Godinu i po dana je prošlo a bitka sa nepoznatim neprijateljem još traje. Odnosi živote svakodnevno, kroz brojke na koje retko ko više i obraća pažnju. Korona virus nas je podelio, polarizovao oštro po još jednom pitanju, a o svemu, po našem starom običaju, sve znaju uglavnom oni koji u stvari ne znaju ništa, ili znaju najmanje. Jedino moguće oružje, koje medicina kao nauka za sada nudi smo dobili među prvima, ali, u toj borbi se iz različitih razloga, nismo proslavili.
Od „aplauza u 8“ do potencijalnog oduzimanja licenci
Oni, koji su od prvih dana, umesto u svoje redovne smene sa drugim problemima pacijenata uleteli u frontalnu borbu „prsa u prsa“ sa potpuno novim virusom, prošli su put od „aplauza u 8“, do potencijalnog uzimanja licenci, dok ljudi umiru i dalje, a povratak u normalan život nije ni na vidiku. Uz sve to, ne da se ne umire i od drugih bolesti, nego nam se, kažu istraživanja, prosta logika, kao i broj sahrana na dnevnom nivou, jednostavno ne piše dobro.
Zašto smo odlučili da uđemo u „crvenu zonu“
Ljudi su zbunjeni, statistike kažu i više depresivni, suočeni sa strahom za bližnje, sudbinu posla. Onima koji su prošli kroz pakao ove bolesti ili izgubili nekog bližnjeg, stvari su, nažalost, jasnije. Kako je „korona, korona, korona…“ i dalje svuda oko nas, autor ove reportaže je i sam imao dilemu da li uz vesti da umiru čitave porodice, dramatične objave o tome ko je danas od znanih ili neznanih preminuo ili je intubiran, vakcinisan ili nevakcinisan, kako to nevakcinisani ugrožavaju vakcinisane i da li sa saznanjem da bebe ostaju siročad jer su majkama ginekolozi savetovali da će bez vakcine biti sigurnije… ljude i sa ovog mesta treba dodatno opterećivati smrću, uznemirujućim snimcima crnih i belih kesa po bolničkim hodnicima, kojih smo se nagledali… A onda je u jednom danu stigao odgovor sa dve strane, i pala je odluka da uputimo molbu menadžmentu KBC „Zvezdara“ za ulazak u „crvenu zonu“.
„Sve teže kompenzujem, to je meni nepoznat osećaj“
Uz mnogobrojne druge primere iz svakodnevnog života sa covid 19, saznanje da jednoj zaraženoj porodici iz bližeg okruženja, koja u koronu ne veruje „ne pada na pamet da bude u izolaciji i da miruju, jer je to običan grip, i da će posle 4-5 dana ići normalno među ljude i na posao“, a potom i privatna prepiska sa jednim od prijatelja medicinara, konačno su opredelili novinara eKlinika da se suoči sa realnošću i na ovaj način, i pokuša da to prenese i drugima.
Poruka prijatelja, specijaliste otorinolaringologije, koji je najveći deo prethodnog perioda pandemije proveo u skafanderu, prvi put je zvučala fatalistički, imala prizvuk njegove potpune lične kapitulacije, prelivene čaše i na kraju ravne linije: „Sve teže kompenzujem, to je meni nepoznat osećaj. Nisam više ni besan, ni ljut… Samo sam beskrajno tužan zbog svega, i ne mogu da se oslobodim tuge zbog činjenice da niko „ne daje pet para za pomor koji se dešava pred našim očima“. Ambivalencija je terminalni stadijum poraza.“
„Doktorka, kako ste?“
Pa, jesmo li stvarno izgubili, je li život zaista toliko postao jeftin? Mogu li barem oni koji su uspeli da prežive da kažu nešto smisleno onima koji i dalje ne veruju? I ko će nas lečiti od bilo čega kada se ovo jednom završi, ko će lečiti medicinske radnike koji su podneli i još uvek podnose teret o kome nisu mogli ni da sanjaju? Došli smo da bismo i njih, uz pacijente koji su gledali smrti u oči, a sada su, na sreću, stabilni – pitali kako su.
Opremanje za ulazak
Naš vodič kroz „crvenu zonu“ bila je dr Vesna Dopuđa Pantić, pulmolog i koordinator za Covid KBC „Zvezdara“. Krećemo od sobe za dezinfekciju i opremanje onih koji ulaze u zonu. Tu su, iako kažu da to nije važno da se spominje, Zorica i Rada. Mi mislimo da je itekako važno, i da svaki šraf ove mašinerije koja spasava živote zavređuje da se spomene. Opominju da je bitno da se pazi na svaki deo protokola, ali da je mnogo značajnije da ga se pridržavamo kada se iz crvene zone izlazi, jer je tamo ogromna koncentracija virusa. Po redu – pranje ruku, jedne rukavice, fiksiranje flasterom za rukave, maska (takođe uz precizno uputstvo), dve, ili čak tri kape, da se dobro pokriju i kosa i uši, mantil, kaljače. Dezinfekcija ruku, pa još jedan par rukavica. Na kraju, vizir. Da ne bi maglio, maže se sapunom. To je procedura kroz koju moraju da prođu svi koji ulaze u prostor crvene zone, koliko god puta to u toku smene ili dana bilo, zato se ponovo obezbeđuje i dr Dopuđa Pantić. Na radiju tiho ide pesma „S one strane ulice stanuju devojčice kojima miriše koža“…
Novinar eKlinika portala i doktorka Vesna Dopuđa Pantić u toku opremanja za ulazak u Crvenu zonu Foto: eKlinika portal
Intenzivna nega nema slobodnog mesta – od 3 intubirana člana jedne porodice, dva preminula
Nažalost, ovaj, peti talas ne jenjava i brojke još uvek ne padaju. U trenutku naše posete (tako je bilo i u svim prethodnim naletima virusa), raspoloživi kapaciteti su bili popunjeni, a to je 400 kreveta. Najviše je, u jednom trenutku, bilo 450 ležećih bolesnika. Na Intenzivnoj nezi je 50, a intubirano je 16 pacijenata. Najmlađi hospitalizovani pacijent ima 22. a najstariji 94 godine. Doktorka u neverici odmahuje glavom dok nam priča da je trenutno kod njih cela jedna porodica intubirana (majka 1953, sin i snaja 1975. godište). Na dan objave reportaže, u cilju ažuriranja informacija, saznajemo da su, nažalost, majka i snaja preminule. Sin je još uvek u jedinici Intenzivne nege, intubiran.
Mnogi pacijenti ni u transportu ne mogu bez kiseonika Foto: eKlinika portal
U prolazu, kolege obaveštavaju doktorku da je Hitna pomoć dovezla mladića koji je 1984. godište, i da njegova klinička slika ne izgleda dobro. Objašnjava nam kakva je organizacija bila od prvog hitnog obaveštenja Ministarstva zdravlja o prelasku u covid režim, i zašto je važno da se sistem što više i što brže rasterećuje:
Ovo je najsuroviji talas do sada, a imali smo oružje za borbu da do njega ne dođe
Bolnica je ispregrađivana zidovima kako se zelena i crvena zona ne bi mešale. Pravila su jasna i rigorozna: bilo kakav kontakt između njih ne sme da se desi. Veoma je teško (a tek što smo ušli u zgradu i još nismo ni počeli priču o konkretnim slučajevima, niti videli pacijente), razgovarati sa doktorkom a sačuvati „hladnu glavu“ i ne dozvoliti da se umešaju emocije, dok ona iskreno priča o tome kako se sve ovo preživljava. Zaslužno je za to i lično iskustvo sa korona virusom jer, kako nam je rekla, od tada, ona fizički više nije „ona stara“. Otežano stiže do trećeg sprata, a zbog maske i vizira ulaže i dodatni napor da je razumemo. Promenjen joj je i profesionalni i lični život u potpunosti, kao i drugim kolegama.
Ovo je, kaže dr Dopuđa Pantić, potpuno drugačiji talas od prethodnih u kojima se, bez obzira na nepoznanice, lakše ulazilo u rutinu, lakše se i prepoznavalo i pretpostavljalo šta može da se desi kod obolelih, a da sada nije tako. Konstatuje da ima i vakcinisanih, ali da su nevakcinisani dominantni.
Vidovi mehaničke ventilacije i šansa da se „preživi“ respirator
Idemo do Koronarne i do Respiratorne jedinice gde se trenutno nalaze pacijenti sa izuzetno teškom kliničkom slikom. Svi su na vidu mehaničke ventilacije – takozvanom „haj-flou“ aparatu. Pojmovima o kojima do pojave covid 19 nismo znali ništa, sada barataju svi – od struke do potpunih laika.
Koronarna jedinica, svi pacijenti na „haj-flou“ kiseoničkoj potpori Foto: eKlinika portal
Šta je „haj-flou“ a šta „niv“, šta je suština respiratora, sprave o kojoj sa punim pravom govore i oni koji ga zovu „aspiratorom“, a šampioni teorija zavera čak broje one koji bi „sigurno preživeli da nisu bili stavljeni na njega“… Da li je intubacija i sigurna jednosmerna karta i zašto je to samo korak do smrti, ali ga mnogi, ipak, preskoče i vrate se?
Pacijenti, koji su se vratili sa ivice smrti, poručuju „Hvala medicinarima, oni spasavaju živote“
Hodnikom sada već neprekidno odzvanjaju zaglušujući, a konstantni jednoobrazni šišteći tonovi aparata, piskavi zvuci mašina uz ciklične otkucaje, uzdasi, borba za udisaj i kašalj, ali su, na sreću, pacijenti u ovom delu zgrade trenutno u stabilnom stanju. Svi oni su, objašnjava nam doktorka, primljeni sa teškom kliničkom slikom. Bolničko osoblje je na zvuke naviklo, svi moraju da govore glasnije kako bi uopšte čuli jedni druge, i to je, kažu, takođe nešto na šta više i ne obraćaju pažnju. A pacijenti koji mogu da govore, čine to boreći se za vazduh, tiho, i sa velikim naporom.
Pacijentkinja Vesna koja nije verovala doktorki da će, kako kaže, „da pretekne“ Foto: eKlinika portal
Pacijent koji je govorio za eKlinika portal (Nasko Mešić, 1957, građevinski tehničar-putar), sada je stabilno, a tri sedmice je proveo u jedinici Intenzivne nege i bio životno ugrožen. Vakcinisan je, a da nije tako, uveren je da bi ishod mogao da bude i tragičan.
„Ko je preživeo covid 19 ne isplati mu se da rizikuje“
Ima onih koji kažu: „Pa šta, za to su se školovali“. Na sreću, u manjini su, a potpuno ućute kada se, iako su „neverujući“, zaraze. Mnogi onda, i po iskustvu autora reportaže kažu „da će sada bez pogovora uraditi sve što im doktor naloži“. Doktori onda uglavnom kažu da bi bilo dovoljno da se vakcinišu kada dođe vreme, ako to već nisu uradili a zarazili su se, i imali sreću da se „izvuku“. Ne postoji niko, potvrđuje i dr Dopuđa Pantić, ko je preživeo ovaj pakao i imao srednju ili tešku kliničku sliku, a da želi da kroz njega prođe još jednom i kome se „isplati“ da rizikuje.
Nepresušna energija ekipe koja kaže da je uvek spremna za selfi Foto: eKlinika
Nema umora, samo dobra energija
Ni u jednim očima, koje su nas pozdravile u smeni u kojoj smo boravili u delu covid bolnice KBC „Zvezdara“ u ulici Dimitrija Tucovića, odnosno zgradi Klinike za interne bolesti, nismo videli ni zrnce umora, teškoće ili mrzovolje, već samo dobru energiju i osmeh, iako im se ne mogu videti lica. Bilo da se radi o doktorima sa Hitnog internističkog prijema poput dr Zorana Ninića, odeljenja Hirurgije i dr Petra Kostića, doktorkinog nasmejanog trija sa Bronhologije i dijagnostike tumora pluća koji uz nju čine još dve Jelene, doktora Vladimira Žugića koji će im se na tom odeljenju pridužiti kada sve prođe, ili lekara drugih specijalnosti koje smo sreli u ovoj smeni, a bez kojih kompletan oporavak ne bi bio moguć.
Da li će više ikada život biti isti?
Stvar oko koje nema dileme, na kojoj god ste strani, je da zbog ove situacije trpe i stradaju svi – oboleli od covid 19 u prenapregnutom sistemu, pacijenti sa drugim bolestima i medicinsko osoblje. Emocije koje su najčešće spomenute u ovom našem osvrtu jesu ljutnja i tuga. O posledicama po sve, tek će suditi vreme.
Statistika je neumoljiva, ne samo iz ove covid bolnice. Mnogo veće šanse da se oporave, čak iako dođe do teške kliničke slike, imaju vakcinisani građani. Te brojke u direktnom kontaktu na mestima gde se umire, ali i vraća – poput ovog, nijedna teorija zavere ne može da fingira. Dr Vesna Dopuđa Pantić ima svoj odgovor na pitanje da li će više ikada život biti isti – ostalo ćemo ostaviti drugima na savest.
Portal eKlinika se zahvaljuje KBC „Zvezdara“ i doktorki Vesni Dopuđa Pantić na prilici da se ispriča i jedna drugačija priča o borbi koju u ime svih vode prvenstveno oni, koji u Hipokratovu zakletvu i dalje bezuslovno veruju, ali i svako od nas, svojom ličnom odgovornošću, uz svest o posledicama. Ostaje pitanje imamo li i jedno i drugo…
Predivni ljudi