Foto: Marko Đuranović lična arhiva/ Shutterstock
Alkalna ishrana počiva na ideji, da određeni princip ishrane može da utiče na pH balans tela i na taj način nas zaštiti od bolesti. Veruje se da povišen nivo kiselosti u organizmu slabi imunitet, a da alkalna ishrana zasnovana na povišenom unosu povrća i voća, jača zdravlje i čak leči od ozbiljnih bolesti. Stručnjaci naglašavaju da je ishrana zasnovana na optimalnom unosu alkalnih namirnica dobra, ali da nikako nije lek za karcinom.
Princip alkalne ishrane nekada se agresivno reklamira kao „jeftin način ishrane koji nas štiti od raka, produžava životni vek, daruje mladalački izgled i jača zdravlje“. Stručnjaci navode da ni jedan od ovih navoda nije dobio relevantnu naučnu potvrdu.
– Najveća zabluda alkalne (bazne ishrane) tiče se karcinoma. U suštini nije kisela sredina ta koja dovodi do kancera, nego kancer u svojoj okolini jednostavno proizvodi kiseliju sredinu i to ne u celom telu, nego samo u okolini kanceroznog tkiva, koje ima više laktata (soli mlečene kiseline). Ponovo s druge strane deluje i puferski sistem za neutralizaciju viška kiseline. Ima velikih zabluda da je alkalizirajuća hrana ta koja će rešiti problem raka – kaže za portal eKlinika dijetetičar nutricionista Marko Đuranović.
Kako bi rasle ćelije raka se oslanjaju na rast krvnih sudova i na taj način obezbeđuju dovoljne količine kiseonika za proizvodnju energije. Brzina rasta i deoba ćelija raka brža je od proizvodnje krvnih sudova, navode relevantna naučna istraživanja. Ishrana ne može bitno da utiče na promenu nivoa pH u krvi.
– Sve datira s početka 20. veka kada je dr Oto Varburg dobio Nobelovu nagradu, za otkriće da je kisela sredina jedan od osnovnih pokretača razvoja raka. Ideja se zasniva na verovanju da kancerozne ćelije koriste hranu iz šećera. Ipak, nauka napreduje, pa je utvrđeno da je svim oblicima karcinoma potrebna jedna mreža krvnih sudova, putem koje se oni hrane, to jest dobijaju kiseonik i hranjive materije. Otkriveno je i da sam kancer, donekle brže raste u odnosu na formiranje tog spleta krvnih sudova koji mu je potreban za ishranu – navodi Đuranović.
Usled manjka kiseonika iz krvi, ćelije raka prelaze na anaerobnu ishranu, a kao nusprodukt anaerobne razgradnje hranljivih materija u okolini kanceroznog tkiva luči se mlečna kiselina, koja uslovljava i kiselosti sredine oko kancera, precizira Đuranović.
Nauka ističe da naše telo poseduje dobar sistem koji održava nivo pH u organizmu između 7,35 – 7,45, blizu neutralnog.
– Alkalna ili bazna ishrana temelji se na ideji većeg unosa namirnicama koje posle razgradnje i apsorpcije u telu, ostavljaju bazni ostatak. S druge stane, posle apsorpcije u krvi acidirajuće namirnice ostavljaju kiseli ostatak. Ima i malo nesporazuma kod ljudi, jer neke namirnice koje imaju kiseo ukus su bazne, poput limuna, citrusa, voća. Na pitanje da li alkalna ishrana može povoljno da utiče na zdravlje ima dosta teorija, ali problem je što ni jedna nije dokazana. Moj savet jeste da su alkalne namirnice „zdravije“, od kiselih, jer se radi uglavnom o voću i povrću, ali to je pre svega i princip zdrave ishrane- navodi Đuranović.
Prerađevine bilo da su mesnog ili voćnog porekla, su acidirajuće, a telu je ipak potrebno više bazne hrane, dodaje Đuranović.
– Nema nikakvih dokaza, da bi ishrana u potpunosti bazirana na alkalnoj hrani bila od neke zdravstvene koristi. Postoje razne teorije, jedna je da su naši preci jeli uglavnom baznu hranu, a da danas unosimo više acidirajućih namirnica, a i lekovi imaju acidirajući efekat. Pijemo više lekova, jedemo više prerađene hrane i na taj način unosimo više acidirajućih namirnica. Nova istraživanja pokazuju da je u prošlosti na svetu oko 50 odsto ljudi konzumiralo više alkalnih namirnicama, a drugih 50 odsto više kiselih namirnica. Što se ide severnije taj procenat kiselih namirnica bio je sve veći – objašnjava Đuranović.
Kao primer Đuranović navodi Inuite (Eskime) čija se ishrana bazira na mesu i masnoćama, što znači da je uglavnom acidirajuća. Sagovornik portala eKlinika, dodaje da kod ovog naroda nije zabeležena veća učestalost karcinoma, ali da je s druge strane registrovan veći broj kardiovaskularnih bolesti.
– Svi životinjski proteini su acidirajuća hrana i jaja, osim žumanceta, koje je neutralno. Acidirajuće je mleko, sa izuzetkom kozjeg mleka i mladog kozjeg sira. Kisela su i sva mesa, sve vrste ribe, morski plodovi, stari i mladi sirevi. Kada bi čovek koji se leči od kancera u potpunosti izbacio sve acidirajuće namirnice bio bi u velikom problemu. U nekim najnovijim istraživanjima navodi se da čak konzumacija proteina kod osoba koje su na terapiji ili imaju kancer, mora da bude povećana. Savetuje se da unos proteina bude 1, 2 do 1, 4 grama po kilogramu telesne težine, kako ne bi došlo do sarkopenije, to jest razgradnje mišićnog tkiva – kaže dijetetičar Marko Đuranović.
Alkalna ishrana može da bude opravdana u slučaju nekih oboljenja. Đuranović objašnjava da hrana u suštini nema mnogo uticaja na samu kiselost ili baznost krvi.
– Ljudski organizam poseduje puferske sisteme koji kontrolišu pH, ali hrana možda najviše ima uticaja na pH mokraće. Neke vrste kamenaca u bubregu rastvaraju se u kiseloj, neke u baznoj sredini. Na primer, kod oksalatnih kamenaca, uratnih i cistinskih, poželjno je da se više koriste bazne namirnice, jer se u baznoj sredini ti kamenci rastvaraju. Ipak, ako je u pitanju fosfatni kamenac njemu više odgovara kisela sredina – precizira Đuranović.
Naš sagovornik nam daje i recept za jedan narodni lek, koji može u nekim slučajevima da rastvori uglavnom oskalatno kamenje. U pola kilograma prosa dodaju se 2 ili 3 litre tople vode, sve se prekrije i ostavi preko noći, pa se sledećeg dana pije tečnost.
– Proso i kinoa su su blago bazne žitarice kao i leblebija, koja je leguminoza. Ovo je stari lek od naših baka, koji može da rastvori uglavnom to oksalatno kamenje koje je i najčešće, ali ne može da pomogne kod fosfatnih kamenaca – kaže Đuranović.
Velika je zabluda i da nedovoljne količine alkalnih namirnica mogu da dovedu do osteoporoze.
– Smatra se da telu nedostaju bazne namirnice koje bi neutralisale višak kiseline, pa da se zato iz kostiju crpe kalcijum, usled čega dolazi do demineralizacije kostiju. Ipak, nema odgovara na pitanje zašto usled osteoporoze dolazi do manjka kolagena, za čije formiranje je potrebna askorbinska kiselina. Tako da je to još jedan mit da osteoporoza nastaje zbog zakiseljenosti organizma. Koštani sistem je jedan od puferskih sistema, ali ne učestvuje toliko u neutralizaciji kiselina da bi ovaj proces mogao usloviti nasatanak osteoporoze. Isto važi i za aterosklerozu, nije dokazano da kalcijumove soli, koje pomažu formiranje plaka, nastaju u procesu neutralizacije viška kiseline – kaže Đuranović.
Alkalna ishrana nije način na koji može telo da se oslobodi viška toksina, jer hrana skoro da nema uticaja na pH vrednost krvi, navodi Đuranović.
– Kod veoma jake fizičke aktivnosti, stvara se mlečna kiselina, ali ona ne može da dovede do kiselosti organizma, jer je naš puferski sistem dovoljno jak. Puferski sistemi nas štiti, reguliše homeostazu, kiselo – baznu ravnotežu. Hemoglobin je takođe pufer, a pored bubrega imamo i respiratorni sistem. Krv je blago bazna kada je pH krvi između 7,35 i 7,45 i ishrana treba da bude prilagođena ovim vrednostima. To što je naša krv malo bazna znači da treba jesti malo više baznih, nego kiselih namirnica – objašnjava sagovornik portala eKlinika.
Naučnici koji više naginju alkalnoj ishrani kažu da vrednosti treba da iznose 80 na prema 20, u korist alkalne ishrane, kaže Đuranović.
– Bitno je ipak da pratimo naše prirodno stanje, pa da taj opseg bude 60 prema 40, ili 55 prema 45. Važno je da znamo i da puferski sistem sve reguliše. Kada bi nam se smanjio pH krvi i prešao u kiselu zonu ispod 7, umrli bismo posle jednog sata, a to telo ipak ne bi dozvolilo – naglašava Marko Đuranović.