Kockanje, koje je po definiciji jedna od socijalnih devijacija što znači da se njime po teoriji bavi manji broj populacije, preskočilo je tu stepenicu i po jednom objavljenom istraživanju, čak 44 odsto odrasle muške populacije kod nas upražnjava neki vid kocke. Ovaj poremećaj je 2015. godine svrstan i po nomenklaturi Svetske zdravstvene organizacije i klasifikaciji bolesti Američkog udruženja psihijatara u deo „Poremećaji navika i kontrole impulsa“.
Kao i kod svih zavisnosti, i kod kockanja postoji odnos 85/15 – 85 odsto osoba kocka na tzv.društveno prihvatljiv način, a preostalih 15 odsto se deli u dve kategorije: 10 odsto njih kocka problematično, dok 5 odsto kocka patološki. U spomenutih 85 odsto osoba su oni kod kojih kocka ne razvija zavisnost ni posledice, tj.oni koji imaju kontrolu nad svojim kockanjem.
To su uglavnom povremeno klađenje na manje količine novca ili kartanje u društvu na sitne iznose.
Najveća perfidnost kocke je u tome što ona u početku može da ponudi fazu dobitka. Međutim, neminovno dolazi faza gubitka, koju nasleđuje faza očaja. Upravo taj dobitak je ono što čoveka uvuče u situaciju da ne može da se odupre, lako se „navuče“ i uđe u problem iz koga se ne izlazi jednostavno.
Društvene okolnosti kao jedan od razloga za početak kockanja
Milan Radovanović, specijalni pedagog i psihološki savetnik koji se intenzivno bavi nehemijskim zavisnostima u koje spadaju patološko kockanje i internet zavisnost, objašnjava najpre zašto je u društvima poput našeg ovaj vid zabave, koji može da pređe u ozbiljan patološki poremećaj tako čest, i kaže da je jedan od značajnih razloga – tranzicija.
– Društva u tranziciji prolaze proces akumulacije kapitala, procenti se u okolnostima savremenog sveta menjaju, ali ne značajno. Uglavnom, odnos bogatih i siromašnih je uvek bio u ogromnoj nesrazmeri i posebno kada se prelazi iz jednog uređenja u drugo, u svetlu tržišnog kapitalizma i privatizacije, bogati postaju još bogatiji a oni koji u ovoj podeli spadaju u siromašne samo ponekad dobiju mrvice tog bogatstva, dok generalno imaju sve manje. Kako je kod nas proces privatizacije tekao, od sredine do sredine su se upravo takve stvari dešavale, pa je tako, recimo, u Apatinu, malom gradu, u jednom trenutku određeni deo ljudi dobio veću količinu novca koja je onda brzo utrošena na nove automobile i skupa letovanja, a banke i kladionice su nicale kao pečurke posle kiše. I Crna Gora je prošla kroz sličan scenario, čija je ljudska posledica navikavanje na lagodan život koji u nekom procesu dobijete praktično preko noći i onda, logično, kada se novac potroši na ovaj ili onaj način (a to u nekim slučajevima bude baš brzo), javlja se velika i neracionalna potreba da tako nastavite da živite – objašnjava.
Takođe, dodaje Radovanović, određena grupa to gleda sa strane i dobija želju da se i ona obogati i da dođe do novca („nisam ja kriv što radim u firmi koja nije tako dobro prodata“ ili „lako je njemu, on je prodao kuću bogatašima“), pa se često poseže za rešenjima koja nude iluziju u traženju nekog brzog i magičnog načina da se dođe do novca, a jedan od njih je, svakako, i kockanje.
Prelazak iz problematičnog u patološko kockanje
Svako kockanje može da krene iz obične zabave, a da li će se i pretvoriti u problematično ili patološko i vrlo verovatno pretvoriti i život osobe koja kocka ali i njegovih bližnjih u pakao, zavisi od još nekih faktora.
Radovanović objašnjava da problematični kockari u startu već imaju neki problem, obično manji („moram da krijem od žene da sam potrošio malo više“, „malo sam nervozan i napet zbog problema na poslu pa da se opustim“), i te naizgled benigne stvari mogu da dovedu do čuvenog vađenja tj. jurenja dobitka koje je kratkotrajno – („povadio sam se, dobro je“).
– Kod patoloških kockara od početka govorimo o zavisnosti, oni kockaju non-stop („moram da kockam, jednostavno ne mogu bez toga“) i kocka u tim slučajevima apsolutno zagospodari životom. Razlikuju se krajnji ciljevi kod problematičnog i patološkog kockanja, ali će svi problematični kockari u nekom trenutku, ako ne osveste šta im se događa, uz potpunu promenu stila života i zanemarivanje prioriteta, završiti kao patološki kockari – opisuje sagovornik eKlinike.
Dolazak na terapiju uglavnom tek kada se dotakne dno
Idealno bi bilo, kaže psihološki savetnik, da osobe koje su u fazi problematičnog kockanja već tada potraže stručnu pomoć. Međutim, do njih se teško dopire, oni obično niti mogu, niti hoće da „čuju“ da imaju problem.
– Ovakve osobe obično minimiziraju postojanje problema i često za poređenje koriste slučajeve iz okruženja, upoređujući sebe sa, u tom trenutku nekim kod koga je problem još veći jer „eto, ni on ne ide na terapiju a duguje mnogo više, pa što da idem ja, kod mene je to sitno“. Istina, oni su još uvek u fazi kada mogu u određenim okolnostima da se iskontrolišu, i to bio idealan momenat da se sa njima radi, ali u praksi je to, nažalost, jako redak slučaj. Zavisno od tipa osobe, ima slučajeva da i problematični kockari više ne mogu da podnesu taj stil života i da po stručnu pomoć dođu sami.
Dobro bi bilo, kaže naš sagovornik, da u toj fazi porodica pokuša da razgovorom osvesti problem („mislimo da si na pragu problema, hajde da vidimo možeš li bez kockanja, probaj, odvešće i tebe i nas u nešto gore“), nije nemoguće da će u tome i uspeti. Bitno je takođe i primetiti važnu razliku: kod problematičnog kockanja cilj nije zaraditi novac već zabaviti se, uz ulaganja koja nisu dramatična i koja budžet može da podnese.
Kod patoloških kockara se radi o ozbiljnoj zavisnosti a u akutnoj fazi tu skoro da nema govora o nekom racionalnom ponašanju, pa i slušanju bilo koga koliko god blizak bio, sve i da postoji želja.
Reaguje porodica i to majke, ne pristajati na ucenu „Vratite mi dugove, neću nikad više“
Najčešće ipak, u smislu traženja stručne pomoći za osobu koja je u raljama patološke kocke, odreaguje porodica i to – majke.
– Čak i kada je kockar u braku, statistika iz prakse govori da majke češće reaguju nego bračni drugovi, a to je slučaj i kod drugih bolesti zavisnosti u našoj kulturi. Međutim, cela porodica često poklekne pred obećanjem „samo još sada mi dajte pare da vratim dugove i neću nikada više“. Iako je teško, na to, jednostavno, ne treba pristajati. Što je najgore od svega, u trenucima racionalnog sagledavanja problema, u mozgu zavisnika zaista postoji neka ideja da „neće više“, pa neki od njih na silu i uđu u tzv.“suvu apstinenciju“. Ukoliko se, međutim, ne promene njihove životne navike iz korena i ne reši psihološka dimenzija potrebe koja ih gura u osećaj koji imaju dok kockaju, ova apstinencija ne znači ništa – mučiće se neko vreme, ali se će u jednom trenutku kockanju sigurno ponovo vratiti – kaže Radovanović.
Sve to onda rezultira još gorom situacijom u kojoj se porodica, ako je priskočila u pomoć po ko zna koji put u finansijskom smislu, oseća prevarenom, dolazi do novih razdora, još većih dugova i teže premostivih problema.
Radovanović savetuje članove porodice da probaju da naprave kompromis u smislu da se uključe u vraćanje dugova, ali iz delova, kako se ne bi desilo da posle vraćenog kompletnog duga osoba jednostavno samo nastavi kao i do tada, i uz uslov da kockar obavezno krene na terapiju. Tako se, uz rešavanje finansijskog problema, stvara i mogućnost da terapeuti polako iz faze u fazu sa zavisnikom prolaze postupak motivacije da stvarno promeni svoj život i vrati ga nazad.
Mehanizam osećaja dobitka i njegova snaga
Jedan od najčešćih okidača za prepuštanje ovom poroku i ulazak u vrzino kolo zavisnosti je osećaj dobitka koji je uglavnom kratkotrajan kod svih kockara, redak, ali neverovatno moćan.
– Sve osobe bez obzira na godine života, navike i strukturu ličnosti, moraju da vode računa o tome šta će se desiti ako ovim načinom dođu do nekog dobitka, posebno ako taj dobitak bude pozamašan. Zbog toga često u šali, kada me pacijenti koji imaju druge probleme pitaju za savet da li je u redu da ponekad ispune neki tiket ili malo kockaju, koliko da ubiju vreme, kažem: „Odigraj, ali moli Boga da ne dobiješ!“
Kada se i desi faza dobitka, iza nje obično sledi faza gubitka, a onda sledi faza očaja. Radovanović objašnjava da u tom mehanizmu faze dobitka on preuzima prevlast nad svim drugim fazama i koliko god čovek bio očajan i svestan da srlja u propast, on ne kocka samo da bi dobio novac, već i da bi vratio taj toliko moćan osećaj dobitka.
– Radi se o ogromnom dopaminskom lučenju, a pacijenti koji su imali i iskustva sa kokainom svedoče da je osećaj kada u kockanju ostvarite veći dobitak, jači od kokainskog – kaže sagovornik eKlinike.
U zemljama tranzicije bujaju igre na sreću i mogućnosti za laku zaradu kroz kockanje Foto: Unsplash
Pitanje stigmatizacije u procesu terapije
Radovanović iznosi i jedan zanimljiv podatak vezan za stigmatizaciju osoba koje posećuju terapeuta koji je još uvek duboko ukorenjen u našem mentalitetu.
– Kod mlađih pacijenata primećuje se jedan momenat koji ima veze sa pomodarstvom u kome sada određene osobe čak i otvoreno govore o tome da imaju svog ličnog terapeuta. Sve više ljudi ima probleme sa mentalnim zdravljem i shvata važnost stručnog rada, pomaci su mali ali primetni. Kada govorimo o slučajevima lečenja patološke zavisnosti od kockanja, sramota ipak postoji, ali je ova zavisnost nešto što toliko menja živote svima da jednostavno ne može da se ne primeti ako osoba ima ovaj problem jer dolazi do niza neugodnih situacija (pretnje, stres, zelenaši). Kada se problem tokom rada i terapijskog procesa osvesti i zavisnici shvate koliko kockanje lošeg donosi, kriju i iz straha da bi, recimo, sadašnji ili budući poslodavci mogli da saznaju da su imali problem sa kockom, posebno ako njihov posao uključuje i kontakt sa novcem. Realno, rizik postoji baš u ovakvim slučajevima jer kod nekih prođu i godine dok ne postanu potpuno sigurni da je problem savladan, i ne budu u prilici da ponovo raspolažu novcem bez bojazni – objašnjava.
Suština terapije nije samo apstinencija od kockanja
Terapije mogu biti pojedinačne i grupne. Iako mnogi zavisnici od kockanja osećaju stid, vremenom pristaju na grupne sesije jer imaju svest o tome da ih ljudi u grupi bolje razumeju.
– Doživotna apstinencija od kocke je dugoročni cilje terapije, a apstinencija preduslov da proces terapijskog delovanja bude uspešan. Međutim, ključna stvar je promena životnog fokusa i životnog stila (obrasca ponašanja i osećanja), kao i sagledavanje svega lošeg što je kocka donela. Benefit, dakle, nije samo to što neko više neće kockati već globalna promena koja će ne samo srediti njihov život već ga i unaprediti. Cilj je takođe da pacijent dođe u stadijum „ja mogu da kockam, ali neću, jer znam šta mi je to sve loše donelo, ne bih sada menjao ovaj svoj mir ni po koju cenu“. Mnogi u situacijama u okruženju prepoznaju sebe iz vremena problema, a sada, kada su sposobni da to racionalno sagledaju, još su svesniji promene za koju su se izborili. Porodice često kažu da im je žao što nisu došli mnogo ranije, na prve jasne znake da problem postoji. U svakom slučaju važno je odlučiti se za pomoć stručnog lica jer „suva apstinencija“ od kockanja nije dovoljna – kaže ze eKliniku Milan Radovanović, specijalni pedagog i psihološki savetnik.
Sagovornik nam je za kraj otkrio i to da je trenutno zavisnost od interneta apsolutno na prvom mestu po zastupljenosti u svim starosnim grupama populacije, a da je u ekspanziji i jedna od najgorih kombinacija – zavisnost od interneta sa zavisnošću od kockanja (onlajn kockanje), što se u okolnostima pandemije drastično pojačalo.
