zato nije lako „izaći“. Ali jeste moguće postaviti male granice.

„Neke stvari ne treba da se dele“

Na kraju, rekao je nešto što mi je ostalo u glavi dugo posle tog razgovora.

– Najlepši trenuci… nekako izgube smisao kada pokušam da ih podelim. Kao da prestanu da budu samo moji.

Zastao je.

– A možda baš zato i vrede.

To su oni trenuci koje ne možemo da „uhvatimo kamerom“: nečiji dodir, tišina posle teškog dana, osećaj olakšanja kada nešto preživimo.

Psiholozi bi rekli da su to trenuci autentične povezanosti. I da im ne treba publika.

Možda ne moramo stalno da budemo viđeni

Na kraju našeg susreta, nisam imala potrebu da mu dam savet. Niti da ga ubeđujem da se vrati na mreže. Samo sam pomislila – koliko nas zapravo živi između onoga što jeste i onoga što pokazuje. I možda je njegovo pitanje, u stvari, pitanje za sve nas:

Da li moramo stalno da dokazujemo da postojimo?Ili možemo, bar ponekad, da odložimo telefon… i jednostavno budemo tu, gde jesmo.

Razmišljam o tome već nekoliko dana... a vi?

(eKlinika.rs)