Osobe koje imaju disleksiju često su natprosečno inteligentne

Disleksija je stanje definisano kao sindrom smetnji u čitanju ili razumevanju pročitanog. Javlja se kod dece ili osoba koje pored adekvatno odrađenog procesa nisu u mogućnosti da u potpunosti razviju mehaničku sposobnost vezanog shvatanja čitanog ili napisanog. Dete sa disleksijom tj.smetnjama u učenju ima problem sa obradom i razumevanjem reči ili brojeva. Smatra se da u Evropi živi od 5 do 10 odsto osoba sa disleksijom, sa nešto većom učestalošću kod dečaka.

Više uzroka za pojavu disleksije

Postoji nekoliko vrsta smetnji u učenju, a ovaj termin se koristi kada osobe imaju problema sa učenjem čitanja, iako su dovoljno mentalno razvijene i imaju svest o potrebi učenja i razumevanja.

Uzrok disleksije mogu da budu smetnje i poremećaji jezičkih, perceptivnih i kognitivnih sposobnosti (verbalno pamćenje, pažnja) koji nastaju zbog više uzroka. Nasledni faktor je takođe moguć.

Problem u mehanizmu kojim mozak obrađuje informacije

Disleksija nije određena kao bolest, već stanje sa kojim se osoba rodi i često se manifestuje u porodicama u kojima ranije nije bilo sličnih slučajeva. Važno je istaći da ljudi sa disleksijom nisu ni glupi, ni lenji. Istraživanja su pokazala da većina ima prosečnu ili natprosečnu inteligenciju, veoma se trude i zainteresovani su da prevaziđu svoje probleme u percepciji čitanja i učenja.

Studije su takođe pokazale da je disleksija posledica načina na koji mozak obrađuje pojedine informacije. Slike magnetne rezonance mozga pokazale su da kada ljudi sa disleksijom čitaju, koriste delove mozga koje u tom procesu ne koriste ljudi bez ovog poremećaja. Ove slike takođe pokazuju da mozak ljudi sa disleksijom jednostavno ne radi efikasno tokom čitanja, i zato se čitanje u njihovom slučaju čini tako sporom i veoma napornom aktivnošću.

Iščitavanje, pa razumevanje – normalan proces koji disleksičari ne prepoznaju

Većina dece proces učenja čitanja počinje tako da najpre nauči kako zvukovi govora čine reči (formiranje fonološke svesti), a zatim ih povezati sa slovima azbuke ili abecede. Tada jednostavno nauče kako te zvukove da uklope u reči i na kraju mogu da prepoznaju pojmove tj.njihove nazive (reči) koje su videli mnogo puta ranije.

Čitanje je mehanička radnja pomalo nalik vožnji bicikla ili plivanju: zahteva kombinaciju više elemenata odjednom, sa preciznim uklapanjem vremena za svaki. Vežbanjem, osobe koje čitaju  postepeno uče da automatski iščitavaju reči kako bi svoju mentalnu energiju mogli da usredsrede na razumevanje i pamćenje pročitanog.

Deca sa disleksijom, međutim, imaju probleme sa fonološkom svešću. Dakle, čitanje ne postaje automatska radnja već biva spora i naporna. Veoma je čest i sindrom čitanja unazad (iz desne ka levoj strani). Kada se dete bori sa ovakvim teškoćama u čitanju, moguće je da će uslediti i frustracija.

Kako kanalisati simptome

Kod dece predškolskog i ranog školskog uzrasta mogući znaci disleksije mogu se tretirati i kroz sledeće postupke:

• lagano izgovaranje slogova
• izgovaranje dužih reči
• rimovanje reči
• ponovno učenje i ponavljanje redosleda slova u azbuci ili abecedi, dana u nedelji, boja, oblika i brojeva
• „učenje“ imena i glasova slova
• ponavljanje učenja čitanja i pisanja ličnog imena
• učenje prepoznavanja slogova i govornih zvukova u rečima
• izgovaranje jednostavnih reči
• ponavljanje čitanje sa pravilnim redosledom slova (za one koji čitaju iz desna u levo)
• vežbanje rukopisa i finomotoričke koordinacije

Deca starijeg uzrasta, tinejdžeri i odrasli mogu da imati iste znake disleksije kao i mala deca i vrlo verovatno će razviti i sledeće simptome:

• čitanje i pisanje daleko ispod nivoa inteligencije i mentalnih sposobnosti
• izbegavajte čitanje i pisanje
• sporo rešavanje zadataka i testova
• teškoće sa učenjem stranog jezika

Dobar pedijatar često prepozna disleksiju

Disleksija se najčešće dijagnostikuje tokom osnovne škole. U nekim slučajevima to postaje očigledno dok je dete još malo, ali od njega se očekuje da čita i razume nešto duže i složenije reči. Stalni problemi sa čitanjem koji ne prolaze, slabo razumevanje pravopisa i izuzetno sporo učenje stranog jezika mogu biti znaci i da tinejdžeri dobrog mentalnog stanja imaju disleksiju.

Ovo stanje se formalno može dijagnostikovati samo sveobuhvatnom procenom defektologa ili psihologa, u školi ili u referentnoj ustanovi. Međutim, dobar pedijatar takođe često nepogrešivo prepozna simptome disleksije.

Kašnjenje u identifikovanju dece sa disleksijom može da stvori veći problem sa čitanjem, učenjem, ali i neizbežan pad samopoštovanja. Dakle, važno je prepoznati simptome što ranije i odmah započeti sa vežbama od kojih smo neke i naveli a koje mogu mnogo da pomognu, uz stručni savet.