Šta čulo mirisa govori o našem zdravlju

Čulo mirisa ima mnogo funkcija, između ostalog mirisom prepoznajemo da li je neka hrana dobra ili ne.

Čulo mirisa usko povezano sa našim zdravljem

– Žene generalno imaju bolje čulo mirisa od muškaraca. A razlika između polova postaje sve veća s godinama – kaže dr Richard Doty, direktor Centra za miris i ukus pri bolnici Univerziteta u Pensilvaniji.

Razlog nije baš najjasniji, ali na osnovu nekih istraživanja izgleda da ovu prednost žene imaju od „kolevke pa do groba“.

Štetan efekat COVID-19 na miris doneo mu je popularnu i naučnu pažnju. COVID-19 takođe je doveo do jedinstvenog gubitka mirisa, pri čemu je manje od trećine obolelih patilo od neke vrste začepljenja nosa. Nekada smo mislili da zapušenje nosa izaziva gubitak mirisa, ali sada znamo da to nije uvek slučaj. Naučnici preispituju kako virusi oštećuju olfaktorni sistem, kako kratkoročno tako i dugoročno.

Ovo su uzbudljiva vremena za otorinolaringologe, one koji proučavaju i leče poremećaje koji se dešavaju u nosu. Sve više shvatamo da je naše čulo mirisa usko povezano sa našim zdravljem – i da bi se jednog dana moglo koristiti za praćenje našeg zdravstvenog stanja i predviđanje bolesti.

Šta se dešava kada nešto pomirišemo

Razmislite šta se dešava kada zapazimo neki miris – nešto što radimo hiljadu puta dnevno. Da bi nešto imalo miris, mora da ima molekule. Ove molekule udišemo i unutar nosne šupljine čeka ih 6 do 10 miliona specijalizovanih receptorskih ćelija za koje se vezuju. Neki molekuli sadrže više hemikalija, tako da se vezuju za porodice receptora, stvarajući mirisni obrazac.

Kada se to dogodi, ćelije receptora šalju poruku do mirisnog režnja u bazi mozga i počinje proces prepoznavanja i reakcije. Ponekad se to desi odmah (pokvareno meso). Drugi put, potrebno je malo više vremena (otkrivanje nota u šardoneu). A ponekad se uopšte ništa ne registruje (kada smo prehlađeni, sluz sprečava ulazak molekula).

Dr Joel Mainland, neuronaučnik i istraživač u Monell centru, procenjuje da postoji 40 milijardi molekula koji mogu da imaju miris. Nemoguće je sa sigurnošću znati koliko njih možemo da registrujemo, ali Doty kaže da je reč o „desetinama ili čak stotinama hiljada molekula”.

Naše čulo ukusa funkcioniše na sličan način, zbog čega ljudi često mešaju ta dva čula. Senzorne ćelije u papilama ukusa koje oblažu jezik, zadnji deo usta i nepce otkrivaju hemikalije u molekulima hrane i prenose te informacije u mozak. Dok žvaćemo i gutamo, neki od ovih molekula se potiskuju kroz nosnu šupljinu do naših starih prijatelja, olfaktornih receptora, koji doprinose procesu.

Da bi ovo shvatili, Doty preporučuje da začepite nos dok žvaćete čokoladu. Zatvaranje prolaza između usne i nosne šupljine sprečava molekule hrane da prođu, a vas da ne osetite ukus. Ista stvar se dešava kada smo prehlađeni.

– Većina stvari koje smatramo ukusom zavisi od sistema mirisa. Zbog toga značajan broj ljudi koji dolaze u našu kliniku žaleći se da ne mogu ništa da osete nikakav ukus zapravo imaju problem sa mirisom – kaže dr Doty.

Isti receptori koji se nalaze u nosu pojavili su se i u bubrezima, srcu i plućima. Zašto je to tako nije jasno, ali Mainland veruje da je to zato što ove ćelije imaju više funkcija. Na primer, neki se pojavljuju u „karotidnom telu”, maloj grupi ćelija u blizini karotidne arterije na vratu, i „izgleda da su u stanju da osete koliko je kiseonika i ugljen-dioksida prisutno – u suštini mere i reaguju na laktat kao da je to miris”.

Mirisi takođe mogu da probude uspomene, kao što je mirisanje parfema koji nas natera da pomislite na osobu koja ga je nosila ili aroma kuvane hrane koja nas podseća na našu baku. Ovi „mirisni flešbekovi” dešavaju se zato što je centar za obradu mirisa u mozgu povezan sa njegovim centrom emocija i pamćenja. Studija sa jezuitskog univerziteta Wheeling u Zapadnoj Virdžiniji otkrila je da miris cimeta poboljšava funkciju mozga i radnu memoriju, što bi moglo da nam pomogne u lečenju demencije.

Šta čulo mirisa govori o našem zdravlju

Dr Jayant Pinto, profesor hirurgije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Čikagu, upoređuje gubitak mirisa sa kanarincem u rudniku uglja. „Ne izaziva smrt direktno, ali je nagoveštava“, kaže on.

U okviru studije koju je sproveo 2014, dr Pinto je na mirise testirao 3.000 ljudi starosti od 57 do 85 godina. Pet godina kasnije, uradio je proveru. Skoro 40 odsto onih koji su bili loši na prvom testu je umrlo, za razliku od 19 odsto ispitanika koji su postigli umerene rezultate i 10 procenata učesnika koji su na testu postigli dobre rezultate. Izračunao je da je značajan gubitak mirisa jači prediktor petogodišnje smrtnosti (verovatnoća umiranja u narednih 5 godina) od emfizema, raka, srčanog udara, moždanog udara, dijabetesa ili kongestivne srčane insuficijencije.

Od tada je ova studija replicirana, tako da povezanost nije jednokratna slučajnost. Druga istraživanja povezuju olfaktornu disfunkciju sa mnogim neurodegenerativnim bolestima (Parkinsonova, Alchajmerova, epilepsija) i autoimunim poremećajima (multipla skleroza, Kronova bolest, mijastenija gravis).

– Disfunkcija mirisa može biti veoma rani pokazatelj ovih problema – kaže Doty, pa ako primetimo da nešto nije u redu, ne može da škodi da se konsultujemo sa lekarom ili da se sa njim dogovorimo za testiranje na probleme sa mirisom. Rezultati pružaju osnovu za osećaj mirisa, a mogu i da ukažu na bolest. Na primer, „oko 90 odsto ljudi koji razviju Parkinsonovu bolest imalo gubitak mirisa mnogo vremena pre toga”, kaže Doty.

– Možda neko može da oseti i miris bolesti. Moja žena, „nos”, medicinska je sestra u našoj lokalnoj bolnici. Pre mnogo godina, kada je bila trudna, ušla je u sobu pacijenta i morala je odmah da izađe. „Osećao se strašan miris raspadanja”, seća se ona i danas – kaže dr Doty.

Pacijentkinja u toj sobi imala je rak u četvrtom stadijumu, a ona tvrdi da je osetila njegov miris.

– U 19. veku, miris acetona (sredstva za skidanje laka za nokte) u dahu smatran je pokazateljem dijabetesa. Postoji i metabolički poremećaj koji se zove bolest javorovog sirupa gde je urin slatkog mirisa. U medicinskoj literaturi postoji mnogo drugih primera gde je miris kože povezan sa određenim bolestima. Nema razloga da pas ili čak čovek ne mogu da razaznaju promene u telu koje se dešavaju sa određenim bolestima, ako završe u našoj pljuvački ili krvi – kaže Doty.

Zato naučnici obučavaju pse (pa čak i mrave) da nanjuše bolesti poput raka, a barem jedna žena pokazala je da je u stanju da otkrije Parkinsonovu bolest po mirisu.

Sporno je da li postoje „super-nosevi” – ljudi sa preosetljivim čulom mirisa. Ali Doty i Mainland se slažu da spektar mirisa uveliko varira. Kao i sa svim ostalim, neki ljudi su u tome bolji od drugih.

Možda nismo bolesni – samo starimo

Kao i sluh i vid, naše čulo mirisa postepeno slabi tokom vremena. Dotyjevo istraživanje pokazuje da 75 odsto ljudi starijih od 80 godina ima „izvestan deficit”. Ovo važi za polovinu populacije između 65 i 80 godina starosti. Među onima starijim od 65 godina, 5 do 15 procenata uopšte nema čulo mirisa (stanje koje se zove anosmija). Veruje se da je ovaj pad uzrokovan, barem delimično, prehladama koje dobijamo tokom godina.

– Mirisni endotel, ili membrana na vrhu nosa, akumulira mala ostrva oštećenja koja se nazivaju metaplazija svaki put kada imamo jaku prehladu – objašnjava Doty.

Trenutno veliko područje istraživanja odnosi se na to da li se gubitak mirisa povezan sa godinama može usporiti ili zaustaviti, i da li se naše čulo mirisa može poboljšati. Ne baš. Receptorske ćelije ne mogu da se regenerišu kada ih oštete virusi, povrede ili starenje.

Ali možemo da naučimo da mirišemo bolje. Moderan pojam „olfaktivnog treninga” malo je pogrešan, jer je mozak taj koji može da se trenira. Možemo sebe da naučimo da prepoznamo i identifikujemo nove mirise. Mainland pokušava da oseti nove stvari svakog dana, Ide čak dotle da naručuje jedinstvene mirise iz parfimerija da bi ih probao. Vinski somelijeri u suštini rade istu stvar, izlažući se mnogim vrstama vina kako bi naučili njihove nijanse mirisa.

Budućnost istraživanja mirisa

Kao što je Darvin primetio, više ne provodimo dane njušeći zemlju i prateći plen. Ali geni koji su upravljali ovim drevnim ponašanjem i dalje su sa nama, objašnjava dr Marissa Kamarck, neuronaučnik. I ne samo da naučnici mogu da otkriju originalnu ili nasleđenu verziju ovih gena (takozvani nefunkcionalni ili pseudo geni), već mogu da identifikuju i njihove varijante ili novije verzije. U nedavnoj studiji, koju je sprovela u koautorstvu sa Mainlandom, Kamarck je pronašla dokaze za teoriju da naše čulo mirisa, kao vrsta, možda degradira.

– Otkrili smo da su najčešće varijante koje su predviđale niži intenzitet za mirise bile novije varijante. A u mirisu, naši geni mutiraju brže nego u drugim porodicama gena – kaže Mainland.

Ako se nešto desi, biće potrebni vekovi da se otkrije. A svaka sposobnost mirisa koju smo izgubili možda je zamenjena ili nadoknađena našim sticanjem novih. Kao miris curenja gasa, nešto što praistorijski čovek nije imao potrebu da prepozna ili da ga se plaši. Kao i svaki drugi deo nas, naše čulo mirisa se uvek razvija.

Još intrigantnija otkrića su pred nama. Mainland ističe da je mapiranje od hemijske strukture do olfaktorne percepcije nepoznato (za razliku od vida, gde se talasna dužina pretvara u boju, i kod sluha, gde frekvencija predviđa visinu).

– Ne postoji naučnik ili proizvođač parfema na svetu koji može da vidi novu molekularnu strukturu i predvidi kako će mirisati – kaže on i dodaje da je njegov istraživački cilj je da to razvije.

I zaista, nedavno globalno istraživanje Ericsson ConsumerLaba pokazalo je da većina potrošača očekuje da će do 2030. godine putem Internet Senses digitalno moći da pomirišu filmove, pa čak i proizvode .

Šta čulo mirisa govori o našem zdravlju

Postoji mnogo različitih uzroka za promenu, nedostatak ili poremećaj normalnog funkcionisanja čula mirisa. Nismo ni svesni koliko informacija svakoga dana naš mozak dobije koristeći samo čulo mirisa